Siropusna nedelja – opraštanje

Povodom predstojeće Svete i velike Četrdesetnice, donosimo odlomke iz knjige ”Veliki post” protojereja Aleksandra Šmemana.

Siropusna nedelja – opraštanje

I, evo, stigli smo do poslednjih dana pred Post. Već za vreme siropusne nedelje, koja prethodi „Nedelji praštanja“, izdvojena su dva dana – sreda i petak – kao potpuno „posni“. Božanska liturgija se ne služi, a ceo redosled i tip bogosluženja ima velikoposni karakter. Na večernju u sredu, pozdravljamo Post sa divnom himnom:

Posno proleće je došlo!

Cvet pokajanja;

Očistimo se braćo od svih zala

Vapijući darodavcu Svetlosti,

Slava Ti, Čovekoljupče!

Onda u siropusnu nedelju Crkva proslavlja sve ljude koji su „prosvetljeni postom“: treba da sledimo svete, koji su nam uzori i vodiči kroz teški podvig posta i pokajanja. U naporu koji nameravamo da otpočnemo, nismo sami:

Proslavimo sabor svetih otaca:

Antonija Velikog, Evtimija Velikog i sve njima

slične, koji su prošli kroz život kao

kroz raj sladosti…“

Imamo pomoćnike i primere:

„O sveti oci, slavimo vaše primere,

Vi ste nas zaista naučili da hodimo

Pravom stazom;

Blagosloveni ste, jer ste radili za Hrista…

Najzad dolazi poslednji dan, koji se obično zove „Nedelja praštanja“, ali treba napomenuti još jedan liturgički naziv: „Isterivanje Adama iz rajskog blaženstva“. Ovo ime obuhvata celokupnu pripremu za Veliki post. Do sada smo saznali da je čovek stvoren za raj, za bogopoznanje i zajednicu sa Bogom. Greh je čoveka lišio tog blagoslovenog života, a njegov život na zemlji je – izgnanstvo. Hristos, Spasitelj sveta, otvara vrata raja svakome ko Ga sledi, a Crkva, dočaravajući lepotu Carstva Božijeg, pomaže da naš život bude pokloničko putovanje u nebesku domovinu. Na početku Posta, mi smo kao Adam:

„Adam je bio isteran iz raja zbog jela pa sedeći ispred njega ridaše, uzdišući govoraše umilnim glasom: teško meni što nastradah ja nesrećnik! Prestupih jedinu zapovest Gospodnju i liših se svih blaga. Najsvetiji raju, bio si radi mene zasađen – a radi Eve si zatvoren, moli onog koji te je stvorio i mene sazdao, da se ispunim tvojim cvećem. Tada mu Spasitelj odgovori: ne želim da moje stvorenje propadne; želim da se spase i dođe do poznanja istine, jer neću oterati onoga koji mi dolazi…“

Veliki post je oslobođenje od našeg robovanja grehu, oslobođenje od tamnice „ovoga sveta“. Štivo iz Jevanđelja u ovu poslednju nedelju postavlja uslove za to oslobođenje. Prvi je uslov post – koji se sastoji u odbijanju da prihvatimo želje i podsticaje naše pale prirode kao nešto normalno i u naporu da se oslobodimo od diktature tela i materije nad duhom. Ipak, da bi bio delotvoran, naš post ne sme da bude farisejsko, spoljašnje isticanje. Mi ne treba da se pokazujemo ljudima kako postimo nego Ocu našemu, koji je „u tajnosti“. Drugi uslov je praštanje. „Ako oprostite ljudima njihove prestupe, vaš Nebeski Otac će i vama oprostiti.“ Trijumf greha, glavni znak njegove prevlasti nad svetom, jeste deoba, opozicija, izdvajanje, mržnja. Stoga, prvi proboj kroz ovu tvrđavu greha jeste opraštanje: povratak jedinstvu, solidarnosti, ljubavi. Oprostiti – znači staviti između sebe i svoga „neprijatelja“, blaženo praštanje samoga Boga. Oprostiti – znači odbaciti beznadežno međusobno „umrtvljavanje“ ljudskih odnosa i prepuštanje Hristu da ih On reši. Opraštanje je „probijanje“ Carstva Božijeg u ovaj grešni i pali svet.

U stvari, Veliki post počinje sa večernjem te nedelje. Ova jedinstvena služba, tako duboka i divna, ne održava se u mnogim našim crkvama! Nema ničeg što bi bolje otkrivalo tananost Velikog posta u pravoslavnoj Crkvi. Nigde nije bolje izvršen apel Crkve na čoveka.

Sveštenici u svetlim odeždama počinju svečano večernje bogosluženje. Stihira, koja sledi za psalmom „Gospodi vozvah…“ objavljuje dolazak Posta i, za Postom, dolazak Vaskrsa!

„Počnimo radosno vreme posta pripremivši se za duhovne podvige. Očistimo dušu, očistimo telo. Uzdržavajmo se kako od hrane, tako i od svih strasti, naslađujući se vrlinama duha da bi se, usavršavajući se u njima sa ljubavlju, svi udostojili da u duhovnoj radosti vidimo najčasnije stradanje Hrista Boga i Sveto Vaskrsenje.“

Tada, kao i obično, dolazi „vhod“ sa večernjom himnom „Svjete tihij“ (Tiha svetlosti svete slave…). Sveštenik posle toga odlazi na „gornje mesto“ iza časne trpeze da bi objavio večernji Prokimen, koji uvek označava kraj jednog i početak drugog dana. Ovoga dana Veliki prokimen objavljuje početak Velikog posta.

Ojađen sam.

Nemoj da od svoga sluge okreneš lice

čuj me odmah.

Ojađen sam. Nemoj da od svoga sluge

okreneš lice.

Treba poslušati jedinstvenu melodiju ovog stiha – krik koji odjednom ispunjava Crkvu: „…jer sam ojađen“ – i shvatiti ovaj početni momenat posta: tajanstvenu pomešanost beznađa i nade, tame i svetlosti. Sada su sve pripreme završene. Stojimo pred Bogom, pred slavom i lepotom Njegovog carstva. Svesni smo da mu pripadamo, da nemamo drugog doma, druge radosti, drugog cilja. Takođe shvatamo da smo iz njega isterani u tamu i tugu greha, da smo „ojađeni“. Pokajanje je iznad svega drugog očajnički poziv za božanskom pomoći.

Pet puta ponavljamo prokimen. I Post je tu. Svetle odežde su odložene, svetla su pogašena. Sveštenik čita molbe iz večernje jektenije, a hor odgovara u „posnom tonu“. Prvi put se čita molitva sv. Jefrema i nju prate veliki pokloni. Na kraju službe svi vernici pristupaju svešteniku i uzajamno jedno od drugog mole oproštaj. Ali dok oni obavljaju ovaj ritual pomirenja, dok je Veliki post objavljen izlivima ljubavi, jedinstva i bratstva, hor peva Pashalne stihire. Predstoji nam da lutamo 40 dana po pustinji Velikog posta. Ali na kraju sija svetlost Vaskrsa, svetlost Carstva Božijeg.

Aleksandar Šmeman