Sveti Antonije Veliki: Pouke o svetom životu (10)

91. Zlo prati čovekovu prirodu kao rđa bakar i kao prljavština telo. Ali, kao što majstor nije načinio rđu, ni roditelji prljavljštinu, tako ni Bog nije stvorio zlo. On je čoveku dao znanje i rasuđivanje da bi izbegavao zlo, znajući da mu ono nanosi štetu i muči ga. Gledaj, dakle, pažljivo da, naveden demonskim prividom, ne nazoveš blaženim onoga koga vidiš kako u obilju moći i bogatstva živi srećno. Neka ti odmah smrt iziđe pred oči, kako nikada ne bi poželeo ništa zlo ili žitejsko.

92. Bog naš je nebeskim bićima podario besmrtnost, a zemaljska je sazdao promenjivim. Svemu [ostalom] je darodao život i kretanje i sve radi čoveka. Stoga nemoj da se zavediš žitejskim maštarijama, kada ti demon bude u dušu ubacivao lukave pomisli, već smesta pomisli na nebeska dobra, govoreći u sebi: „Ako, hoću, do mene stoji da pobedim ovaj napad strasti. Međutim, neću pobediti ukoliko budem hteo da ostvarim svoj prohtev“. Podvizavaj se, dakle, u ovome, jer ti to može spasti dušu.

93. Život je jedinstvo i sveza uma, duše i tela. Smrt, pak, nije njihov nestanak, već razdvajanje njihovog znanja. Jer, sve to Bog čuva i posle razdvajanja.

94. Um nije duša, već dar Božiji koji spasava dušu. Bogougodan um preduhitruje dušu i savetuje je da prezire privremeno, veštastveno i propadljivo, a da ljubi večna, nepropadljiva i neveštastvena dobra. tako čovek živi u telu, a umom shvata i sagledava ono što je na nebesima i što je oko Boga. Prema tome, bogoljubiv um je dobrotvor i spasenje čovekove duše.

95. Našavši se u telu, duša se odmah pomračuje tugom i uživanjem, te propada. Tuga i uživanje su kao životni sokovi tela. Bogoljubivi um, međutim, deluje suprotno. On žalosti telo, a spasava dušu, postupajući kao lekar koji seče ili sažiže [delove] tela.

96. Duše koje ne obuzdava slovesnost i kojima ne vlada um putem zadržavanja, savlađivanja i usmeravanja njihovih strasti, tj. tuge i uživanja, propadaju kao beslovesne životinje. Kod njih strasti za sobom vuku slovesni [deo duše], kao što konji [ponekad] savlađuju kočijaša.

97. Najveća bolest, pogibao i propast za dušu jeste nepoznavanje Boga, koji je sve sazdao za čoveka i darovao mu um i slovo. Pomoću njih on uzleće ka Bogu, sjedinjuje se sa Njime, poima ga i slavi.

98. Duša je u telu, u duši je um, a u umu je slovo. Preko njih se poima i slavi Bog. Preko njih On obesmrćuje dušu, darujući joj nepropadljivost i večnu sladost. Bog je, naime, svim stvorenjima darovao biće jedino po Svojoj blagosti.

99. Nemajući u Sebi nikakve zavisti i budući blag, Bog je čoveka sazdao kao samovlasnog [slobodnog]. On mu je dao mogućnost da mu ugodi, ukoliko želi. Čovek ugađa Bogu kad u sebi nema zla. Među ljudima dobra dela i vrline prepodobne i bogoljubive duše zadobijaju pohvalu, a sramna i lukava dela prezir i osudu. Koliko pre će to biti slučaj kod Boga koji svakome čoveku želi spasenje.

100. Čovek dobija dobro od blagog Boga. Zbog toga ga je Bog i stvorio. Zla, pak, čovek sam navlači na sebe, naime – od sebe i od svoje zloće, pohote i neosetljivosti.

Izvor: Dobrotoljublje