Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (14)

126. Božije opredeljenje je da se duša utoliko više ispunjava umom ukoliko raste telo, kako bi čovek između dobra i zla izabrao ono što mu je ugodno. Duša, pak, koja ne odabira dobro, nema uma. Prema tome, sva tela imaju dušu, ali se za svaku dušu ne kaže da ima uma. Bogoljubiv um se nalazi kod celomudrenih, prepodobnih, pravednih, čistih, blagih, milostivih i pobožnih. Prisustvo uma njima pomaže [da se približe] Bogu.

127. Samo je jedno čoveku nemoguće – da bude besmrtan. Sjediniti se, pak, sa Bogom, njemu je moguće, samo ukoliko shvati da mu je to moguće. Kada hoće, čovek shvata, veruje i voli Boga, te živi čestito, postajući Njegov sabesednik.

128. Oko posmatra ono što se vidi, a um shvata ono što je nevidljivo. Bogoljubivi um je svetlost duše. [Čovek] sa bogoljubivim umom ima prosvećeno srce. On Boga gleda umom svojim.

129. Onaj ko je dobar, ne [živi] sramno. Onaj, pak, ko nije dobar, svakako je zao i teloljubiv. Prva čovekova vrlina jeste preziranje tela. Jer, odvajanje od privremenog, propadljivog i veštastvenog (i to proizvoljno, a ne zbog nemaštine) čini nas naslednicima večnih i nepropadljivih dobara.

130. Onaj ko ima uma zna šta je, tj. da je propadljiv čovek. Onaj ko poznaje sebe, poznaje sve i zna da je sve tvorevina Božija, postalo radi čovekovog spasenja. Jer, u čovekovoj vlasti je da sve pojmi i da o svemu ispravno veruje. Takav čovek izvesno zna da oni koji preziru ovozemaljsko ulažu najmanji trud, ali od Boga posle smrti dobijaju sladost i večni pokoj.

Izvor: Dobrotoljublje