Svečana akademija povodom osvećenja hrama Svete braće Ćirila i Metodija u Mariboru

Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je besedio večeras, 4. oktobra 2025. godine, na svečanoj akademiji koju je povodom sutrašnjeg osvećenja hrama Svete braće Ćirila i Metoda u Mariboru organizovala Srpska pravoslavna crkvena opština mariborska. Besedu donosimo u celosti:

Visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji, braćo biskupi Rimokatoličke Crkve i Evangelističke Crkve, uvaženi gospodine župane, svi ostali po činu i redu, dame i gospodo, braćo i sestre.

Ja sam imao ovde spremno nekoliko reči napisanih, ali odustaću od njih s obzirom da je toliko toga do sada lepog rečeno, a pre svega otpevano i odigrano, da bi bilo suvišno da bilo šta dodajem, osim što želim sa vama da podelim veliku radost zbog današnjeg sabora u ime Gospoda našeg Isusa Hrista i Njegovog Oca i Duha Svetog.

Ispričaću samo jednu kratku priču iz žitija svetitelja Božjih koja, čini mi se, odražava ono što se dešava sada na ovom mestu, ali i unazad između ljudi koji dele isti prostor i dele veru u Boga, priču koja oslikava ono što je Maribor i pored svih scila i haribdi i iskušenja kroz koje je kao grad i kao zajednica kroz vreme prolazio.

Naime, ima jedna priča u kojoj se jedan mlad monah pitao šta je to Raj, a šta je to pakao. U molitvi svojoj obraćao se Bogu da mu to objasni. I onda u jednom trenutku javio mu se anđeo sa neba, uhvatio ga za ruku i uveo u jednu veliku prostoriju. I on je ugledao u toj prostoriji jedan ogroman kazan, a oko tog kazana mnoštvo ljudi koji su imali u svojoj ruci kašiku koja je neophodna da se uzima hrana iz tog velikog kazana. Međutim, ta kašika je bila duža od ruke svakog od njih. I svaki, kada je pokušavao da zahvati hranu iz kazana i da je prinese svojim ustima, pre nego što je dotakao usne i okusio hranu, sve bi prosipao s obzirom da je kašika bila duža od ruke. I veli anđeo tom čoveku: Vidiš, ovo je pakao. Ima mnogo hrane, svako ima sredstva koja mu pomažu da se zahvativši od hrane nahrani, ali bez obzira na sve to svako ostaje gladan.

A onda ga je uveo u jednu drugu prostoriju u kojoj je zapravo bila potpuno ista slika: mnoštvo ljudi okupljenih oko velikog kazana prepunog hrane. I opet je svako imao kašiku u svojoj ruci. I opet su kašike bile duže od ruke svakog od njih. Međutim, u toj prostoriji svako je, zahvatajući od hrane, hranio onog drugog. I svako ne samo da je nahranio sebe, nego je svako bivao nahranjen do sitosti brigom drugoga o njemu. I onda je anđeo rekao: Vidiš, to je Raj.

Dakle, pakao je kada svako misli samo o sebi i ne vidi lice drugoga, ne oseća postojanje drugoga. Pakao je zapravo samoća i usamljenost, a Raj je opet realnost u kojoj svako oseća da mu je drugi potreban i svako živi za drugoga. Dakle, ne živi tek pored drugoga, nego svako živi za drugoga i svako razume da ne može sam. Raj je, dakle, osećanje zajednice i život za zajednicu.

I mi imamo hram koji sutra osvećujemo, koji nije ništa drugo nego mesto sabiranja, mesto zajedničarenja, mesto u kojem se ne samo učimo da smo potrebni jedni drugima, nego zaista i živimo istinu i realnost u kojoj nam je drugi potreban, u kojoj nam je drugi neophodan, u kojoj zapravo tek kroz drugog, a mi kažemo bližnjeg, mi osećamo da mi jesmo i da mi postojimo. To je sutrašnji hram, ali to je i grad Maribor! S punim pravom to kažem i sa divnom nostalgijom i osećanjima, jer sam i sam delio sve ono što ovaj grad nudi, a grad Maribor je upravo u odnosu na nas pravoslavne to potvrdio i pokazao.

Iako je hram srušen, srušen je od onih koji su rušili sve što je duhovno i uopšte im nije važno za današnji trenutak ime. Vera, pravoslavna vera našeg naroda, ovde je ne samo opstojala, nego i živela punim plućima blagodareći veri drugih ljudi koji su pre nas ovde živili. De fakto i praktično se to pokazalo i činjenicom da smo se molili u hramu evangelističkom i u prostorima i hramovima katoličkim, a evo, Bog je dao da našim trudom, Njegovom ljubavlju i promislom, ali i podrškom i ljubavlju i braće katolika i braće iz Evangelističke Crkve, mi imamo prostor u kojem ćemo se okupljati, služiti svetu Liturgiju i razumeti da Raj nije samo nešto što nas čeka u budućnosti, nego je realnost koja nam je dostupna ovde i sada, ali samo onda kada živimo verom u Jednog Gospoda Isusa Hrista, verom u Svetu Trojicu, Oca, Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin. Živeli! Neka ste svi bogosloveni!

***

Mnogobrojnoj publici i gostima – među kojima su bili: Mitropolit niški g. Arsenije, Mitropolit timočki g. Ilarion, Episkop slavonski i pakrački g. Jovan, Episkop buenosajreski i južnoamerički i administrator zagrebačko-ljubljanski g. Kirilo, Episkop vikarni jenopoljski g. Nikon, Nadbiskup mariborski g. Alojz Cvikl, predsednik Slovenačke biskupske konferencije Biskup novomeštanski g. Andre Saje, Biskup evangelistički g. Leon Novak, ambasador Republike Srbije u Sloveniji g. Ivo Vojvodić i gradonačelnik Maribora g. Saša Arsenović – obratili su se i sveštenik Sava Kosojević, starešina mariborskog hrama, i dr Bojan Cvelfar, dugogodišnji direktor Arhiva Republike Slovenije.

Program svečane akademije, tokom koje su nastupili Vizantijski hor iz Ljubljane, grupa Tragi Srpsko kulturno društvo Maribor, obilovao je sećanjima na istorijske događaje od pre više od jednog veka kada se u grad na Dravi posle Velikog rata doseljava značajan broj pravoslavnih porodica. Ta zajednica već 1921. godine osniva Crkvenu opštinu. Njihova molba gradskim vlastima za pomoć u iznalaženju adekvatnog bogoslužbenog prostora biće uslišena tek jedanaest godina kasnije, kada im je dodeljen plac na tadašnjem Jugoslovenskom trgu. Upravo tu će izniknuti mariborska Lazarica, čije temelje će 1934. godine osvetiti mitropolit Dositej, budući sveštenomučenik, koji će i sam podeliti sudbinu tog hrama. Rađena po zamisli uglednog arhitekte Momira Korunovića, zajedno sa hramovima u Ljubljani i Celju, svojim izgledom je podsećala na vizantijske bogomolje 14. veka. I baš ta vizantijska nota biće razlog njenog uništenja koje će se desiti u samu zoru Drugog svetskog rata.

Posle rata, pa sve do 1998. godine, pravoslavni žitelji Maribora su delili hram na Trubarevoj 1 zajedno sa evangelističkom zajednicom, a zatim, ljubavlju otaca Rimokatoličke Crkve, ustupljena im je muzejska kapela u centru grada gde su dočekali mart 2006. godine, kada je služena prva Liturgija u zgradi na Tržaškoj 13. Vizijom blažene uspomene Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog g. Jovana, a uz svesrdnu pomoć Crkvene opštine zagrebačke i vrlih parohijana iz Maribora, kupljena je zgrada današnje crkve, a tri godine kasnije i zemljište za novi hram.

Uporedo sa podizanjem hrama traje i izgradnja žive Crkve Hristove pod budnim okom arhijereja, a zalaganjem vernog naroda i njegovih pastira. U Mariboru, Koruškoj i Prekomurju odrasta već treća generacija pravoslavaca koja nastoji da očuva svoj verski i kulturni identitet u novoj domovini. Hram je centar života zajednice i iz godine u godinu beleži se porast broja polaznika veronauke za najmlađe, ali i posetilaca i učesnika tribina Razgovori o veri i Duhovne večeri. Posebnu radost predstavljaju Svetosavske proslave, naročito u godini jubileja 850 godina od rođenja Svetog Save, prvog Arhiepiskopa srpskog. Istorija beleži da je prva Svetosavska proslava u Mariboru održana u Vojnoj realki 27. januara 1921. godine. Ostale su zapamćene i proslave održane 2019. godine povodom 800 godina samostalnosti Srpske Pravoslavne Crkve i 600 godina od rođenja Katarine Kantakuzine Branković sa blagoslovom tadašnjeg Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, a danas Patrijarha srpskog, gospodina Porfirija, kao i pod pokroviteljstvom predsednika Srbije i Slovenije.

Izvor: spc.rs