Радован Димитрић: Мисија Цркве у савременом свијету

Излагање јереја Радована Димитрића, пароха у Копривници на братском састанку свештенства Митрополије загребачко-љубљанске, 12. априла 2024. године у свечаној сали Српске православне опште Гимназије Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу.

Да бисмо правилно разумјели значај и смисао православне мисије, корисно је на почетку направити кратак осврт на њен историјат. Мисија или послање, тј. свједочење, јесте сама срж Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Она се заснива на Христовом обраћању апостолима: „Идите, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио“ (Мт. 28,19-20). Мисија је, дакле, насушна потреба пуноће црквене као испуњење заповијести Господње, и остварује се у објављивању благе вијести цијелом свијету. Она је усмјерена на освећење не само човјека, него и цијеле творевине Божије, како каже свети апостол Павле „да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божје“ (Рим. 8,21-23).

Богословско схватање православне мисије заснива се на њеној тринитарној димензији. Она извире у Пресветој Тројици, и изражава се дејством од Оца кроз Сина у Духу Светом датом апостолима. Ова мисао се најјасније поткрепљује ријечима записаним у Јовановом Јеванђељу: „Јер Бог тако завоље свијет, да је Сина Свог Јединородног дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него има живот вјечни“. Циљ оваплоћења Логоса јесте обожење човјека. Јевсевије Кесаријски каже да је Логос саобожио човјека поставши првина наде наше. Превјечни Бог и Син Божији постаје човјек, враћајући поново посрнули  род људски у првобитно стање, а с њим и цијелу творевину. Зато Црква има пред собом задатак, не само учења народа којег просвећује истинама вјере и васпитавања за хришћански начин живота, већ исто тако и не мање значајно, остваривања личног човјековог учешћа у литургијском и светотајинском животу Цркве Христове. Црква, као лађа спасења, благовијести васељени Христа Васкрслог Побједитеља смрти и уводи у нови свијет, у ново царство, у нови живот који има своју пуноћу у светој Евхаристији као благодарственом есхатолошком догађају.

Вриједност људске личности огледа се у стварању по икони и подобију Божјем, и слободи као једном од најузвишенијих дарова Божјих човјеку. Међутим, слобода с једне стране отвара могућност човјеку да расте у мјеру раста пуноће Христове, док с друге стране оставља неизвјесност да човјек, злоупотребивши ту слободу, отпадне од Бога и дође у искушење поремећаја цјелокупне творевине и нарушавања богоустановљеног поретка у свијету. И управо на овом мјесту, мисија Цркве показује своју пуноћу и смисао: да се приближи свијету, освети га и обнови Именом Божијим, подари му нови садржај у свакодневном животу, поштујући аутономију локалне културе и средства њеног изражавања, уколико не противрјече хришћанским постулатима.

Циљ мисије у ширем смислу означава theosis тј. обожење цијеле творевине, а у ужем смислу она представља тежњу за уцрковљење људи за нови живот у Христу. Из ове мисли православни мисионари проналазе покретачку снагу за иницијативу да је неопходно стварање мисионарских заједница које своју пуноћу доживљавају у Литургији као праслици будућег Царства Божијег. Уосталом, православни Хришћани се на свим богослужењима моле и очекују од Бога ту милост и благодат, изражавајући се прозбом „сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо“.

Историјски развој мисије

Када говоримо о развоју мисије кроз различите хришћанске епохе, треба прво нагласити да Црква има већ двехиљадогодишње искуство мисионарског рада. Сходно томе, историју хришћанске мисије могли бисмо, необавезно, подијелити на следеће временске цјелине:

1. Прва три вијека,

2. Доба светог цара Константина и византијских царева,

3. Дјелатност свете браће Ћирила и Методија, и

4. Савремено доба.

Говорећи о развоју мисије и њеним успјесима, можемо именовати два типа Цркве:

1. Црква малог стада, и

2. Црква народа.

Прва три вијека Хришћанства су вријеме проповиједи апостола, њихових ученика, светих отаца и учитеља Цркве, који су сав свој успјех базирали прије свега на послању Христовом и руковођењу Духом Светим, без икакве помоћи тадашњег политичког система. То је вријеме тешких страдања услед негативног става римских императора према Христовој науци. Такву Цркву малог стада највише карактерише заједништво и солидарност свих њених чланова. Сјетимо се само катакомби, агапа, и других примјера исповједништва који показују савршену аутентичност хришћанског живота.

Од светог цара Константина и Миланског едикта па надаље, преовладава тип „Цркве народа“ гдје једна моћна држава и култура као што је Византија (или касније Русија и Немањићка Србија) стоји иза мисионарске дјелатности и пружа сву логистичку и политичку подршку. Поред овог начина развоја мисије у различитим друштвеним околностима, важно је напоменути и један посебан феномен, а то је квалитет и квантитет црквених заједница. И тако у периоду тзв. „мале Цркве“ акценат је на квалитету просвећених, а у другом периоду ипак се више говори о квантитету, мада то не значи да није било и квалитета.

Мисионарско животно дјело свете браће Ћирила и Методија може се издвојити као par excellence примјер савршености црквене мисије. Тај период ће остати златним словима уписан у цијелој хришћанској историји, како по успјешности мисије, тако и по карактеристичном приступу повјереном им богоугодном дјелу. Не само да су, захваљујући светој браћи, многи народи прогледали Христом и продисали Духом Светим, него су словенски просветитељи показали сјајан примјер разумијевања духа културе и идентитета тих народа. Они долазе међу њих, усавршавајући словенски језик и преводећи богослужбене књиге и сама богослужења на њихов језик, показујући на тај начин како тзв. инкултурација има своје еклисиолошко и теолошко оправдање у пракси.

На овај начин, укратко смо изложили најбитније особености историјског развоја мисије, иако би се могло још много причати о овом свеобухватном дјелу. У наставку ћемо говорити о савременом добу, и најзначајнијим обиљежјима мисије, као и начинима даљег утврђивања и ширења мисије као једног од основних задатака Цркве и њеног клира.

Савремени циљеви мисије

Друга хришћанизација или нова евангелизација су термини који се често појављују у православној мисиологији. Имајући јасне циљеве пред собом како смо раније утврдили (обожење творевине и оприсутњење Христа у свијету кроз литургијске заједнице), Црква својом мисијом непрекидно дејствује на пољу духовне борбе, суочавајући се с многобројним искушењима. Модерно вријеме апостасије, глобализма, секуларизације, технолошког модернизма (у одређеном смислу), непрекидних сукобљавања различитих народа и цивилизиција на религијском и културном плану, затим духовно стање милиона и милиона људи ослобођених од јарма безбожничке идеологије и других антихришћанских идеологија новијег времена, само су неки од фактора с којима се Црква хвата у коштац. Да би дала адекватан одговор, црквена мисија увијек мора да признаје и непрестано указује на средишње мјесто мира и правде у животу људи. Христос каже: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам“. И због тога, Црква и мисионари благовијесте јеванђеље мира свему свијету. Онај мир који превазилази сваки ум, како каже свети апостол Павле. То се за Хришћане толико подразумијева, јер по ријечима светог Василија Великог „ ништа није толико својствено Хришћанину колико да мир гради“.

Црква као Тијело Христово, као организам Божији, тако и поступа у свијету. Да сви једно буду! То је основна мисао мисије, у свим историјским епохама свијета и цивилизације. А то је једино могуће остварити кроз Христа и са Христом који је савршени Мир, Правда и Љубав, што даље наводи да једино у Цркви можемо доживјети пуноћу љубави Божије, и испуњење човјековог назначења као иконе Божије. Свети Дух раздјељује дарове сваком човјеку који долазећи у свијет, покајањем, творењем мира и правде, и дјелима љубави показује да Бог заиста обитава у њему и надахњује га ка савршенству вјере. У Царству Божијем, које се оваплоћује у Цркви Његовој већ овде на земљи, нема мјеста ни мржњи, ни непријатељству, ни безумним подјелама. У Дјелима апостолским читамо да је „Бог створио од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљском“, и на другом мјесту апостол Павле свједочи Галатима: „нема више ни Јудејца ни Јелина, ни роба ни слободњака, нема више ни мушког ни женског, јер сте сви ви један човјек у Христу Исусу“. На питање ко је мој ближњи, Христос је одговорио причом о милостивом Самарјанину.

Православна Црква учи да је, независно од боје коже, пола, језика, сваки човјек створен да ужива иста права у друштву. На том плану, Црква треба дати свој несебичан и немјерљив допринос. Црква има право да на јавном мјесту прокламује свједочење свог традиционалног учења, заснованог на Светом писму и Светом предању, и светим оцима. Вршећи своју спасоносну мисију у свијету, Црква не занемарује ни социјални аспект бриге о људима, и у том смислу, тамо гдје могућности дозвољавају, брине о гладнима, убогима, болеснима, сужњима, старима, прогоњенима, бескућницима и о свима другима којима је помоћ потребна. На то нас нарочито подстичу ријечи Христове „када учинисте једноме од ове моје мале браће, мени учинисте“. Света Црква Христова, обухватајући у своје наручје многе народе земаљске, који живе на разним странама свијета, истиче начело свељудске жртвене љубави, и подржава најтјешњу сарадњу народа и држава за мирно превазилажење разлика.

Стално увећавано наметање човјечанству потрошашког начина живота, лишеног хришћанских моралних вриједности, изазива узнемиреност у Цркви. У том смислу, конзумеризам у спрези са секуларизованом глобализацијом, пријети да доведе народе до губитка њихових духовних основа. Средства јавног информисања често наступају под контролом разних идеологија и владара из сјенке, и тако постају оруђа немира и неморала. Посебну пажњу указују случајеви када су вјерски принципи и начела доведени до непоштовања и светогрђа. Зато Црква упозорава своју дјецу на опасност од негативног утицаја мас-медија, који често служе не за зближавање људи и народа, него за управљање њима. Истовремено истим средствима Цркви се отвара широко поље дјеловања будући да издјељеном свијету пројављује примјер евхаристијске заједнице и јединства као суштински елемент еклисиолошког учења.

Црква је такође дужна да покаже бригу и о очувању животне средине. Свијет све више клизи ка еколошкој катастрофи, која је несумњиво узрокована људским фактором. Користољубље и задовољавање прекомјерних материјалних потреба доводе до уништења животне средине и до духовног осиромашења човјека. Не треба заборавити да природно богатство земље није власништво човјека, него Творца: „Господња је земља и пуноћа њена, васељена и све што живи у њој“.  

Православна Црква није против науке. Способност за научно истраживање свијета представља дар који је човјеку дат од Бога. Црква сматра да је научник слободан да истражује, али и да је он обавезан да прекине своје истраживање када се преступају основна хришћанска и људска начела, сјећајући се Павлових ријечи: „све ми је слободно али није све на корист“. Свети Григорије Богослов поучава да „добро које се не оствари на добар начин, није добро“. Црква позива на очување здраве и чисте биоетике, и поштовање светости људског живота од зачећа до природне смрти. Човјек није просто скуп ћелија, ткива и органа, нити га предодређују само биолошке чињенице. Нарочито се подразумијева пастирско старање Цркве за богодану установу породице, која се увијек темељи на светој тајни хришћанског брака као сједињења мужа и жене, које осликава мистичну везу Христа и Цркве. То постаје актуелно посебно у контексту настојања да се у неким земљама озаконе, а у појединим неправославним заједницама и богословски утемеље, облици заједничког живота супротни погледима хришћанског предања и учења.

Задатак Православља је да данашњем савременом човјеку, који се може упоредити са јеванђелском неплодном смоквом, открије и покаже живот у Христу, тј. да му укаже на ону тајну о којој говори свети апостол Павле „да не живим више ја, него живи у мени Христос“. Велики руски богослов отац Георгије Флоровски говори нам да је православно богословље прошло све главне стадијуме мишљења савремене Европе: теологије барока, схоластике, пијетизма, њемачког идеализма и социјал-хришћанства, и да је све то оставило дубоког трага на њему и православној култури уопште, али да је Православље опстало и опстаће и у ово наше вријеме, једино ако се буде држало Светог предања и богонадахнутог богословља светоотачког. Свети владика Николај Велимировић говорећи пак о Православљу као наднационалном, надкултурном и надземаљском феномену каже „да је затворити Православље у границе једне нације или једне провинције, исто што и затворити сунчеву свјетлост у гвоздени ковчег“. Вјерујемо да је овим ријечима српског златоустог најбоље илустрован карактер Православља као васељенске сверелигије.

Методологија мисије

Достизање постављених циљева у православној мисији захтјева рјешавање неколико задатака:

• доношење Јеванђеља до људи који још нису чули православно свједочанство;
• просвећење и буђење свих крштених људи који се налазе ван благодатног тајинског живота Цркве, одговорно молитвено стајање пред Богом и активно учешће у црквеном животу;
• освећење оних националних црта које дозвољавају народима да, уз очување сопствене културе, самоуважавања и самоидентификације, унесу свој јединствени допринос у молитвеном прослављању Бога (инкултурација);
• проповијед Јеванђеља и вршење мисионарског богослужења на националним и створеним (нпр. за глувонијеме) језицима;
• објашњење значења светих Тајни;
• припрема клира и мисионара из локалног становништва, ако то прилике дозвољавају;
• формирање услова за активно учешће новообраћених у животу парохије ради њиховог уцрковљења.

Остварење у животу изложених мисионарских циљева и задатака могуће је само када је сваки члан Цркве свјестан своје личне мисионарске одговорности.

У наше вријеме се може издвојити пет основних форми мисионарске дјелатности:

1. Васпитна мисија или уцрковљење – представља рад с људима који траже Бога, с људима који се припремају за свето Крштење, као и с онима који су већ крштени али нису добили потребно знање основа хришћанске вјере. Такви треба да схвате и прихвате богословске основе о богонадахнутости Светог писма и Предања, улазак у Цркву чији дио је сваки члан заједнице, а једина глава Сам Христос. Доживљавање Евхаристије као центра живота православног Хришћанина.
2. Апологетска мисија представља свједочанство истине Православља у поређењу са јеретичким, секташким, агностичким и другим неправославним учењима. Апологетска мисија је такође усмјерена на супротстављање прозелитској дјелатности неправославних организација и појединаца.
3. Информациона мисија је православно свједочанство најширим слојевима становништва преко свих доступних средстава јавног информисања. За ефикасан рад на овом пољу, неопходно је активно освајати информационо пространство кроз све врсте медија: радио, телевизију, интернет и штампу. Издавање православних публикација, часописа, књига и дјела светих отаца.
4. Спољашња мисија представља дјеловање међу народима који немају истинске хришћанске основе у сопственој националној култури и традицији. Она увијек има значајну улогу у животу Православне Цркве. Захваљујући овој врсти мисије настале су новије Помјесне Цркве.
5. Мисија помирења. У савремено доба, у ком постоје глобализациони процеси, социјално раслојавање, активне масовне миграције људи које су праћене насиљем, тероризмом и напетостима, свједочење и објављивање могућности помирења и прихватања различитости треба да буде један од кључних садржаја православне мисије. Мисија помирења треба да помогне људима да постану свјесни могућности и неопходности стварања мира, у сагласности са апостолским позивом: „Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа“ (Јевр. 12, 14). Ближњи за нас је сваки човјек, независно од вјере, нације, пола и друштвеног поријекла. Дијалог живота чини разговор хришћана са људима других вјероисповиједања и идеологија. Тако људи познају један другог, уважавају један другог, уче се један од другога, зато што по ријечима светог Јована Златоустог „немамо ништа заједничко само с ђаволом, а са свим људима имамо много тога заједничког“.
6. Мисија међу младима претпоставља постојање мисионарске свијести у парохијама које имају добре услове за рад са православном омладином, што подразумијева не само богослужбени контакт у храму, већ и ван њега. То је оно што неки црквени оци (Албански архиепископ Анастасије Јанулатос) називају литургијом послије литургије и продужетком Свете литургије. За остварење ове идеје, нуде се разне опције: вјеронаука, радне акције, дјечји кампови, поклоничка путовања, групе за помоћ немоћнима на парохији, итд. По ријечима блаженопочившег патријарха руског Алексеја Другог, овакве манифестације помажу младима да погледају на Цркву другим очима, и да у њој не виде строгог судију него брижну мајку. Друштво се на дјелу убјеђује у позитиван друштвени значај Цркве.

Када говоримо о раду с омладином, уочавамо неколико група на основу њиховог односа према вјери:

1. Уцрковљена омладина, за коју је неопходно примјењивати различите форме учешћа у црквеном и друштвеном служењу, уклањати баријере у црквеној свијести (као што је нпр. дистанца између клира и мирјана) које стварају препреке за учествовање у активном животу евхаристијске заједнице. Послушати иницијативе младих и побуђивати их на показивање личне активности и одговорности.
2. Неофити или новокрштени, који су недавно пришли вјери, још увијек мало упознати с основама Православља, и који понекад прецјењују своју компетентност у различитим питањима црквеног живота.
3. Неуцркивљена омладина, која се начелно позитивно односи према Православљу. С њима треба стрпљења и времена у смислу постепеног увођења и представљања различитих форми стваралачке активности које не противрјече православној духовности.
4. Млади који су изабрали друге хришћанске конфесије, али су сачували уважавање према Православљу и не одричу могућност дијалога са православнима. Најефикаснији начин рада с овом групом јесте остварење образовних и културних програма који имају просветну димензију.
5. Неуцрковљена омладина која има равнодушан став према вјери. Ово је најмногобројнија и зато најважнија група нецрквене омладине. За успјешан рад с овом групом, неопходно је рушење стереотипа о Цркви и духовном животу, као и стварање предуслова за мотивацију да крену у развијање свог духовног живота. Темељни принципи у општењу с таквом омладином су искреност, отвореност, стрпљење, ненаметање спољашњих форми Православља, већ припремање тла за њихов свјесни улазак у Цркву.
6. Омладина негативно расположена према Цркви. У раду с оваквим младим људима, прије свега је потребно водити дијалог у духу љубави и наде на помоћ Божију, јер Бог хоће да се сви људи спасу и дођу до познања Истине.

Мисионар – сарадник Духа Светога и благовијесник Ријечи Божје

У савременим историјско-културним и социјално-политичким реалностима 21. вијека, мисионари носе благу вијест људима који још увијек нису свјесни потребе за Црквом. Ти људи су изузетно различити по свом животном искуству, узрасту, образовању, интересима и професијама. У међусобним односима с људима мисионар треба да упамти да он није пропагандиста ни агитатор, већ сарадник Духа Светога и благовијесник Ријечи Божје, како је записао свети апостол Павле у Првој посланици Коринћанима. Захваљујући Богу за благодатну прилику да оствари мисионарско дјело у савременим условима, православни мисионар у свом срцу увијек треба да носи апостолске ријечи: „И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и сва знања, и ако имам вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.“

Јереј Радован Димитрић,

Парох у Копривници