Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (13)

121. Kao blag, sve što čini, Bog čini radi čoveka. Sve što čovek čini, bilo dobro ili zlo – sebi čini. Da se ne bi čudio blagostanju zlih ljudi, [treba da] znaš: kao što gradovi izdržavaju dželate, iako ne hvale njihovo rđavo proizvoljenje [naklono ubijanju], već ih [drže] samo radi kažnjavanja dostojnih, tako i Bog zlim ljudima dopušta da vladaju kako bi bili kažnjeni bezbožnici. Kasnije, međutim, On i njih predaje sudu, budući da nanose patnju ljudima ne kao služitelji Božiji, već kao robovi sopstvene rđavosti.

122. Kad bi idolopoklonici znali i srcem videli šta poštuju, ne bi, jadnici, skretali sa puta pobožnosti, već bi, posmatrajući krasotu, poredak i promisao u onome što je Bog učinio i što sada čini, poznali Onoga koji je sve čini radi čoveka.

123. Kada je zao i nepravedan, čovek može i da ubije. Bog, međutim, ne prestaje da daje život, čak i nedostojnima. Kao štedar i blag po prirodi, On je ushteo da postane svet i svet je postao. I on postoji radi čoveka i radi njegovog spasenja.

124. [Duhovan] čovek je onaj ko je pojmio šta je telo, tj. da je truležno i kratkotrajno. Takav shvata i šta je duša, tj. da je božanstevna, besmrtna, od Boga udahnuta i povezana sa telom radi čovekovog ispitivanja i oboženja. Onaj ko razume šta je duša, živeće ispravno i bogougodno, ne pokoravajući se telu. On će svojim umom gledati Boga i umno sagledavati večna dobra koja Bog daruje duši.

125. Budući svagda blag i štedar, Bog je čoveku dao vlast da [bira između] dobra i zla, podarivši mu i znanje kojim može da, sagledavajući svet i što je u njemu, pozna Onoga koji je sve sazdao čoveka radi. Neprepodobnom je, međutim, dopušteno da hoće i da ne razume. Dopušteno mu je i neverovanje i promašaj [istine] i mišljenje suprotno istini. Tolika je čovekova vlast u odnosu na dobro i zlo.

Izvor: Dobrotoljublje