Sredina posta: Časni krst

Tokom Svete i velike Četrdesetnice, donosimo odlomke iz knjige ”Veliki post” protojereja Aleksandra Šmemana.

Treća nedelja Velikog posta se naziva Poklonjenje Krsta. Toga se dana na velikom bdeniju, posle velikog slavoslovlja, u svečanoj litiji iznosi Krst na sredinu hrama – gde ostaje preko cele sedmice. Posle službe je predviđen poseban obred poklonjenja Časnom krstu. Važno je da se napomene da tema Krsta, koja dominira u himnografiji te nedelje, nije stradanje, nego pobeda i radost. Štaviše irmosi nedeljnog kanona su uzeti iz pashalne službe – „Dan vaskrsenja“ – a kanon je parafraziran uskršnji kanon.

Značenje svega ovoga je jasno. Nalazimo se u sredini Posta. S jedne strane fizički i psihički napor, ako je ozbiljan i dosledan, počinje da se oseća. Teret postaje sve teži, a naš zamor sve očigledniji. Potrebna nam je pomoć i podrška. S druge strane, pošto smo izdržali ovaj umor i popeli se do vrhunca planine, počinjemo da sagledavamo kraj našeg putovanja, i zrake Vaskrsa koji postaju sve svetliji. Veliki post je naše samoraspinjanje, naš doživljaj, ma koliko ograničen. Hristovu zapovest koju smo slušali u nedeljnom Evanđelju: „Koji hoće da ide za mnom, neka se odreče sebe, uzme krst svoj i pođe za mnom“. Ali mi ne možemo da uzmemo svoj krst i sledimo za Hristom ukoliko nemamo Njegov Krst, koji je On uzeo da bi nas spasao. Nas spasava Njegov, a ne naš krst. Njegov Krst daje ne samo značaj nego i silu drugim krstovima. Ovo nam je objašnjeno u Sinaksaru u nedelju krsta:

Ove nedelje, a to je treća nedelja Velikog posta, proslavljamo Časni i Životvorni Krst, iz sledećih razloga: pošto mi za vreme četrdesetodnevnog posta, na izvestan način sami sebe razapinjemo … i postajemo zajedljivi, malodušni i slabi, prikazuje nam se Životvorni Krst radi osveženja i samopouzdanja, radi sećanja na stradanje našeg Gospoda i radi utehe… Mi ličimo na one koji idu dugačkom i mukotrpnom stazom, umore se, vide lisnato drvo, sednu u hladovinu da se malo odmore i onda, kao da su podmlađeni, produžavaju svoj put. Slično tome, u vreme posnog i teškog puta i napora, sveti Oci su predvideli da među nama bude Životvorni Krst, da nam da odmor i osveženje, da bismo bili lagani i hrabri za preostale zadatke… Ili, da damo još jedan primer: kada dolazi car, najpre se pojave njegove zastave i simvoli, pa zatim pojavi se i on sam, veseo i radostan zbog pobede, i radošću ispuni i svoje podanike. Isto tako naš Gospod Isus Hristos, koji će nam uskoro pokazati Svoju pobedu nad smrću i pojaviti se u slavi Vaskrslog dana, unapred nam šalje Svoj skiptar, carski simvol – Životvorni Krst – koji nas ispunjava radošću i priprema da, koliko je to moguće, dočekamo samog Cara i izrazimo slavu Njegovoj pobedi… Sve ovo u sredini Velikog posta, koji je, zbog svojih suza, napora i malodušnosti, kao gorki izvor „ali nas Hristos teši kao što nas je tešio u pustinji, i tako sve dotle dok nas ne dovede svojim Vaskrsenjem do duhovnog Jerusalima … jer Krst je nazvan Drvetom Života, on je Drvo posađeno u raju, i zato su oci naši planirali njegovo proslavljanje sredinom posta, sećajući se kako je Adam imao blaženstvo i kako ga je izgubio, podsećajući nas da imajući učešća u ovome Drvetu, nećemo više umirati nego ćemo živeti večno…“

Tako, osveženi i ohrabreni, otpočinjemo drugi deo posta. Još jedna sedmica i u četvrtu nedelju slušamo objavu: „Sina čovečija predaju u ruke ljudske i ubiće Ga. A kad Ga ubiju, posle tri dana će vaskrsnuti“. Naglasak više nije na nama, našem pokajanju i trudu, već na događaju koji se desio „radi nas i radi našeg spasenja“:

„O, Gospode, koji si učinio da se danas pripremamo za Svetlu nedelju, zasijavši vaskrsnućem Lazara, kao jarkim svetlom, pomozi nam da istrajemo na putovanju posta. Pošto smo dospeli do druge polovine posta učini da se pojavi i božanski život; i kada stignemo do kraja našeg truda daj da primimo blaženstvo večno…“

Na jutrenju, u četvrtak pete nedelje, slušamo još jednom Veliki Kanon sv. Andreja Kritskog, ali ovog puta u celini. Ako je na početku posta ovaj kanon bio simvol vrata kroz koja ulazimo u pokajanje, sada, na kraju Velikog posta, on zvuči kao siže pokajanja i njegovog ispunjenja. U početku smo ga samo slušali, sada su njegove reči postale naše reči, i procena naših posnih napora. Procena koliko smo sve ovo zaista sami usvojili, doživeli i preživeli. Kako daleko smo stigli stazom pokajanja? Jer sve ono što se odnosi na nas, privodi se kraju. Od sada mi sledimo za apostolima „na njihovom putu za Jerusalim i za Hristom koji ide ispred njih“. I Hristos im reče: „Evo, idemo gore – u Jerusalim i Sina čovečjeg predaće prvosveštenicima i književnicima, pa će Ga osuditi na smrt i predaće Ga mnogobošcima, i narugaće mu se, ispljuvaće Ga, šibaće Ga i ubiće Ga, a posle tri dana vaskrsnuće“. Ovo js Evanđelje pete nedelje.

Ton posnih bogosluženja se menja. U prvom delu Velikog posta podvlačen je naš napor, naše očišćenje, a sada nam se skreće pažnja da ovo očišćenje nije samo po sebi kraj, već ono mora da nas vodi razmišljanju, razumevanju i usvajanju tajne Krsta i Vaskrsenja. Sada nam se otkriva da naš napor predstavlja učestvovanje u toj tajni, na koju smo bili tako naviknuti da smo je smatrali za nešto jasno i razumljivo samo po sebi, a što smo prosto zaboravili. I kada Ga, zajedno sa apostolima pratimo u Jerusalim „zadivljeni smo i uplašeni“.

Aleksandar Šmeman