Спасовдан у Загребу

На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, 21. маја, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу служена је Света литургија.

Свету литургију служио је јереј Мајк Жикић, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протојереја-ставрофора Душка Спасојевића, јереја Андреја Иваненка, ђакона Александра Лукића и ђакона Александра Миљановића.

За пјевницом су појали протојереј-ставрофор Слободан Лалић и протојереј Ђорђе Филиповић.

Сабраном вјерном народу бесједом се обратио протојереј-ставрофор Душко Спасојевић, говорећи о смислу празника Вазнесења Господњег и његовом значају за живот Цркве и сваког хришћанина.

Подсјетио је да Црква данас прославља празник који долази четрдесет дана након Васкрсења Христовог, када се Господ, након што је остао међу својим ученицима, укрепљујући их и поучавајући, вазнио на небо и сјео са десне стране Бога Оца.

Како је истакао, Господ је након Васкрсења остао са својим ученицима не зато што је Васкрсење само по себи било недовољно свједочанство, већ да би укрепио њихову људску природу и припремио их за силазак Светога Духа и рођење Цркве у њеној пуноћи.

Говорећи о самом празнику, отац Душко је нагласио да Вазнесење није само историјски догађај, већ откривење велике истине о човјеку и његовом назначењу.

„Христос узноси људску природу и доноси је ка Оцу… што је знак да су небеса од тада па до данас отворена за све нас.“

Посебно је истакао да је кроз овај празник човјеку откривен пут спасења, јер људска природа није створена за пропадљивост и смрт, већ за заједницу са Богом.

Осврћући се на природу Цркве, нагласио је да Црква није тек људска установа нити организација, него живо Тијело Христово.

„Ми сви јесмо заједница, ми сви јесмо Црква Христова, али глава Цркве и неуништиви носилац Цркве јесте сам Христос.“

Подсјетио је да су кроз историју многи покушавали да униште Цркву, али да она опстаје јер њен темељ није у људској снази, него у самом Господу.

Говорећи о савременом човјеку, отац Душко је указао на духовну збуњеност времена у којем живимо – свијета који, иако испуњен спољашњим богатством и привидом успјеха, човјека често оставља празним, немирним и усамљеним.

У том контексту нагласио је да нас празник Вазнесења учи истинском хришћанском погледу на живот:

„Вазнесење нас учи да права снага није у доминацији над другима, него над самима собом.“

Позвао је вјерне да у временима немира чувају мир у себи, у временима лажи остану у истини, а у временима себичности остану људи љубави.

Посебан дио бесједе био је посвећен значају црквеног заједништва и одговорности према заједници коју смо наслиједили. Подсјетио је на жртву претходних генерација које су градиле Саборни храм и несебично улагале у живот Цркве, позвавши вјерни народ да исту љубав и одговорност покажу и данас.