Suza svake majke ima jednaku vrednost pred licem Božjim

”Činjenica da smo pravoslavni hrišćani poziv je na veliku odgovornost”, kazao je patrijarh Porfirije u Doboju.

Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije služio je 6/19. avgusta 2021. godine, na Preobraženje Gospodnje, Božanstvenu Liturgiju u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Doboju, koji na taj praznik proslavlja gradsku slavu. Bila je to i prva posjeta poglavara Srpske pravoslavne Crkve tom gradu na rijeci Bosni poslije 83 godine, kada je hram prvovrhovnih apostola osvetio patrijarh Gavrilo (Dožić).

Po završetku Liturgije, sabrani narod predvođen Patrijarhom i episkopima koji su mu sasluživali učestvovao je u litiji koja se kretala centralnim ulicama Doboja. Slijedilo je osvećenje slavskih darova, nakon čega je patrijarh izgovorio besjedu koju donosimo u cjelosti:

Patrijarh u Doboju

”Neka ste blagosloveni i vi i neka je blagosloven Gospod što nas je sve stvorio. Danas smo svi neizmerno radosni pre svega zbog toga što slavimo Preobraženje Gospodnje. Nema većeg povoda da se okupimo, nema većeg razloga za radost i slavu, jer samo Preobraženje Gospodnje jeste slava Božja ali i slava ljudskog roda, slava svakog čoveka. U tom prazniku otkriva se sadržaj i smisao našeg ljudskog postojanja, ali pre svega otkriva se volja Božja da svakoga dana budemo sve bolji ljudi. Svi smo mi dobili neke darove, talente, sposobnosti. Svaki čovek bez izuzetka je pozvan da se preobražava, da raste u vrlini, da raste u dobru, a istinski rast u dobru i vrlini moguće je do savršenstva dovesti samo onda kada smo u zajednici sa živim Bogom, sa Gospodom našim Hristom.

Rast u dobru i vrlini moguće je dovesti do savršenstva samo kada smo u zajednici sa živim Bogom

Mi Srbi to dobro znamo, jer mi znamo ko smo, znamo i odakle smo, a što je najvažnije znamo i koji nam je cilj. Znamo svoje poreklo i svoje korene, znamo šta su nam bili oci i praoci i vekovima unazad. I mi znamo da je naše ime Hrišćanin, znamo da je naše prezime Pravoslavni. Srbin, Pravoslavni Hrišćanin – to je puni identitet, puna mera, puno ime i prezime kojim mi sebe poznajemo od kad znamo za sebe. Tim imenom i prezimenom ja Srbin, Hrišćanin Pravoslavni, upoznao sam sebe upravo na ovim prostorima. Iako znam da sam mnogima dužan i da najverovatnije dug ne mogu odužiti, više nego drugima dužan sam, braćo i sestre, svima vama koji živite ovde na ovim prostorima od Doboja do Dervente. Znam vas dobro, jer znam svoje roditelje, svoje stričeve, svoga đeda. Išao sam u manastir Ozren slušao sam na narodni jezik, sad to razumem, prevedeno Jevanđelje, ali i više od toga: bogoslužbeni jezik Pravoslavne Crkve od svoga đeda sam slušao koji, sećam se čudno mi je bilo – a mnogi to i danas ne razumemo, liturgijsku reč je govorio, a ona važi i za današnji praznik: Boga niko nikad nije vidio, samo su ga vode viđele. To je prava liturgijska pesma. To je mogao znati samo neko čije je ime i prezime Hrišćanin Pravoslavni. Dakle, dužan sam, braćo i sestre, više ovome kraju nego drugome, a najradije bih sa vama zapevao uz šargiju i zaigrao kolo u slavu Božju! Jer u toj pesmi i u tom kolu utkano je Jevanđelje Hristovo. To je izraz zajednice, to je izraz jedinstva. Jevanđelje Hristovo, vera u Hrista je ono što nas čini da jesmo jedno. Vera je ono na čemu gradimo međusobno poverenje. Vera je ono što nas čini da znamo da nas Bog voli, što nas čini da znamo da Bog jeste, ali da upravo zato što Bog jeste da jesmo i mi. Vera je pravoslavna oblikovala od Svetoga Save naš narod, oblikovala njegov identitet, identitet koji je Hristov, identitet koji ima Hristov pečat, identitet koji se projavljuje kroz život po Jevanđelju. Zato činjenica da jesmo pravoslavni hrišćani jeste poziv na veliku odgovornost. Data nam je punoća istine, istina vere u Boga, ali i poziv da tom istinom živimo po svim pravilima Jevanđelja.

Najradije bih sa vama zapevao uz šargiju i zaigrao kolo u slavu Božju! Jer u toj pesmi i u tom kolu utkano je Jevanđelje Hristovo. To je izraz zajednice, to je izraz jedinstva

Govorio sam mnogo puta i ponoviću, jedno je pitanje koje svako od nas sebi može da postavi i treba da postavi: da li je zaista dostojan svoga imena i prezimena? Da li je dostojan činjenice da je pravoslavni hrišćanin? Da li mi, jednom rečju, verujemo u Boga, koji je raspet i vaskrsao, pre toga se preobrazio, a potom uzneo i na nebo, koji nam se otkrio kao Bog ljubavi, ljubavi koja je opisana u dve jevanđeljske zapovesti: Voli Gospoda Boga čitavim svojim bićem i bližnjega svoga kao samoga sebe? Dakle, da li smo hrišćani i da li je reč Božja za nas merodavna ili nije? Od odgovora na to pitanje zavisiće i naš život, naš sistem vrednosti.

Ime nam je Hrišćanin, a prezime Pravoslavni

Dužan sam mom kraju i svima vama, braćo i sestre! Imam vas u srcu, neprestano se molim Bogu za vas, ali molim i vas da se molite za mene, jer ja sam ovde zaista svoj među svojima. Ne mogu da vam opišem kolika je radost u Duhu Svetome danas ispunila moju dušu što sam kao poglavar Srpske Pravoslavne Crkve prvu svoju posetu Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini učinio upravo ovde, gradu Doboju, ponosnom i časnom gradu, rekao sam već, Nemanjića i Kotromanića, ali i svih drugih  svetitelja i ugodnika Božjih od Svetoga Save pa do danas, koji su živeli po svetinjama ovde oko Doboja, od Ozrena, pa do hrama posvećenog Svetim apostolima Petru i Pavlu. Radost i blagoslov je veliki što zaista posle 83 godine kada je osvećen hram Svetih apostola Petra i Pavla dolazim posle velikog poglavara, velikog oca Crkve, patrijarha Gavrila Dožića, koji je rođen i ponikao u časnoj, divnoj i Bogom blagoslovenoj Crnoj Gori, koja je takođe obeležena imenom Hristovim.

Sveti prvovrhovni apostoli Petar i Pavle

Ali, reći ću da sam siguran da nije slučajno što je ovaj hram posvećen apostolima Petru i Pavlu. U slici te dvojice prvovrhovnih apostola oslikava se poruka Jevanđelja, zadatak i cilj svakoga od nas. Mi svi dobro znamo da su oni, po pravilu, naslikani zajedno, u zagrljaju. Isto tako, iz  Jevanđelja znate da su bili veoma različiti, imali različite talente, sposobnosti, darove, potekli iz različitih socijalnih slojeva, po obrazovanju različiti. Jedan veoma učen i obrazovan, drugi neuk. Štaviše bilo je i neslaganja među njima. Zamislite i sveti apostoli se nisu slagali, imali su drugačije stavove po nekim pitanjima, sukobljavali se, svađali se. Ali, važnije je to što su, u onome što je bilo važno za sve, za njih dvojicu i za sve ljude, i to  od minimuma dostojanstva svakog čoveka pa sve do punoće života koja je data u Hristu, kroz Hrista u veri i jedinstvu, u ljubavi Božjoj postajali su  potpuno jedinstveni i prevazilazili sukobe i nesporazume. Treba li nam druga poruka, braćo i sestre, danas. I nemojte misliti da najpre imam na umu političke konstalacije snaga i političke kontekste. Ima li veće potrebe od toga da smo jedno i jedinstveno u sebi. Svaki od nas u sebi je podeljen, raspolućen. Koliko smo samo shizofreni, to je zbog toga što nismo verom utemeljeni na Hristu. Govorimo o miru, može li ga biti bez mira Božjeg? Mi, pravoslavni hrišćani, Srbi pravoslavni, znamo da to nije moguće.

Nećemo da narod koji vekovima živi na ovim prostorima sa drugim narodom dozvoljava da mu drugi govori ko je drugi narod, ko je komšija na kojeg je vekovima upućen

U doba Svetog Save podeljena braća – ko ih je mirio? Mirio ih je svetitelj Božji, Sveti Sava. Kako? Mirio ih je Hristom. I mi svako u sebi pojedinačno bićemo harmonični i jedinstveni ako smo verom vezani za Hrista. Ako je Hristos na prvom mestu u našem životu sve ostalo će biti na svom mestu. Kao kad imamo problem sa kičmom, pa popravimo jedan glavni pršljen a sve ostalo samo se po sebi uskladi. A porodica? Znate to bolje nego ja, koliko nesklada i neslaganja, pa sukoba sve do razvoda, čak i do nasilja u porodicama. Pa zašto je tako? Zato što Hristos i njegova zapovest nam nisu na prvom mestu. Zar ne kaže Gospod muškarcu: Mužu da voliš svoju ženu kao što Hristos voli Crkvu. Znamo kako Hristos voli Crkvu. A ženi da se boji muža – taj strah nije psihološki strah, nije zastrašenost. To je ljubav, poziv na ljubav, na svecelo predavanje mužu. A onda dalje, komšije, rođaci, pa tako redom, svugde samo podele, pa doći ćemo i do samog podeljenog društva i do podeljene države. U dobru, u vrlini, u onome što je neophodno da očuvamo sebe i svoj identitet, svoje ime i prezime, ime Srbina koje je Hrišćanin Pravoslavni. Nije to moguće ako nadvladava egoizam, sebičnost, ako imamo potrebu za trijumfalizmom. To je moguće smirenom verom u Hrista.

Patrijarh u Doboju

Ukoliko smo na visoku  poziciju postavljeni, imamo čast naravno, ali tada je neuporedivo veća naša odgovornost. I tu treba pokazati smirenost i poverenje u Boga, treba slušati drugoga, uvažiti njegov stav i njegovo mišljenje i onda u jedinstvu čuvati ono što je čestito, što je vredno, ono što je svoje i što je sveto. A da bi se to moglo sačuvati neophodno je poznavati svoje i živeti svojim, i neophodno je svoje ne prodati i izdati ni koju cenu. Zašto? Zato što samo kada znamo ko smo i šta je naše, isključivo i samo tada  bićemo sposobni  da poštujemo drugačije, što ne znači da je i tuđe zato što je drugačije, jer sve ljudsko pripada svima ukoliko je vrlinsko i dobro. Potrebno je, braćo i sestre, da na veri, na Hristu, na iskustvu svojih predaka u duhu apostola Petra i Pavla, u duhu hrama koji je po promislu svome Gospod posadio u srce ovoga grada, da uvek nadvlada mir, nadvlada ljubav, nadvlada poverenje. To nije uvek moguće samo našim običnim ljudskim silama i snagama, ali moguće je kad smo sa Hristom,  kad smo utemeljeni na Hristu.

Priroda je data da je poštujemo! Pokojni đed i baba su me učili da vodimo računa o prirodi. Ona neće da trpi da samo uzimamo od nje, da vršimo nasilje nad njom

U digresiji samo da kažem: pandemija, strah, bežimo jedni od drugih. Pa šta ste mislili gospodo, vi iz beloga sveta, koji ste isisali dušu prirodi, tvorevini, koji vidite tvorevinu Božju isključivo i samo kao izvor svoga bogaćenja i nije vam dosta, pa hoćete i svemir i kosmos da učinite izvorom svoga zadovoljstava! Priroda je data da je poštujemo! Pamtim kako su me moji pokojni đed i baba učili, a mi deca poštovali, da vodimo računa o svoj prirodi. Baš onako kao što, braćo i sestre, siguran sam vi ovde poštujete ono što je od Boga dato. Priroda se sveti. Neće ona da da trpi da samo uzimamo od nje, da vršimo nasilje nad njom.

Neka svako bude ono što jeste, da se svako moli Bogu na svoj način, ali svako da poštuje onoga drugoga

U duhu ljubavi i razumevanja različitih darova, kao što su se razumeli  apostoli Petar i Pavle, mir je potrebniji više nego išta čitavom svetu. Ako se izmirimo sa Bogom mirićemo se sa sobom, sa sa drugim ljudima, ali i sa prirodom. Na ovim prostorima je bilo mnogo nesporazuma, mnogo krvi, mnoge su majke zaplakale. Suza svake majke ima jednaku vrednost pred licem Božjim, a ja znam da obični ljudi imaju potrebu za  normalnim životom, imaju potrebu za razumevanjem. Neka svako bude ono što jeste, da se svako moli Bogu na svoj način, ali svako da poštuje onoga drugoga.

Obični ljudi imaju potrebu za  normalnim životom, imaju potrebu za razumevanjem

I sada ću reći vama ovde sabranima, braći pravoslavnim hrišćanima Srbima, ali i braći Bošnjacima muslimanima i braći Hrvatima katolicima. Imamo mi vekovno iskustvo zajedničkog života, dobro se poznajemo. Nisu nama potrebni iz daleka, sa raznih strana, najčešće samozvani, mirotvorci. Ne kažem da među njima nema i iskrenih mirotvoraca. Ali među njima ima i onih koji ne razumeju naš koncept života, ne razumeju naše međusobne odnose, ne razumeju naš identitet. Ali, neću dokazivati, ima i onih koji imaju svoje interese sa čijim interesima se naši interesi i interesi mira ne poklapaju. Interesi naši jesu da svako bude ono što jeste: ako je pravoslavni hrišćanin Srbin – da to bude i jeste, ako je Bošnjak musliman – da to bude i zaista jeste, ako je Hrvat katolik – da to jeste i ostane, ali da mi imajući iskustvo zajedničkog života, međusobnog poštovanja, iskustvo komšija, iskustvo rodbinskih preplitanja, iskustva zajedničke ekonomije i kulturoloških međusobnih uticaja, da predupredimo svakog da nam nameće svoje koncepte i načine života i mirenja.

Prva patrijaraška Liturgija u Doboju poslije 83 godine

Da, slažem se, možda ponekad jeste potreban medijator, posrednik, ali ne i onaj koji je isključiv i koji nas smešta u svoje kontekste i koncepte, u semantičke logore. Takav izmišlja definicije za jedne da bi bili protiv drugih, a sutra će definicije za druge da bi prvi bili protiv prvih, kako se mi ne bismo međusobno razumevali i slagali jedni sa drugima u meri kojoj je to moguće. Mnogima naši nesporazumi odgovaraju. E, nećemo, braćo i sestre, da pristanemo na to da mi neko kaže: Ko si ti? Nećemo da jedan narod koji vekovima živi na ovim prostorima sa drugim narodom dozvoljava da mu neko drugi govori ko je drugi narod, ko je njegov komšija na kojeg je vekovima upućen. Radost je velika, braćo i sestre, a odužio sam, nemam prilike svakoga dana da budem sa vama. Oprostićete na tome, na izlivu ove radosti ali i iz srca iskrenih reči, reči opomene.

Raspolućeni smo kada nismo verom utemeljni na Hristu

Ja ću se moliti za mir među svim ljudima, najpre na ovim prostorima, u Doboju, u Republici Srpskoj, u Bosni i Hercegovini, ali i u čitavom regionu. I učiniću sve što je do mene, zajedno sa svojom braćom arhijerejima, da mi budemo ono što jesmo, da svoje ime i prezime srpsko, Pravoslavni Hrišćanin, ne samo sa ponosom nosimo kao amblem nego da ga svedočimo svojim životom i vrlinama, svojom ljubavlju prema svima. Apelujem na takozvane elite, jer imam to pravo, apelujem pre svega na kolege, na braću, ako hoćete, takozvane verske lidere, na Reisa Bosne i Hercegovine i na Kardinala, da zajedno sve učinimo što je do nas, pre svega verom svojom u Boga, svojom molitvom, a onda i svim što je neophodno iz perspektive vere, molitve i ljubavi, da nam životi budu bez trzavica, da nam životi budu sa mirom u duši, sa mirom u porodici, u međusobnom razumevanju sa svima, u gradu ovome, u Republici Srpskoj, u Bosni i Hercegovini.

Patrijarh u Doboju

Apelujem i na sile ovoga sveta da znaju da nikome sila nije data sama od sebe nego od Boga, da je takva sila prolazna, te da u najmanju ruku poštuju pravila koja su sami postavili ovde. Ne kako kad odgovara, čas ovako čas onako. Time će pokazati da su verodostojni, time će pokazati da imaju želju da upoznaju ljude sa ovogih prostora i da budu dobronamerni medijatori, a ne oni koji nameću te semantičke logore i kalupe u koje, najčešće ne da nećemo nego čak i kad bismo hteli ne možemo da se smestimo.

Apelujem na takozvane verske lidere da nam životi budu u međusobnom razumevanju sa svima

Neka je blagosloven današnji dan! Ja sam siguran da neće proći mnogo vremena da se opet nađemo u Doboju, u Derventi, u Banjaluci, i u Sarajevu, i u Tešnju, gde imam dobre prijatelje. Međusobno se nazivamo braćom, a radi se o ljudima koji su zaista aktivni muslimani. I da ćemo dolaziti u sve gradove, najpre, Republike Srpske, za koju znamo da je garant vašeg mira i postojanja, a ponoviću reči mnogih, verujem u njih, garant suživota, mira i međusobnog razumevanja svih ljudi i naroda ovde u Bosni i Hercegovini.

Neka Preobraženi Gospod, koji je zapravo preobrazio mogućnosti i kapacitete koje su apostoli imali da spoznaju Boga, da i mi blagodaću Božjom i Njegovim Preobraženjem budemo preobraženi u sebi i iznutra, da preobrazimo svoje srce da možemo videti Boga, da rastemo u dobru, da rastemo u vrlini; da budemo potpora i podrška jedni drugima i onda kada se ne slažemo, da budemo spremni da praštamo jedni drugima međusobno ali i svima, ali i ne samo to, nego da i po Jevanđelju tražimo oproštaj i da praštamo ako je to preduslov zajedničarenja i uspostavljanja komunikacije.

Neka bi nas Gospod iznutra obasjao, doneo mir vama ovde sabranima i svima koji iz opravdanih ili neopravdanih razloga nisu ovde. Neka bi blagoslovio sve ljude dobre volje a one koji nisu dobre volje u odnosu na druge, pa i u odnosu na nas, da ih odobrovolji kako bismo onda svi mogli da slavimo Njega Jednoga u Trojici Boga preobraženog Gospoda Isusa Hrista, Spasitelja Našeg, Njegovog bespočetnog Oca i Duha Svetoga sada i uvek i u vekove vekova. Amin!”, kazao je Patrijarh.

FOTO: Pavle Đuričić, Eparhija zvorničko-tuzlanska