Старање за тело не претварајте у похоте

23. Приказујући борбу са осам главних страсти, описаћемо њихова својства, показати узроке, и предложити пригодне лекове против њих.

24. Прва борба, у коју треба да ступимо, јесте борба са стомакоугађањем, или са страшћу преједања.

25. Што су тиче начина уздржања у храни, или поста, не може бити установљено правило једнако за све, будући да код свих није једнака снага тела. Ова врлина се, пак, не извршава само душевном силом, него треба да буде сразмерна и са телесном силом. Не могу сви постити читаву недељу. Неки без хране не могу бити више од два или три дана, а некима је тешко да издрже и до заласка сунца. Такође, није за све храњиво поврће, или зеље. или суви хлеб. Осим тога, једнима је да се насите потребно две фунте, а други осећа оптерећење ако поједе фунту или пола фунте. Међутим, сви који се уздржавају треба да имају један циљ, тј. да, примајући храну по мери телесних сила, не упадају у преједање. Јер, душу раслабљује не само каквота хране, него и количина, распаљујући у њој штетан, греховни огањ.

26. Ма каквим јелима да се насити стомак, родиће се семена плотске похоте, и ум, савладан тежином јела, више неће бити у стању да добро управља кормилом расуђивања. Ум не опија само неумерена употреба вина: њега обично чини климавим и колебивим и лишава га чистих и непорочних помисли чак и изобиље сваковрсних јестива. Узрок разврата и погибли Содомљана био је, не само опијање вином, него и преситост стомака. Слушај како Господ преко пророка укорева Јерусалим (Јез.16,49). Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости? Они су таквом преситошћу хлебом били распаљени неугасивим жаром плотске похоте, те су, по суду Божијем, били са неба сажежени сумпорним огњем. Ако је њих, на тај начин, једино неумереност у употреби хлеба због страсти преситости суновратила у понор разврата, шта рећи о онима, који, при цветајућем здрављу тела, себи дозвољавају да једу месо и пију вино у неумереној количини, употребљавајући их онолико колико им нашаптава самоугодљива похота, а не колико захтева немоћ.

27. Свети оци као меру уздржања утврђују да храну, коју морамо да примамо ради подржавања живота тела, престанемо да једемо док у нама још постоји жеља за јелом. Судећи по томе, и немоћан телом може да пројави врлину уздржања у савршенству једнако као и крепак и здрав, тј. уколико снагом воље буде обуздавао жељу за јелом када земљаност тела не буде имала потребу за њом. Јер, и апостол каже: Старање за тело не претварајте у похоте (Рим.13,14). Он није сасвим забранио да водимо бригу о телу, него само заповеда да при томе немамо похоту. Он је одбацио похотљиву бригу о плоти, али разумно, неопходно старање за живот није искључио. Прво је забранио да кроз попуштање телу ми не бисмо упали у погубна похотљива дела, а друго је дозволио да се тело, ослабљено неразумном строгошћу, не би показало немоћно за испуњавање наших духовних занимања и напора.

28. Према томе, мера уздржања треба да буде одређена судом савести сваког. Свако је дужан да себи одреди колико да се уздржава, тј. колико је уздржања потребно за борбу против узнемиравања плоти. Постове, уставом одређене, свакако треба држати. Међутим, ако после њих не будемо чували уздржање у храни, њихово нас извршавање неће довести до савршене чистоте. Гладовање у вишедневним постовима ће донети само краткотрајну исцрпљеност и замор тела, али не и чистоту целомудрености, уколико му буде следило насићење тела до ситости: јер, чистота душе је нераздвојно повезана са гладовањем стомака. Постојану чистоту целомудрености нема онај ко не може да држи трајну равномерност уздржања. Строги постови остају без користи уколико за њима следи претерано попуштање у храни: плод њихов брзо ће бити изгнан страшћу стомакоугађања. Стога је разумније умерено свакодневно поткрепљивање храном, неголи повремени дуги и крајње строги постови. Неумерено неједење може не само да поколеба постојаност и чврстину душе, него и да вршење молитве, услед немоћи тела, учини беживотним.

29. Ради очувања чистоте душе и тела није довољно само уздржање у храни: њему треба додати и друге душевне врлине. Најпре се треба научити смирењу кроз врлину послушања, скрушености срца и изнуравања тела. Поседовање новца треба не само избегавати, него и саму жељу за њим – из корена чупати. Јер, није довољно немати их (што највећим делом бива и по неопходности), већ не треба допустити ни саму жељу да их имамо уколико би нам случајно били предложени. Јарост гнева, такође, треба савлађивати, тежину туге надвладавати, сујетну славу презирати, надменост гордости газити, и непостојаност и лутање ума обуздавати непрестаним сећањем на Бога. Сваки пут треба да се [потрудимо] да срце од маштајућег лутања вратимо ка сагледавању Бога. Јер, лукави непријатељ ће покушавати да се прикраде у скривнице срца да би нам ум одвукао од сагледавања.

30. Ко није у стању да обузда призиве стомакоугађања, никада неће моћи да савлада похоту која се распаљује. Чистота унутрашњег човека се познаје по савршенству ове врлине. Јер, нико неће поверовати да се у борби са најсилнијим супарницима може надметати онај кога у малом окршају савлађују најслабији.

Свети Јован Касијан: Видови нашег одрицања од света (Добротољубље)