Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (12)

111. Duša [u času smrti] iz tela izlazi naga, slično kao što čovek izlazi iz majčine utrobe. Jedna je pritom čista i svetla, druga ukaljana mrljama sagrešenja, a treća je, opet, crna zbog mnogih prestupa. Sećajući se i pomišljajući na zla posle smrti, slovesna i bogoljubiva duša živi pobožno da ne bi bila osuđena i da ih ne bi dopala. Oni, pak, koji ne veruju, koji su nerazumni dušom, postupaju bezbožno i greše, prezirući ono što je sa one [strane].

112. Izišavši iz tela, [čovek] se neće sećati onoga [što je bilo] u telu, kao što se, izašavši iz majčine utrobe, više ne seća [onoga što je bilo] u njoj.

113. Tvoje telo je po izlasku iz majčine utrobe postalo bolje i veće. Tako ćeš i ti, iziđeš li iz tela čist i neporočan, postati bolji i nepropadljiv, prebivajući na nebesima.

114. Kao što je nužno da se telo rodi kada se dovrši u utrobi, tako je nužno da duša, došavši do granice koju joj je Bog odredio, iziđe iz tela.

115. Kako si upotrebljavao dušu dok je bila u telu, tako će i ona upotrebiti tebe po izlasku iz tela. Onaj, naime, ko je ovde na zemlji obasipao svoje telo dobrima i nasladom, sam je sebi učinio lošu uslugu za [stanje] posle smrti. On je kao bezumnik osudio svoju sopstvenu dušu.

116. Kao što ne može da bude othranjeno telo koje iz majčine utrobe iziđe nerazvijeno, tako se ne može spasti niti sjediniti sa Bogom duša koja izađe iz tela pre nego što je kroz čestito življenje postigla bogopoznanje.

117. Spajajući se sa dušom, telo iz mraka utrobe izlazi na dnevnu svetlost. Duša pak, spajajući se sa telom, postaje zatočenica tame tela. Zbog toga treba da mrzimo i obuzdavamo telo kao neprijatelja i protivnika duše. Mnoga i slatka jela kod ljudi izazivaju zle strasti, dok uzdržanje trbuha smirava strasti i spasava dušu.

118. Telesno čulo vida jesu oči, a duševno čulo vida jeste um. I kao što je telo bez očiju slepo, te ne vidi sunce kako obasjava svu zemlju i more, niti može da uživa u svetlosti, tako je i duša bez blagog uma i čestitog življenja slepa, te ne poznaje niti slavi Boga, Sazdatelja i Dobrotvora svega, i ne može dospeti u naslađivanje Njegovom nepropadljivošću i večnim dobrima.

119. Bezosećajnost i ludost duše jeste nepoznavanje Boga. Zlo se rađa iz nepoznavanja. Dobro, pak, ljudima biva od poznavanja Boga koje spasava dušu. Trezvouman si i poznaješ Boga, i um ti je upravljen ka vrlinama ukoliko se trudiš da ne postupaš po svojim prohtevima. Ukoliko se, pak, upinješ da ostvaruješ svoje rđave prohteve radi uživanja – pijan si od nepoznavanja Boga, i propašćeš poput beslovesnih [životinja], ne sećajući se zala koja će te snaći posle smrti.

120. Promisao je sve ono što se zbiva po nužnosti koja je od Boga – kao na pr. svakodnevni izlazak i zalazak sunca i rađanje zemaljskih plodova. Tako se i zakonom naziva ono što biva po ljudskoj nužnosti. Sve je to postalo radi čoveka.

Izvor: Dobrotoljublje