Srcem okusiti blaženstvo budućeg života

31. Prema tome, najpre treba da zgazimo pohotu stomakougađanja, te da svoj um olakšamo ne samo postovima, nego i bdenjima, čitanjem i neprestanom skrušenošću srca, pri sećanju na sve ono čime smo bili prelešćeni i pobeđeni, čas uzdišući sa osećanjem užasa zbog množine grehova, čas goreći željom za savršenstvom i čistotom. I treba ga dovesti do toga da, stalno zauzet podvižničkim trudovima i pomislima, i samo potkrepljivanje hranom ne smatra toliko dozvoljenim predmetom zadovoljstva, koliko bremenom naloženim u vidu kazne, kome treba pristupati više kao k nečemu neizbežnom za telo, negoli nečemu što želi duša. Ukoliko se potrudimo da postojano budemo u takvoj duhovnoj brizi i skrušenosti, ubrzo ćemo ukrotiti pohotljivost ploti (koja dolazi do krajnjeg besnila ako je tovarimo jelima), te otupiti njen poguban žalac. Tako ćemo, pri obilju suza i neprekidnog srdačnog plača, ugasiti peć našega tela koju je u nama, kroz udešavanje slučajeva za greh i uzbuđivanje strasti, raspalio car vavilonski, tj. đavo. Njima nas on, slično dodavanju nafte i smole u peć, silnije razgoreva (na nepotrebno), sve dok blagodat Božija, vejanjem rosnog duha, u srcima našim sasvim ne ugasi plamen plotske pohote. Prema tome, naša prva borba se sastoji u tome da željom za savršenstvom ugasimo pohotu za obilnom ishranom i stomakougađanjem. Stoga ne samo što sagledavanjem vrlina treba da savlađujemo želju za izlišnom hranom, već i samu neophodnu hranu za našu prirodu (kao nekorisnu za celomudrenost), treba da primamo sa brižljivom srdačnom opreznošću. Prohođenje našeg života treba da ustrojimo tako da se ni u koje vreme ne odvajamo od duhovnih zanimanja, osim kada nas slabost tela prinudi na neophodno staranje o njemu. Čak i tada kada se potčinimo toj neophodnosti, više zadovoljavajući životne potrebe, negoli robujući žudnji duše, mi smo dužni, što je brže moguće, da je ostavljamo s obzirom da predstavlja delo koje nas odvlači od spasonosnih zanimanja. Ni u vreme samog primanja hrane ne treba da se odvajamo od tih zanimanja. Jer, mi nikako nećemo moći da se uzdržimo od naslađivanja predloženim jelima ukoliko se duša, prikovavši pažnju za Božanstveno sagledavanje, ne bude u isto vreme naslađivala ljubavlju prema vrlinama i lepotom nebeskih stvari. I uopšte, sve sadašnje će [čovek] moći da se prezre kao truležno ukoliko se pogled uma nerazdvojno bude držao prikovan za netruležna i večna dobra. On će tako još za vreme prebivanja u telu srcem okusiti blaženstvo budućeg života.

32. Pobedivši takvim raspoloženjem pohotu stomakougađanja i obilne ishrane, [sada] već ne kao sluge ploti, mi ćemo biti smatrani kao dostojni da stupimo i u više borbe, tj. da se sukobimo sa nečistim silama, koje obično stupaju lično u borbu samo sa pobednicima. Na taj način se savladavanje plotskih želja pokazuje kao neka najčvršća osnova svih borbi. Ne pobedivši svoju plot, niko ne može da se pravilno bori. A ko se ne bori pravilno, neće biti uvenčan.

33. Hoćeš li da čuješ istinskog borca Hristovog, koji se bori po zakonitom pravilu ratovanja? Pazi. Ja, govori on, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9,26-27). Vidiš li kako je on u sebi samom, tj. u ploti svojoj, kao na nekom najtvrđem osnovu, utvrdio glavno delo ratovanja, i sav uspeh borbe postavio jedino na iznuravanju ploti i pokoravanju tela svoga? Ja, govori, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano. Ne trči na nepouzdano onaj ko sagledava nebeski Jerusalim i u njemu ima nepokretni cilj prema kome je dužan da nepokolebivo usmerava kretanje srca svoga. Ne trči na nepouzdano onaj ko se, zaboravljajući ono što je iza, pruža ka onome što je napred, stremeći ka naznačenoj nagradi nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Fil.3,13-14). Prema njoj ustremljujući uvek pogled svoga uma, i žureći sa svom gotovošću srca svoga, on sa uverenošću uzvikuje: Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah (2.Tim.4,7). Budući svestan da je sa upornošću i revnošću po savesti trčao za mirisom ulja Hristovih (Pesm.1,3), te da je umrtvljavanjem ploti uspešno održao pobedu u duhovnoj borbi, on sa nesumnjivom nadom navodi, govoreći: Sad me čeka venac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija (2,Tim.4,8). A da bi i nama otkrio sličnu nadu na nagradu, ukoliko u podvigu toga tečenja budemo podražavali njemu, on dodaje: Ali ne samo meni, nego i svima koji sa ljubavlju očekuju Dolazak njegov (2.Tim.4,8). On svečano objavljuje da u Dan suda i mi sebe možemo da učinimo pričesnim njegovom vencu ukoliko, ljubeći dolazak Hristov (ne samo onaj u kome će se javiti onima koji to ne žele, već osobito onaj u kome On uvek hodi ka svetim dušama), održimo pobedu u borbi kroz umrtvljenje ploti. O tom poslednjem dolasku Gospod govori u Jevanđelju: Ja i Otac moj doći ćemo k njemu i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23). I još: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću sa njim, i on sa mnom (Otk.3,20).

34. Uostalom, govoreći: Ja tako trčim, ne kao na nepouzdano, apostol ne opisuje samo podvig trčanja koji je izvršio (što se osobito odnosi na ustremljenje uma i plamenost njegovog duha, kojim je sa svom revnošću sledovao Hristu, sa nevestom govoreći: Za tobom i za mirisom tvog mira trčim, (Pesm.1,3), i još: Duša se moja prilepila za tebe, (Ps.62,9), već svedoči da je i u drugoj vrsti rata održao pobedu, navodeći: Tako se borim ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga (što se osobito odnosi na teške trudove uzdržanja, na telesni post i iznuravanje ploti). On tu sebe predstavlja kao budnog borca sa svojim telom, ističući da mu nije uzaludno zadavao udarce uzdržanja. Naprotiv, on je kroz umrtvljavanje svoga tela uspeo da stekne pobedničko slavlje: ukrotivši ga bičevima uzdržanja i izmoždivši ga udarcima pošćenja on je pobedniku duhu dostavio venac besmrtnosti i palmu netruležnosti. Vidiš li zakoniti poredak borbe, primećuješ li ishod duhovnog sukobljavanja, tj. kako se ratnik Hristov, održavši pobedu nad buntovnikom – telom, i bacivši ga pod noge svoje kao veliki pobednik, vozi na pobedničkoj kočiji! On ne trči na nepouzdano, jer je uveren da će ubrzo ući u sveti grad, nebeski Jerusalim. Tako se borim u postovima, tj. u umrtvljavanju tela, ne kao onaj koji bije vetar, tj. ne kao onaj koji uzaludno zadaje udarce uzdržanja. Jer, on umrtvljavanjem svoga tela nije poražavao pust vetar, nego duhove zlobe koji su ga napadali. Jer, onaj ko kaže: Ne kao onaj koji bije vetar, podrazumeva da ne pobeđuje pusti i prazan vetar, nego neke koji se nalaze u njemu. Prevladavši borbe ove vrste (tj. sa telom) on, ukrašen mnogim pobedničkim vencima, iznova stupa [u borbu], te se podvrgava napadima najsilnijih neprijatelja. I pobedivši prve zavidljivce, on je sa dobrom nadom počeo govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12).

Sveti Jovan Kasijan: Vidovi našeg odricanja od sveta (Dobrotoljublje)