Svenoćno bdenije i sveta Liturgija pred Časnim Pojasom Presvete Bogorodice

U navečerje praznika Svetih ravnoapostolnih Kirila i Metodija, 23. maja 2026. godine, dok je nepregledna kolona vernih u molitvenoj tišini priticala Časnom Pojasu Majke Božje, u hramu Svetog Save na Vračaru otpočela je čudesna služba Božja.

Sa blagoslovom Njegove Svetosti Patrijarha g. Porfirija, uoči nedeljnih dana i velikih praznika prestoničko sveštenstvo u mnogim hramovima služi svenoćno bdenije, toržestveno bogosluženje koje vodi poreklo iz rane Crkve, kada su prvi hrišćani čitavu noć bdeli u molitvama nad grobovima mučenika, u katakombama, pohvalnim pesmama proslavljajući Vaskrslog Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista.

I protekle noći, dok se molitveni poj znamenitog hora Tropos iz Atine i beogradskog Vizantijskog hora razlivao pod svodovima zavetnog hrama srpskog roda, ganuti prisustvom same Majke Božje kroz njen Časni Pojas, u blagoslovenom duhovnom miru, uz odsjaj sveća i zveket kadionica, prisutni su imali utisak da je Vračarsko brdo sa Svetosavskim hramom poprimilo obrise Svete Gore i njenih drevnih manastirskih obitelji. Sveta služba Božja, koja je počela u 20 časova, okončana je u 2 časa posle ponoći.

Uz sasluženje preosvećene gospode episkopa: pariskog Justina, lipljanskog Dositeja i jenopoljaskog Nikona; visokoprepodobnih arhimandrita Jerfrema i Metodija, igumana svetih carskih lavri Vatopeda i Hilanadara; svetogorskog monaštva i beogradskog sveštenstva; načalstvovao je Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, čiju besedu donosimo u celosti:

– U ime Oca i Sina i Svetog Duha! Hvala Gospodu i Presvetoj Majci Njegovoj što su nas sabrali večeras da budemo jedno, da najpre budemo jedno sa Gospodom našim, da budemo u zajednici neraskidivoj sa Njim, a onda, budući jedno sa Njim, da budemo jedno i među sobom, da budemo jedna Crkva, Crkva u kojoj postoje različiti darovi. Svaki čovek je ikona Božja, ali svaki ima i svoj poseban pečat, a onda i svaki narod Božji ima svoj poseban pečat. Međutim, bez obzira na to što je svako poseban, pozvani smo opet da budemo jedno u Hristu.

Naravno da to ne možemo postići nikakvim ljudskim mehanizmima, nikakvim ljudskim snagama. Ne postoji ideologija, ne postoji politika, ne postoji ništa što je od ovoga sveta, ma koliko bilo savršeno, što nas može učiniti da budemo jedno. Pa evo, čuli smo danas iz odlomka, iz Jevanđelja po Jovanu, da se Gospod moli za to da Crkva Njegova bude jedna i jedinstvena, tj. da nema u njoj podela, da nema odvajanja, da nema jeresi, nego da, bez obzira što svako ima svoj poseban pečat i bez obzira što smo različiti, svi smo pozvani da budemo jedno i možemo biti jedno.

Možemo biti jedno jednom verom, čistom, pravoslavnom verom. Možemo biti jedno nadom u Gospoda. Međutim, iznad svega i pre svega, pozvani smo da budemo jedno ljubavlju i to krstolikom ljubavlju, u vertikali ljubavlju prema Gospodu, bez koje nije moguće ostvariti ljubav u horizontali, tj. ljubav u odnosu na druge ljude.

Ko god kaže da voli bilo koga – i najviše na svetu kad ga voli, ako to kaže – a ne voli Boga, jednostavno, u najmanju ruku, u zabludi je, a često laže druge i laže sebe. Mi možemo voleti druge ljude tek onda kada imamo zajedničkog Oca, a jedan je zajednički Otac. To je Gospod naš Isus Hristos i On nas poziva da budemo jedno.

Zato smo mi večeras sabrani ovde kao jedna Crkva. Imali smo braću našu iz Grčke, sa Svete Gore, igumana vatopedskog Jefrema sa svojom bratijom, koji je sa sobom doneo po promislu Božjem i Pojas Presvete Bogorodice da nas ukrepi, da nas osnaži, da nas ohrabri na putu pokajanja, da nas podstakne na podvig, na praštanje međusobno, na spoznaju da smo neophodni jedni drugima.

Tu je i iguman hilandarski Metodije, koji je takođe došao iz Grčke, poreklom iz Srbije, ali ima braće i sestara i iz Rumunije, iz Rusije, iz Republike Srpske, možda i sa još nekih strana, jer nije česta prilika i mogućnost da se možemo – a naročito naše sestre, dakle žene – poklonimo Pojasu Presvete Bogorodice, iako se monasi i Presveta Bogorodica, koja je Igumanija Svete Gore, neprestano mole za čitav svet. Tako da je ovo jedinstvena prilika i za mnoge naše sestre iz drugih zemalja i iz drugih naroda da dođu i dolaze i celivaju Presvetu Bogorodicu, celivajući kroz Nju i Njenog Sina.

Dakle, braćo i sestre, ne treba nam ništa više. Sve što nam je potrebno Bog nam je dao. Dao nam je punoću, dao nam je sebe i sve što je Njegovo. Ima li išta lepše od toga da smo sabrani na molitvi, na svetoj Liturgiji. Siguran sam da – iako smo se umorili, malo je duža molitva nego što smo navikli – da je to blagosloveni i blaženi umor i da je svako ispunjen mirom, radošću, lepotom i smirenjem.

To možemo dobiti samo sabirajući se u hramu Božjem i pričešćujući se Telom i Krvlju Hristovom, ali naravno, ulažući i trud, i napor, i podvig, opet uz pomoć Božju. Presveta Bogorodica je danas sa nama. I kad znamo da je Ona sa nama, onda znamo da smo u sigurnom zagrljaju. Niko tako ne razume naš bol, naše muke i naša iskušenja kao što je to čini Presveta Bogorodica. I niko tako brzo ne čuje naše uzdahe i molitve kao što to čini Presveta Bogorodica. Zato molimo joj se i ugledajmo se na Nju. Ona je pokazala, ono što i sam Gospod kaže, da je smiren i krotak srcem. Pokazala je smirenje kao osnovu i temelj svoga života. A smirenje ništa drugo nije nego potpuno prepuštanje svoga života i svega što imamo u ruke Božje, tj. poverenje u Boga.

Zato što je imala poverenje u Boga, mogla je da kaže: Gospode, neka bude sve kako Ti hoćeš. Naravno da je i Ona kao čovek možda imala svoje pomisli, želje i ideje, ali bez obzira na to, Ona je potpuno egoizam i svoju volju smirila i prepustila se da joj sve bude po volji Božjoj. To je put, braćo i sestre, da činimo što možemo, da se molimo Bogu, da postimo, da se ispovedamo, da ne gubimo vreme u svom životu. Sve to treba da činimo, ali da ne očekujemo da će biti onako kako mi hoćemo. Neka bude volja Božja – to je ono što je Bogorodica ostavila svakome od nas, a i Ona zajedno sa svima svetima se moli da svi jedno budu i čini sve da svi jedno budu, da budemo jedno po ljubavi, da budemo jedna Crkva, da budemo jedno po veri, da budemo jedno po praštanju, da budemo jedno po pokajanju, da jedno budemo sa Gospodom neprestano, da On bude prvi i na prvom mestu u našem životu i da znamo da će, kad je to tako, sve ostalo biti na svom mestu.

Da se ne varamo, ima mnogo onih koji će da nas ruže, da nas gone i da govore laži na nas. I sve što smo doživeli, znajmo da je sledeće još teže ako hoćemo da idemo putem Gospodnjim. Ali naše nije da sudimo i da osuđujemo. Naše je, da koliko god možemo, molimo Gospoda da nam pomogne da opraštamo. I ne samo to, nego da se molimo za takve da Gospod dotakne njihova srca. Jer i oni su naša braća i naše sestre bez obzira odakle dolaze, ko su i šta su. Dakle, radujemo se, braćo i sestre! Neka ste blagosloveni! Neka Gospod da svako dobro, amin!

Izvor: spc.rs