SMRT NEMA POSLEDNJU REČ , U HRISTU BRATSTVO NE PRESTAJE

U spomen na usnulog u Gospodu brata Vladimira, ipođakona i upravnika Patrijaršijskog doma

Postoje ljudi koje Gospod uvede u naš život gotovo neprimetno, a koji u njemu ostave neizbrisiv trag. Ljudi koji ne govore mnogo o ljubavi, ali je svojim životom neprestano svedoče. Koji ne traže da budu viđeni, a postanu nezaboravni. Koji ne ističu sebe, nego u drugome bude ono najbolje, radujući se tuđem dobru kao sopstvenom.

Takav je bio naš brat Vladimir.

I dok danas pokušavam da pronađem reči kojima bih se oprostio od njega, osećam koliko je ljudska reč nemoćna pred tajnom ljubavi, a još više pred tajnom smrti. Ipak, kao sveštenik Crkve Hristove, znam da ne stojimo pred konačnim rastankom, nego pred tajnom privremenog razdvajanja onih koje je Hristos sjedinio. Jer naša vera nije samo vera u uspomenu koja vremenom bledi, nego vera u Vaskrsloga Gospoda, Koji nam je rekao: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u Mene, ako i umre, živeće“ (Jn. 11, 25).

Vlada i ja upoznali smo se pre jedanaest godina. Ne mogu reći da je naše bratstvo nastajalo polako. Ono se dogodilo gotovo od prvog susreta, kao da smo se odavno poznavali. Postoje susreti u kojima čovek ne mora mnogo da objašnjava sebe, jer pred sobom oseti srce koje razume, prihvata i ne osuđuje. Tako se među nama rodilo poverenje koje se nije zasnivalo na velikim obećanjima, nego na svakodnevnim potvrdama bratske ljubavi.

Kao mlad sveštenik, mnogo puta sam imao potrebu za savetom, podrškom, pomoći, a ponekad samo za jednom rečju koja će mi dati snage da nastavim. I uvek sam znao da imam Vladu.

Čak i kada je bio opterećen mnogobrojnim obavezama, nalazio je vremena da se javi, sasluša, pomogne i ohrabri. Nikada nisam dugo čekao njegov odgovor. U tome nije bilo potrebe da pokaže svoju važnost ili uticaj. Naprotiv, upravo je njegova nenametljivost otkrivala veličinu njegove duše.

Bio je čovek koji je mogao mnogo, a nikada nije želeo da zbog toga izgleda veći od drugih.

Služeći našoj Svetoj Crkvi kao upravnik Patrijaršijskog doma i ipođakon blaženopočivšeg patrijarha Irineja i Njegove Svetosti patrijarha Porfirija, Vladimir je nosio velike odgovornosti. Ali ono što je za mene bilo posebno dragoceno jeste to što ga ta blizina crkvenim dužnostima i odgovornostima nikada nije udaljila od običnog čoveka, od brata kome je potrebna pomoć.

U vremenu u kojem mnogi žele da budu ispred drugih, on je umeo da stoji iza drugih. Da ih podupre, ohrabri i pogura napred, a da sam ostane u pozadini. Upravo se tu otkrivalo njegovo hrišćansko smirenje. Jer smirenje nije odsustvo snage, nego snaga koja ne mora da dokazuje sebe; nije umanjivanje darova koje nam je Bog dao, nego njihovo prinošenje drugima bez potrebe za slavom.

Naše bratstvo nije se ogledalo samo u ozbiljnim razgovorima, crkvenim obavezama i međusobnoj pomoći. Imali smo i jednu naročito dragu zajedničku temu, crveno vino.

Razmenjivali smo flaše vina , preporuke i utiske, razgovarali o ukusima, mirisima i nijansama, o onome što se ne otkriva na prvi pogled, nego traži pažnju i vreme. Nekome bi to možda izgledalo kao sitnica, ali meni su upravo ti razgovori otkrivali koliko smo slični i koliko se čovek može prepoznati u drugome i kroz naizgled male stvari.

Nije tu bilo reči samo o vinu. Bilo je reči o radosti susreta, o lepoti jednostavnosti i onoj ljudskoj toplini bez koje ni najuzvišenije reči ne mogu postati život.

A danas, razmišljajući o tim našim razgovorima, ne mogu da ne pomislim na evharistijsku Čašu, u kojoj vino blagodaću Duha Svetoga postaje Krv Hristova, Krv Novoga Zaveta, kojom nas Gospod sjedinjuje sa Sobom i jedne sa drugima.

Mi koji smo za zemaljskom trpezom delili radost bratstva, u Crkvi smo pozvani da budemo pričesnici jedne Čaše Života. I zato verujem da ono što je među nama bilo istinito, čisto i u Hristu osvećeno ne može biti poništeno smrću.

A onda je došao naš poslednji razgovor.

Pre samo nekoliko dana Vlada mi je javio da mu se upokojila majka. Zamolio me je da je pominjem u svojim molitvama i na svetoj Proskomidiji.

Nisam tada mogao ni naslutiti koliko će brzo taj njegov bratski poziv dobiti novu, za mene bolnu, ali i duboko potresnu dimenziju.

Zamolio me je da se molim za njegovu majku, a danas stojim pred Svetim Prestolom sa obavezom ljubavi da uz njeno ime pominjem i njegovo.

I upravo tu, gde ljudsko srce najviše boli, otvara se najdublja uteha naše vere.

Jer sveta Proskomidija nije samo spomen na one koji su nekada bili sa nama. Ona je svedočanstvo da Crkva ne poznaje zaborav pred Licem Božijim. Kada sveštenik vadi česticu za upokojenoga i polaže je na diskos pored Agneca, on ispoveda da taj čovek ostaje u molitvenom zajedništvu Crkve, predat milosti Onoga Koji je pobedio smrt.

I kada se na kraju Svete Liturgije čestice spuste u svetu Čašu uz molitvu: „Omij, Gospode, grehe ovde pomenutih Časnom Krvlju Tvojom, molitvama svetih Tvojih“, tada osećam da se naše bratstvo ne završava pred grobom, nego se u molitvi poverava večnom Životu.

Do juče sam se molio za one koje je Vlada voleo. Od danas ću se moliti i za njega. I u toj molitvi osećam da moja ljubav prema njemu postaje još dublja.

Dok smo bili zajedno, mogao sam da mu zahvalim rečju, susretom, zagrljajem ili čašom dobrog vina. Sada mu svoju zahvalnost mogu prinositi na najuzvišeniji način koji mi je kao svešteniku poveren, pominjući njegovo ime pred Gospodom, na svetom Žrtveniku.

Neću govoriti da je Vlada bio čovek bez slabosti, jer takav čovek među nama ne postoji. Ali mogu posvedočiti da je bio čovek u kome je ljubav bila veća od potrebe da se istakne. Čovek koji je umeo da nosi tuđe brige, a da svoje ne stavlja drugima na teret. Čovek čija je blizina donosila sigurnost i čije je prijateljstvo bilo dar.

I verujem da mnogi danas, svako sa svojom uspomenom, mogu da izgovore isto: Vlada je bio tu kada je trebalo.

A zar to nije jedno od najlepših svedočanstava hrišćanskog života? Biti tu za drugoga. Ne samo kada je lako, nego kada je potrebno. Ne samo kada nas neko vidi, nego i kada jedini svedok naše ljubavi ostaje Bog.

Danas ne želim da njegova smrt bude glasnija od njegovog života. Ne želim ni da tuga zaseni zahvalnost. Jer iako srce oseća prazninu, duša blagodari Gospodu što mi je dao takvog brata.

Zahvaljujem Mu za jedanaest godina poverenja, za svaku pomoć, ohrabrenje, razgovor i zajedničku radost. A naročito Mu zahvaljujem što mi je kroz Vladu pokazao da se veličina čoveka ne meri mestom koje zauzima, nego ljubavlju koju ostavlja u srcima drugih.

Dragi moj Vlado,

teško mi je da prihvatim da više neću čuti tvoj glas onako kako sam navikao. Da neću moći da ti se javim sa onom sigurnošću da ćeš već tražiti način da pomogneš. Da više nećemo razmeniti neku dobru bocu vina i razgovarati o svemu onome što smo u njoj, ali i jedan u drugome, prepoznavali.

Ali neću ti reći zbogom kao onaj koji nema nade.

Jer Hristos je vaskrsao. I zato smrt nema poslednju reč.

Neka ti Gospod oprosti svako sagrešenje voljno i nevoljno. Neka ti uzvrati za svako dobro koje si učinio, za svakog čoveka koga si ohrabrio i za svaku ljubav koju si, često neprimetno, darivao.

Neka te nastani u naseljima pravednih, tamo gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja, nego gde je život beskonačni.

A ja ću, brate moj, dokle god mi Gospod bude davao da stojim pred Njegovim svetim Prestolom, sa ljubavlju prinositi tvoje ime u molitvi. Ne kao ime nekoga koga sam izgubio u zaboravu, nego kao ime brata koga sam privremeno ispratio u nadi na sveopšte Vaskrsenje.

I ako nas Gospod po velikoj milosti Svojoj udostoji, verujem da ćemo se ponovo sresti. Da ćemo se zagrliti onim zagrljajem koji više neće poznavati rastanak. I da tada više nećemo morati ništa da objašnjavamo, jer će sve biti obasjano svetlošću Lica Božijeg.

Do tada, Vlado, počivaj u miru Hristovom.

A ako te Gospod udostoji smelosti pred Sobom, seti se i nas, grešnih, koji još putujemo, koji se još borimo i koji se još učimo onoj ljubavi koju si ti tako nenametljivo umeo da pokazuješ.

Hvala ti što si mi bio brat. Hvala ti što si bio brat mnogima. Hvala ti što si nas svojim životom podsećao da je najlepše mesto čoveka upravo tamo gde može da posluži drugome.

Neka je večan tvoj spomen, dragi moj brate Vladimire.

Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!

Protojerej Dejan Mandić