Protojerej Ignasio Miranda: Latinska Amerika vapi za pravoslavnom verom

Protojerej Ignasio Miranda u intervjuu za „Život Crkve“ govori o svom putu ka pravoslavnoj veri, duhovnim učiteljima i ličnostima koje su obeležile njegovo sazrevanje, višegodišnjem svešteničkom i misionarskom služenju u Srednjoj Americi, kao i o sadašnjosti, izazovima i budućnosti pravoslavne misije u Latinskoj Americi.

Oče Ignasio, pre svega želim da Vam zahvalim što ste se ljubazno odazvali našem pozivu za razgovor za portal „Život Crkve“. Velika nam je radost i čast što imamo priliku da Vas predstavimo našim čitaocima, te Vam u ime cele redakcije upućujem iskrenu blagodarnost. Potičete iz tradicionalno rimokatoličke zemlje kakva je Kostarika. Kako je izgledao Vaš put ka Pravoslavlju i na koji način ste došli do toga da postanete ne samo pravoslavni hrišćanin, već i pravoslavni sveštenik?

— Dobro jutro, Marjane. Zaista je velika radost i blagoslov biti danas ovde sa Vama. Moj put ka veri, kao što ste dobro rekli, počinje u Rimokatoličkoj crkvi. Od detinjstva sam bio prislužnik u oltaru. Kroz blizak odnos sa sveštenicima postepeno se u meni rađala i misao o svešteničkom pozivu. Tokom mladosti odlazio sam na duhovne susrete i povremeno posećivao Bogosloviju. Sveštenstvo me je privlačilo i ozbiljno sam razmišljao o tom putu. Međutim, po završetku škole i odolasku na univerzitet, postepeno sam se udaljio od crkvenog života, bez nekog posebnog razloga. Kasnije sam osnovao porodicu, što je u Rimokatoličkoj crkvi značilo i kraj mogućnosti da postanem sveštenik.

U međuvremenu sam završio studije građevine, a potom postao profesor matematike. Dok sam predavao na univerzitetu, upoznao sam jednog studenta sa kojim sam, zbog jezičkih pitanja povezanih sa matematikom, započeo razgovor o grčkom jeziku. Upravo mi je on prvi put govorio o Pravoslavnoj crkvi. O Pravoslavlju nisam znao gotovo ništa i u prvi mah sam pomislio: „Još jedna protestantska zajednica.“ Oprostite na iskrenosti. Iako sam tada još uvek bio rimokatolik, već sam bio prilično udaljen od aktivnog crkvenog života, ali protestantizam me nikada nije privlačio. Ipak, taj mladić je nastavio da mi govori o Pravoslavlju, a ja sam počeo da istražujem. Pozvao sam jednog prijatelja, rimokatoličkog sveštenika koji je dobio razrešenje od svešteničke službe (vraćen u red laika) i potom se oženio, i upitao ga: „Santjago, govorili su mi o Pravoslavnoj crkvi. Šta je to zapravo?“ On mi je odgovorio: „To je istinska i kanonska Crkva.“ Tada sam ga upitao: „A zašto mi to nikada nisi rekao?“ A on mi je na to rekao: „Zato što me nikada nisi pitao.“ Tako je, zapravo, započelo moje interesovanja za Pravoslavnu crkvu. Bilo je to negde oko 2000. ili 2002. godine — ne sećam se tačno.

Nastavili smo da se interesujemo za Pravoslavlje i da ga postepeno upoznajemo. Tokom tog perioda došao sam u kontakt i sa jednom zajednicom Ruske zagranične crkve (ROCOR) u Kostariki. Ipak, naš put se vremenom više vezao za Antiohijsku patrijaršiju, pre svega zbog jezika i bliskosti. Parohije Antiohijske patrijaršije u Latinskoj Americi bogosluže na španskom jeziku, dok su u zajednicama Ruske zagranične crkve službe uglavnom bile na crkvenoslovenskom jeziku. Pored toga, mitropolit Antonije (Čedarui) nalazio se u Meksiku, a u San Pedro Suli, u Hondurasu, postoji velika antiohijska zajednica stara više od šezdeset godina. Tako smo postepeno uspostavili vezu sa tom zajednicom i vremenom otputovali u Honduras.

Taj mladić koji Vam je na univerzitetu prvi govorio o Pravoslavlju — da li je i on bio pravoslavan ili je bio bogotražitelj?

— Bio je bogotražitelj. U Hondurasu su nas veoma srdačno primili. Sa njima smo proveli Strasnu sedmicu i praznik Vaskrsenja Hristovog. U to vreme sam već radio kao profesor, tako da sam morao da uzmem odsustvo i sve organizujem kako bih mogao da budem tamo. Sledećeg decembra, 2005. godine, našli smo se u Meksiku. Tamo smo primljeni u Pravoslavnu crkvu kroz Svetu Tajnu Miropomazanja. Od tog trenutka započeo je i period mog bogoslovskog obrazovanja i pripreme, mada ne u kontinuiranom obliku, jer sam imao porodicu i brojne obaveze. Odlazio sam povremeno u Honduras, vraćao se, a istovremeno sam pohađao i onlajn kurseve pravoslavnog bogoslovlja koje organizuje Univerzitet Balamand u Libanu.

Tako je protekao period od 2005. do 2008. godine, a 1. januara 2008. mitropolit Antonije rukopoložio me je u čin đakona.

Ali, da se vratim malo unazad – sve to je za mene predstavljalo duboko i dragoceno iskustvo, naročito susret sa pravoslavnom palestinskom zajednicom koja nas je primila u Hondurasu i sa kojom smo vremenom izgradili bliske duhovne i bratske veze. Već kao đakon odlazio sam u Honduras da služim u Crkvi. Iako je u Kostariki postojala zajednica Ruske zagranične crkve, zbog jezika, kulture i načina života osećali smo veću bliskost sa Antiohijskom patrijaršijom. Postojala je neka posebna otvorenost i osećaj duhovne blizine koji je teško u potpunosti objasniti.

Da, razumem Vas.

— Nakon rukopoloženja u čin đakona vratio sam se u Kostariku. To je bilo u januaru, a već u oktobru čitava naša porodica preselila se u Honduras kako bismo tamo služili Crkvi. Pri tamošnjoj zajednici postojali su hram, bilingvalna škola i sirotište, tako da smo u potpunosti ušli u život te crkvene misije. Kao đakon služio sam dve i po godine, a istovremeno sam bio i upravnik sirotišta. Tokom tog perioda zaokružena je i moja bogoslovska priprema. Paroh tamošnjeg hrama, otac Horhe Para, koji je završio bogoslovske studije na Univerzitetu Balamand u Libanu, nastavio je da me bogoslovski obrazuje i duhovno usmerava. Od njega sam se učio i liturgijskom životu i bogoslovlju. Nemam akademsku diplomu iz teologije – moje obrazovanje je iz oblasti matematike, što je sasvim druga oblast – ali sve što znam o crkvenom životu, bogoslovlju i pastirskom služenju primio sam upravo kroz tu duhovnu i praktičnu školu. Istovremeno smo održavali bliske veze sa Meksikom, sa mitropolitom Antonijem, kao i sa današnjim mitropolitom, tada ocem Ignasiom Samaanom, koji je zaista izuzetan čovek.

Da li su na tom putu ka Pravoslavlju postojali ljudi, susreti ili duhovna iskustva koja su ostavila posebno dubok trag u Vašem životu?

— Da, posebno mesto u mom životu imao je otac Huan Penja, koji je od trenutka našeg susreta postao moj duhovni otac i to ostao sve do pre nekoliko meseci, kada se upokojio u Gospodu. Mogu slobodno da kažem da sam, više nego kroz akademsko obrazovanje, istinsku duhovnu pripremu i iskustvo hrišćanskog života primio upravo od svoga duhovnog oca. Takve ličnosti ostavljaju dubok trag u čoveku – one mu pokazuju put. To je put koji sam i sam nastojao da sledim u Latinskoj Americi, utoliko pre što je i on bio čovek ovog podneblja. Pre svešteničkog poziva imao je veoma uspešnu karijeru u Meksiku. Obavljao je visoke državne dužnosti i bio zamenik ministra saobraćaja. Međutim, ostavio je sve to i posvetio se svešteničkom služenju. Svoje životno iskustvo i duhovni put podelio je sa mnom, a ja sam se u tome duboko prepoznao. Upravo kroz život, primer i blizinu oca Huana konačno sam se istinski zaljubio u Pravoslavnu crkvu.

Oče Ignasio, kao što ste nam već objasnili, Pravoslavlju ste pristupili kroz drevnu Antiohijsku patrijaršiju – Svetu Apostolsku katedru koja je, od svih Pravoslavnih crkava, prva došla u Latinsku Ameriku. Govorili ste nam i o blaženopočivšem mitropolitu Antoniju, kao i o svom duhovniku, ocu Huanu. Ali kako je došlo do toga da Vas put na kraju dovede do Srpske pravoslavne crkve? Kako ste pronašli Crkvu, odnosno Patrijaršiju kojoj danas pripadate?

— Poslednje godine svog služenja u okviru Antiohijske patrijaršije proveo sam u Gvatemali. Tamo sam, pored ostalog, bio angažovan u jednom sirotištu, ali i u misionarskom i socijalnom radu u jednom delu glavnog grada gde se nalazila parohija Antiohijska crkva. U tom mestu postojala je i škola za stručno osposobljavanje mladih iz socijalno ugroženih sredina, a koja je funkcionisala u saradnji sa gradskim vlastima. U tom periodu upokojio se mitropolit Antonije (+ 2017). Nakon njegove smrti, mati Ines, igumanija manastira Svete Trojice, donela je odluku da više ne ostane u okviru Antiohijske patrijaršije. U jednom trenutku razmišljala je čak i o prelasku pod jurisdikciju Sirijske, odnosno siro-haldejske crkve. Tada sam mati Ines rekao da je u tome ne bih mogao pratiti do kraja. Zbog toga mi je poverila da pronađem kanonsko rešenje za našu zajednicu. U tom trenutku setio sam se posete oca Aleksisa Penje, Salvadorca koji živi u Brazilu i pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Obratio sam se njemu, a on nas je gotovo odmah uputio na blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Posle nedelju ili dve dana nakon razgovora, i pre nego što smo zvanično primljeni pod omofor episkopa Srpske pravoslavne crkve, mitropolit Amfilohije dao je blagoslov da ga pominjemo na bogosluženjima. To je za nas bilo od suštinskog značaja, jer bez kanonskog episkopa i njegovog blagoslova nije moguće živeti punoćom liturgijskog života. Tako smo, i pre zvaničnog prijema, dobili blagoslov da na svetoj Liturgiji pominjemo mitropolita Amfilohija. Zatim, posle tri ili četiri meseca, početkom decembra, mitropolit Amfilohije stigao je u Gvatemalu. Otišao sam da ga dočekam na aerodromu i potom ga dopratio do manastira Svete Trojice.

U početku komunikacija nije bila jednostavna – jer, iako je znao engleski, vladika nije voleo da ga govori – sa mnom je razgovarao na italijanskom, a sa mati Ines na francuskom jeziku. Tako je započelo jedno duboko i nezaboravno iskustvo. Bio je to čovek ogromne duhovne snage. Ne mislim toliko na fizičko prisustvo, koliko na silu i energiju, odnosno blagodat Božiju koja je iz njega zračila. Iako je imao više od osamdeset godina, posedovao je zadivljujuću unutrašnju snagu i životnost. Na praznik Svetog Amfilohija, 7. decembra, u manastiru je služena Sveta arhijerejska liturgija. Toga dana mitropolit Amfilohije savio je antimins Antiohijske patrijaršije i predao ga jednom antiohijskom svešteniku, a potom otvorio antimins Srpske pravoslavne crkve, potpisao ga i ostavio nam i Sveto Miro. Od tog trenutka postali smo deo Srpske pravoslavne crkve. Iskreno govoreći, ni sam u tom trenutku nisam znao da li da budem radostan ili zbunjen, jer o Srpskoj crkvi gotovo ništa nisam znao. Tada mi je mitropolit Amfilohije rekao: „Oče, čekam te u Crnoj Gori na leto.“

Da li ste se odazvali pozivu mitropolita Amfilohija da posetite Crnu Goru?

— Da sa velikom radošću. Kada sam stigao u Crnu Goru, za mene je to zaista bilo kao dolazak u Raj. Ne toliko zbog same zemlje, koliko zbog ličnosti mitropolita Amfilohija. Primio nas je kao istinski otac – sa radošću i ljubavlju. U našu čast priredio je večeru na kojoj su bili prisutni episkopi, sveštenici i brojni drugi gosti. Vodio nas je svuda sa sobom, u mnogim hramovima ukazivao mi je čast da kao sveštenik prvi služim, a pokazao mi je i u svoj porodični dom u Barama Radovića, gde su živeli njegova sestra i braća. Govorio mi je o svom detinjstvu i životnom putu, vodio me je u manastir Moraču, gde je kao dečak pohađao osnovnu školu. Deleći sa mnom svoja sećanja i životnu priču, otvorio mi je svoje srce.

Taj gotovo jednomesečni boravak potpuno me je preobrazio. Tada sam istinski razumeo ono što je moj duhovni otac, otac Huan Penja, godinama ranije pokušavao da mi pokaže, ali što sam tek kroz mitropolita Amfilohija zaista doživeo. On je izmenio moj život. Od tog trenutka osetio sam da sam zaista postao pravoslavan – ili, bolje rečeno, da sam istinski poželeo da budem pravoslavan. Ljubav koju nam je vladika Amfilohije pokazao bila je nešto što je teško opisati rečima. Mislim da veću ljubav nikada nisam doživeo. I danas tu ljubav osećamo, jer mu se molimo i prizivamo njegovo molitveno zastupništvo. Sećam se da mi je, prilikom rastanka, dao koverat u koji je stavio novac — otprilike onoliko koliko sam potrošio na put, možda oko dve i po hiljade evra, ne sećam se tačno. Taj koverat i danas čuvam. I nešto neobično se dešava: u tom kovertu uvek ima novca. Koliko god da se isprazni, on se ponovo napuni. Čak sam i sada, za ovo putovanje, uzeo iz njega približno istu sumu, a unutra je ipak ostalo nešto novca. Neću reći da je to čudo, niti da je mitropolit svetitelj — ne znam. Samo svedočim da taj koverat već devet godina nikada nije ostao prazan. To je blagoslov.

Oče, šta je to što je mitropolit Amfilohije darovao Latinskoj Americi? U čemu vidite njegov najveći doprinos pravoslavnoj misiji, ne samo u Kostariki već i širom Latinske Amerike?

— Dostojanstvo. To je prava reč. U nekim drugim pravoslavnim jurisdikcijama čovek je morao da dođe pognute glave, da se oseća manjim. Sa mitropolitom Amfilohijem bilo je drugačije – pred njega ste mogli da stanete uzdignutog čela. Ne u gordosti, već u dostojanstvu. Nikada nikoga nije gledao sa visine – ni Kolumbijce, ni Kostarikance, ni Paragvajce, ni Čileance. Želeo je da sve sabere, kao što Jevanđelje kaže: „Koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja, kao što kokoš sabira piliće svoje pod krila, i ne htedoste!“ (Mt. 23, 37). Čak i one koji su bili van Crkve podsticao je da traže Istinu, da se pripremaju i da pronađu kanonski put. Ako bih jednom rečju morao da kažem šta je mitropolit Amfilohije darovao Latinoamerikancima, onda bih rekao — darovao nam je dostojanstvo. Bio je istinski apostol Pravoslavlja. Po mom dubokom uverenju i iskustvu, bio je prosvetitelj Latinske Amerike, jer nam je doneo Istinu – ne kao nešto što se prodaje ili nameće, već kao dar koji se sa ljubavlju nudi čoveku.

Oče Ignasio svešteni trud mitropolita Amfilohija u Latinskoj Americi nastavio je episkop Kirilo, koji danas upravlja eparhijom Buenosajreskom i južnocentralnoameričkom.

— Zaista smo blagodarni Bogu na velikom daru što u ličnosti vladike Kirila nemamo samo svog episkopa, nego i istinskog duhovnog oca, koji sa ljubavlju brine o svom slovesnom stadu. U tom smislu, vladika Kirilo je dostojan duhovni naslednik blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija. Njegovi mudri saveti, očinska pažnja i stalna podrška dragocena su nam pomoć u misionarskom radu, naročito onda kada se suočavamo sa izazovima koji na prvi pogled prevazilaze naše snage. Volim da kažem da kao matematičar lako pronalazim zajednički jezik sa vladikom Kirilom, koji je i sam završio studije matematike. Svaki susret sa njim za nas predstavlja radost i ohrabrenje, bilo kada dolazi da služi u Kostariku, bilo kada mi boravimo u Buenos Ajresu, gde se nalazi sedište naše eparhije. I ovih dana, uprkos brojnim obavezama koje ima zbog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora u Beogradu, vladika je našao vremena da se susretne sa nama, da čuje naše utiske sa ovog putovanja, interesuje se za našu misiju i zajedno sa nama razgovara o planovima za budućnost. Takva očinska briga i blizina ulivaju nam snagu i potvrđuju da u misiji nismo sami. Blagodarni smo i Njegovom Preosveštenstvu episkopu kostajničkom Serafimu, koji, iako živi i služi u Sjedinjenim Američkim Državama, često dolazi da nas poseti i služi u našem hramu, pružajući nam bratsku ljubav i podršku.

Oče Ignasio, danas ste prisustvovali svetoj Liturgiji koju je služio Njegova Svetost patrijarh srpski gospodin Porfirije. Međutim, ovo nije Vaš prvi susret sa našim patrijarhom. Imali ste priliku da ga upoznate i u Argentini, prilikom njegove posete povodom osvećenja hrama Svete Trojice u gradu Resistensiji, kada je sa grupom srpskih arhijereja boravio u Latinskoj Americi. Šta biste nam mogli preneti o tom susretu? Šta za Vas znači susret ne samo sa predstojateljem Srpske pravoslavne crkve, već i sa duhovnim ocem srpskog naroda, ali i mnogih Latinoamerikanaca koji su prihvatili Pravoslavlje pod okriljem Srpske patrijaršije?

— Kada patrijarha Porfirija posmatrate kroz sve njegove titule, može Vam se učiniti da je daleko, kao da postoji mnogo stepenika koje treba preći da bi mu se čovek približio. Ali kada ga lično upoznate, tih stepenika više nema. On je čovek blizak ljudima, čovek koji ne postavlja barijere. U tome me veoma podseća na blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija. Sećam se da nam je, posle večernje službe u manastiru Svetog Save u Buenos Ajresu, uputio nekoliko reči koje su ostale duboko urezane u mom srcu. Rekao nam je da se oseća bližim jednom pravoslavnom Latinoamerikancu nego Srbinu koji nije pravoslavan, odnosno nije verujući čovek. Potom je dodao da DNK koji nas povezuje nije biološki, već duhovni. U Crkvi nema Latinoamerikanca, Srbina, Rusa ili Grka – svi smo deca Božija. Takođe nam je uputio jednu veoma snažnu poruku. Rekao je da se vera jednog naroda meri monasima koje taj narod ima. Pozvao je sve sveštenike i sve naše zajednice da vaspitavaju ljude za monaški život i za svetost. Govorio je da danas uglavnom obrazujemo ljude da postanu uspešni profesionalci, ali da retko vaspitavamo ljude da postanu svetitelji. Zato moramo promeniti svoj pogled na svet i ponovo dati prvenstvo duhovnom životu. Za mene je on, naravno, patrijarh, predstojatelj i glava naše Crkve, Srpske pravoslavne crkve. Ali, iznad svega, on je istinski pastir.

Sećam se jednog događaja iz Argentine. Otac Stefan, sekretar eparhije, pozvao je, tokom našeg boravka u Resistensiji, ruskog episkopa i grčkog mitropolita na svečanost u Sabornom hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Buenos Ajresu. Međutim, pošto nisu služili zajedno zbog prekida evharistijskog opštenja među njihovim patrijaršijama, nastala je nezgodna situacija – otac Stefan više nije znao kako da postupi, koga da ne pozove i kako sve to da razreši. U sebi sam pomislio: „Sada patrijarh mora da reši ovo.“ Kada sam stigao u Buenos Ajres, video sam da je to učinio na najbolji mogući način. Pošto nisu mogli da služe zajedno, patrijarh je jednostavno rekao: „Služiću samo ja.“ Tako su i episkop i mitropolit ostali po strani, a kako je hram bio mali, služio je samo patrijarh. Za mene je to bio primer ne samo inteligencije, već istinske mudrosti — kako nikoga ne povrediti, a ipak nastaviti putem mira i ljubavi.

I danas sam to ponovo osetio u hramu Svetog Save. Ja sam, u suštini, niko i ništa, ali su me pronašli u crkvi, pozvali, dali mi epitrahilj, mogao sam da se pričestim. A kada je patrijarh na kraju izlazio, pozdravio sam ga, a on mi je rekao: „Welcome, welcome.“ Seća se čoveka, prepoznaje ga i pozdravlja. On nije neko ko živi zatvoren u nekakvoj nedostižnoj visini, daleko od ljudi. Naprotiv — blizak je. Njegova ruka je ispružena svakome ko želi da je prihvati. Za mene, i za sve nas, patrijarh Porfirije predstavlja nastavak onoga što smo naučili od blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija. I zato vidimo da to nije bila slučajnost, niti nešto vezano samo za jednog čoveka. Ne — takva je Crkva. Crkva je upravo takva. Ako me pitate šta je za nas patrijarh Porfirije, onda bih rekao: otac. Pravi otac. Neko ko nas, gde god da nas vidi, prepoznaje, čuva, voli i brine o nama. Razumemo da ima bezbroj obaveza i da ne može svuda stići, ali znamo da nas vidi i da zna ko smo i da se moli za nas.

Oče, šta nam možete reći o životu pravoslavnog sveštenika u Kostariki i o Vašoj parohijskoj zajednici? Da li je ona prevashodno sastavljena od potomaka pravoslavnih doseljenika ili od ljudi iz lokalnog stanovništva koji su prihvatili Pravoslavlje? Takođe, koliko je u misiji pravoslavnog sveštenika u Latinskoj Americi važna podrška porodice? Na koji način prisustvo i učešće članova svešteničke porodice, a naročito matuške, oblikuje život parohijske zajednice? I, konačno, recite nam nešto o hramu u kojem služite, o bogoslužbenom jeziku, kao i o svemu što smatrate važnim kada je reč o Vašoj današnjoj zajednici.

—  Služim u hramu Vladimirske ikone Majke Božije, koji pripada Ruskoj zagraničnoj crkvi. Oni su u jednom trenutku ostali bez sveštenika, dok mi, kao srpska parohija, nemamo sopstveni hram, pa je vremenom nastala jedna lepa simbioza na dobrobit svih. Kada sam pre osam godina došao, većinu vernika činili su Rusi, uz ponekog Kostarikanca. Danas je situacija drugačija, većinu zajednice sada čine Kostarikanci koji su prihvatili Pravoslavlje – otprilike između šezdeset i sedamdeset procenata — dok ruska zajednica i dalje čini značajan deo parohije, oko trideset do četrdeset procenata vernika. Crkva je u međuvremenu doživela izuzetan rast. Kada sam došao, nedeljom nas je na bogosluženju bilo svega desetak, a danas se svake nedelje okuplja oko pedeset vernika. Morali smo čak i da proširimo crkvenu salu, ali ni sada više nemamo dovoljno prostora posle Liturgije, pa razmišljamo kako dalje da organizujemo život zajednice. Posebno je primetan dolazak mladih. Ne znam da li je to slučaj u čitavom svetu, ali bar u Americi, uključujući i Sjedinjene Države, vidi se snažan povratak mladih Crkvi. Isto se dešava i kod nas. Postojao je izvesni prekid među generacijama, jer su Rusi, kao što znate, veoma strogi u vaspitanju dece i često postavljaju visoke zahteve. Tako je vremenom nastala neka vrsta praznog prostora, čim bi se osamostalili, mnogi mladi Rusi više nisu želeli da imaju bilo kakve veze sa Crkvom. Međutim, tu prazninu postepeno su ispunili mladi Kostarikanci koji su prihvatili Pravoslavlje. I ono što je posebno zanimljivo jeste da to nisu slučajni ljudi koji dolaze iz znatiželje, već uglavnom mladi univerzitetski obrazovani ljudi, među njima ima advokata, inženjera, arhitekata, fizičara, matematičara. Oni ne dolaze u Crkvu samo povremeno, već se istinski vezuju za nju i žive crkvenim životom.

Danas već imamo i prvu generaciju Kostarikanaca rođenih u Pravoslavlju. Imamo desetoro ili petnaestoro dece koja su krštena odmah po rođenju, tako da sada postoje i Kostarikanci koji su pravoslavni od samog detinjstva. Za mene je to velika radost. Naša zajednica je skromna i malobrojna. Neki kažu da smo manjina, ali ja ponekad u šali kažem da smo „nano-manjina“, nešto zaista veoma malo. Ako bismo bili krajnje optimistični, možda u čitavoj zemlji ima oko pet stotina pravoslavnih. Realnije je, ipak, govoriti o dve do tri stotine vernika. Otvorili smo i srpsku misiju. Parohija u San Hozeu pripada Ruskoj zagraničnoj crkvi, u kojoj služim, mada nisam njen starešina. Međutim, u primorskoj oblasti Gvanakaste, sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva episkopa Kirila, osnovali smo misiju koja pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tamo većinu vernika čine Rusi, nisam u mogućnosti da stalno budem prisutan, ali ću sada moći da odlazim otprilike na svaka dva meseca i pomognem razvoju te zajednice. Upravo tamo se nalazi i projekat o kome ćemo kasnije govoriti. Pravoslavlje u Kostariki danas postaje sve vidljivije. Prisutni smo u medijima, nacionalne televizije dolaze da snimaju priloge i intervjue, ljudi sve više saznaju da postojimo. Organizovali smo i različite dobrotvorne događaje za prikupljanje sredstava koji su privukli pažnju javnosti. Mnogi ljudi iz različitih krajeva zemlje najpre dolaze iz radoznalosti – da upoznaju našu hranu i kulturu – ali tako otkrivaju i samu Crkvu. I upravo zato naša zajednica neprestano raste. To nije proces akulturacije, jer ne želimo da Kostarikanci izgube sopstveni identitet. Naprotiv, želimo da nauče pravoslavni način života, a da pritom ostanu ono što jesu – Kostarikanci. I upravo zato je čitav taj proces bio veoma lep i prirodan. Mladi su se postepeno uključivali u život zajednice, a vremenom su upravo oni postajali oni koji dočekuju nove ljude i nastoje da im prenesu ono što su sami primili.

Kolika je u svemu tome uloga i zasluga Vaše porodice?

— Što se tiče moje porodice, uvek govorim – i ne kažem to zato što mi Vi sada postavljate ovo pitanje – da šezdeset procenata mog sveštenstva i mog hrišćanskog života čini moja supruga. Kada svi odu, ona je ta koja ostaje uz sveštenika. Ona nosi teret svakodnevice, pruža emocionalnu i fizičku podršku, prolazi kroz teške i neprijatne trenutke i deli sa mnom sve ono što sveštenički život nosi. Ona je jedan od temelja života naše pravoslavne porodice. Bez razumevanja i podrške moje supruge, ja ne bih mogao da funkcionišem, jer bi to bio još jedan teret pridodat svim onima koje sveštenik ionako nosi. Moja supruga peva u horu, kao matuška peče prosfore, ukrašava hram cvećem i organizuje trpezu ljubavi. Ona nema formalnu crkvenu službu, ali je jedan od stubova naše parohijske zajednice. Treba pomenuti i to da je matuška pomogla u redakciji i jezičkom uređivanju prevoda „Ohridskog prologa“ na španski jezik. Ona ne voli da se o tim stvarima govori, ali je zajedno sa mati Ines radila na korekturi, redakciji i pripremi štampe knjiga koje izdaje pravoslavni Univerzitet pri manastiru Svete Trojice u Gvatemali. Otac Stefan nas je zamolio da pomognemo u lektorisanju prevoda „Ohridskog Prologa“, i ona se i tu nesebično uključila. Matuška je zaista prava riznica darova, u jednom trenutku ispravlja tekstove i uređuje knjige, a već u sledećem ušiva rupu na košulji.

Oče Ignasio, koji su danas najveći izazovi i teškoće sa kojima se suočava pravoslavna misija u Kostariki?

— Mi sami smo i najveći izazov i najveći resurs. Sve zavisi od naših sopstvenih granica i od načina na koji živimo i delamo. Bog nam je već darovao život, dao nam je ruke i um da bismo mogli da stvaramo, da se borimo i da nosimo odgovornost. U jevanđelskoj priči jednome je dao pet talanata i on ih je umnožio, dok je drugi svoj jedan talant zakopao u zemlju. Tako je i sa nama. Crkva nam je dala ono što niko drugi ne može da nam da – blagodat sveštenstva. Šta bismo više mogli da tražimo? Od tog trenutka na nama je da razvijamo Crkvu, zajednicu i darove koje nam je Bog poverio, jer je to naša odgovornost. Izazova ima mnogo, zaista mnogo. Ali najveći izazov je, u suštini, unutrašnji i duhovni. Potrebno je izaći iz onih tesnih okvira koji sputavaju misao i sužavaju mogućnosti. Moramo naučiti da gledamo dalje od sopstvenih ograničenja. Jer ako stvaram samo u granicama svojih mogućnosti, onda u suštini hranim sopstveni ego, jer sam to „ja“ izgradio. Potrebno je imati projekte koji prevazilaze naše snage, kako bismo mogli da prepoznamo blagodat Božju koja kroz njih deluje. U suprotnom, to bi bila „blagodat oca Ignasija“, a ne blagodat Božja.

Oče Ignasio, govorite o projektu koji svaki sveštenik ima u svojoj parohiji ili eparhiji. Vi imate jedan zanimljiv projekat. Šta nam možete reći o njemu i koje su njegove osnovne ideje?

— Da, Marjane. Crkva treba da raste, Crkva treba da širi poruku Gospoda našeg Isusa Hrista i Njegovo Jevanđelje. Ali, istovremeno, Crkva mora i da živi, mora da gradi, mora da plaća račune za struju i vodu. Zato smo došli na ideju i uverili se da je potrebno da izgradimo jedan centar koji će nam omogućiti da ispunjavamo ovu misiju Crkve, ali i da obezbedimo sredstva za njene materijalne potrebe. Dakle, u severozapadnom delu Kostarike postoji jedno veliko turističko područje koje posećuje veliki broj turista. Tamo dolazi i mnogo pravoslavnih vernika iz Sjedinjenih Američkih Država, Kanade, Evrope, Rusije, pa čak i iz Srbije. Zbog toga planiramo da na tom mestu izgradimo kapelu, rezidencijalni objekat, salu i konferencijski centar u kome će se propovedati Jevanđelje, ali i organizovati letnji kampovi. Želimo da taj centar bude mesto gde će ljudi moći da se krste, venčaju, da dolaze u okviru verskog turizma, da učestvuju u Svetoj liturgiji i primaju Svete tajne. Istovremeno, oni koji žele da pomognu Crkvi imaće priliku da to učine. Takođe bismo želeli da ovaj prostor bude dostupan i za aktivnosti kompanija, kao i drugih hrišćanskih zajednica, poput Katoličke crkve. Naravno, ne u smislu da u našoj kapeli služe svoja bogosluženja, već da mogu da organizuju duhovne obnove, seminare i druge duhovne aktivnosti. To se odnosi i na kompanije i na Katoličku crkvu, ali i na ljude iz inostranstva koji bi, na primer, želeli da se venčaju u Kostariki, jer tamo ima mnogo prelepih plaža i prirodnih lepota. Ostvarenjem ovog projekta obezbedila bi se sredstva za izdržavanje misije Srpske pravoslavne crkve u Kostariki i Nikaragvi, kako bi ona postala samoodrživa.

Šta za Vas znači poseta Srbiji, njenim istorijskim manastirima i hramovima, kao i uspostavljanje dublje duhovne veze sa Srbijom i Srpskom pravoslavnom crkvom?

– Znate, nije isto stajati na gradskim zidinama i hodati ulicama samoga grada. Da bi čovek razumeo šta je Srpska pravoslavna crkva, mora da bude u Srbiji. Mora da bude na Kosovu, u Dečanima, mora da bude ovde. U suprotnom, čovek samo tumači ono što misli da Srpska pravoslavna crkva jeste. Ali kada dođem u Srbiju, više mi nije potrebno nikakvo tumačenje, jer sada poznajem, sada živim to iskustvo. Jedna osobina Srpske pravoslavne crkve koju uvek ističem jeste njena otvorenost. Ja sam Latinoamerikanac, ne govorim srpski jezik, ali se nikada nisam osetio kao stranac. Nikada nisam bio isključen. Niko mi nikada nije rekao da, ako želim da služim, moram da znam srpski. Služio sam Liturgiju na svom jeziku i svuda sam primao bratsku ljubav vernika, očinsku ljubav igumana, episkopa i mitropolita, pa čak i Njegove Svetosti patrijarha Porfirija, sa kojim sam imao prilike da se više puta susretnem. Zato danas više nego ikada osećam da živim pravoslavlje po tipiku Srpske pravoslavne crkve. Ne može se biti „srpski pravoslavan“ u etničkom smislu; čovek je pravoslavan po Predanju i bogoslužbenoj praksi Srpske pravoslavne crkve. Za mene je lično veliki Božji blagoslov što sam mogao da dođem u Srbiju i da iznutra upoznam zašto je Srpska pravoslavna crkva upravo takva kakva jeste.

Oče, nedavno ste posetili manastire Crnu Reku i Visoke Dečane i boravili ste na Kosovu i Metohiji. Šta nam možete reći o svom boravku na Kosovu? Kakav je utisak na Vas ostavilo ta sveta zemlja, njeni manastiri i svetinje koje su toliko značajne ne samo za Srpsku pravoslavnu crkvu, već i za vaseljensko Pravoslavlje? Kako ste se osećali tamo i koju duhovnu poruku ćete poneti sa Kosova u Kostariku, sa te zemlje koja je za nas Srbe toliko značajna zbog svoje istorije i duhovnosti?

– Marjane, biću iskren, pre ovog putovanja tema Kosova i Metohije mi je gotovo dosadila. Stalno sam slušao: Kosovo, Kosovo, Kosovo… i nisam razumeo zašto se o tome neprestano govori. Međutim, sada, kada sam proveo par dana na Kosovu i Metohiji, kada sam bio u Pećkoj patrijaršiji, u manastiru Visoki Dečani i u Prizrenu, sada razumem zašto postoji ta potreba da se neprestano govori o Kosovu i Metohiji. Jer Kosovo i Metohija predstavljaju identitet, kolevku naše vere i duhovnosti. I sam sam, iako sam tamo boravio kratko, osetio šta znači biti manjina, šta znači biti hrišćanin u moru ljudi koji razmišljaju drugačije od nas. Osetio sam i onu neizvesnost i strepnju šta bi moglo da se dogodi ako čovek kaže nešto što nekome ne odgovara ili se ne izrazi na način koji je prihvatljiv za druge. Zato smatram da je za svakog Latinoamerikanca koji pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi gotovo neophodno da upozna ova sveta mesta, jer će tek tada moći jasnije da shvati njihov značaj. To nije samo etničko pitanje; to je duhovno i identitetsko pitanje. Nije reč samo o geografiji ili nacionalizmu, već o stvarnosti koja određuje srpski narod, kako u njegovoj veri, tako i u njegovom ukupnom identitetu.

Oče, rekli ste nam da ste služili Svetu liturgiju na španskom jeziku u manastiru Visoki Dečani.

– Da. Po blagoslovu Njegovog Visokopreosveštenstva mitropolita Teodosija sasluživao sam sa braćom sveštenicima i imao sam blagoslov da jektenije koje su mi pripadale proiznesem na španskom jeziku. Za mene je to velika čast. Ne znam da li je neko pre mene služio na španskom u tim svetinjama. Ne mogu da kažem da sam bio prvi, drugi ili treći – to zaista ne znam. Ali za mene je to vrhunac mog pripadanja Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da sam na tim svetim mestima, koja imaju tako veliki istorijski, duhovni i identitetski značaj, mogao da proiznesem deo Svete liturgije na španskom jeziku i tako taj jezik postane deo njihovog liturgijskog života. Da, prihvaćen sam onakav kakav jesam. Nisam morao da se odreknem svog identiteta da bih postao deo nečega. Naprotiv, upravo u toj različitosti postao sam deo jedne celovitosti.

Danas smo svedoci pojave jednog novog fenomena, koji bismo mogli nazvati latinoameričkim Pravoslavljem. Po Vašem mišljenju, koje su glavne osobenosti Pravoslavlja u Latinskoj Americi i šta ga čini posebnim?

– Mi u Latinskoj Americi, kako je govorio blaženopočivši mitropolit Amfilohije, imamo duhovni poziv. Latinoamerikanac veruje u Boga, potreban mu je Bog. Naši narodi su uglavnom siromašni, pa su zato njihove nade uvek usmerene ka Bogu. Međutim, možda nismo uvek dobili najbolje objašnjenje Ko je zaista Bog. Zato je prvo što ljude privuče Pravoslavnoj crkvi – a kasnije to razumevanje postaje mnogo dublje – upravo njeno Predanje, njeno istorijsko bogatstvo i celokupna duhovna baština pravoslavnog hrišćanstva. Živimo u vremenu u kome je sve postalo relativno, kada više gotovo da nema pravila, kada je sve dozvoljeno i kada više ne postoje jasne granice koje čoveku govore: „Ja pripadam ovome“ ili „pripadam onome“. Danas se često čuje da smo svi isti, da je dovoljno samo „mir i ljubav“. Ali to je prazno. Ljudi u tome ne nalaze ono što traže. Pravoslavlje je, po mom mišljenju, jedino svetlo koje čoveku može dati sigurnost. Jer kada dođe oluja, kolibe od slame vetar lako oduva, ali ako se čovek uhvati za stenu koja je oduvek tu, onda ima čvrst oslonac. Zato je Pravoslavna crkva danas posebno važna za mlade i za sve one koji iskreno tragaju za istinom.

Ipak, moramo biti veoma oprezni da Pravoslavlje ne postane samo još jedan prolazni trend. Danas postoje razne mode – nekada je to New Age, nekada joga, sutra nešto treće. Zato moramo paziti da oni koji traže veru ne prihvate Crkvu kao privremeno utočište koje je trenutno u modi. Crkva mora biti spremna za ovaj talas zainteresovanih ljudi i da im pruži jasan, blagonaklon, ali istovremeno čvrst odgovor o tome šta je Pravoslavna crkva. Ona nije egzotična verzija rimokatolicizma ili protestantizma. Ona je ono što jeste sama po sebi – Crkva koja je nastojala da što vernije sačuva apostolsko Predanje još od dana Pedesetnice. To je ono što se danas dešava sa Pravoslavljem u Latinskoj Americi. A mi sveštenici, naročito u našoj Buenosajreskoj eparhiji, moramo biti svesni da možda nismo oni koji su posejali seme, ali svakako jesmo oni koji su pozvani da tu lozu neguju, kako bi u svoje vreme i na pravi način donela dobre plodove.

Oče Ignjatije, s druge strane, kako jedan Latinoamerikanac – bilo da je iz Kostarike, Kolumbije, Meksika ili neke druge zemlje – može da uskladi pravoslavnu veru sa sopstvenim nacionalnim identitetom?

– Veoma lako, veoma lako. Ja sam prešao u Pravoslavlje. Rođen sam u rimokatoličkoj porodici, u njoj sam vaspitan. Bio sam ministrant u Rimokatoličkoj crkvi, pa čak, iako nisam bio bogoslov, često sam boravio u Seminariji. Kada sam upoznao Pravoslavnu crkvu i postao pravoslavan, nisam imao osećaj da sam nešto izgubio. Naprotiv, imao sam osećaj da sam se nečemu vratio. Jer Pravoslavlje u sebi nosi punoću hrišćanskog života. Zato, ako ne tražimo neki prolazni trend, već istinski tražimo Boga, naći ćemo Ga u Pravoslavnoj crkvi. Naći ćemo Ga u liturgijskom životu Pravoslavne crkve. Budući da je Latinoamerikanac već prošao taj prvi deo puta, kada upozna Pravoslavlje ono se prirodno uklapa u njegov život. Naravno, uvek je potrebno ispravljati nedostatke i otklanjati pogrešna shvatanja koja čovek ponese iz ranijeg iskustva. Ali Pravoslavlje se veoma dobro uklapa u način života Latinoamerikanca, jer on ima tu unutrašnju otvorenost i duboku potrebu za Bogom, potrebu da Ga upozna i da živi sa Njim. Zato je Latinska Amerika plodno polje za Pravoslavlje. Ali, za to su potrebni trud, žrtva, sredstva, a pre svega dobro osmišljen i povezan misionarski projekat. Ne možemo sve prepustiti pojedincu, svešteniku ili monahu da sam odlučuje šta će i kako će raditi. Potrebno je da se na nivou eparhije, odnosno mitropolije, izrade jasni planovi rada, sa određenim pravcem i resursima, makar oni bili ograničeni, kako bi se misija razvijala organizovano. To ne znači da se do sada radilo neuređeno, već da uvek možemo da radimo bolje.

Oče, možemo li reći da je Latinoamerikanac veoma religiozan čovek? Poznato je da gaji naročitu pobožnost prema Presvetoj Bogorodici. Skoro svaka zemlja Latinske Amerike ima svoje veliko Bogorodičino svetilište – bilo da je reč o Bogorodici Gvadalupskoj ili nekoj drugoj njenoj ikoni ili kipu. Takođe, mi koji smo imali priliku da živimo ili putujemo po Latinskoj Americi primetili smo radost koja krasi Latinoamerikanca. A znamo da Pravoslavlje znači živeti u neprestanoj radosti Vaskrsenja. Ako se setimo reči Svetog Serafima Sarovskog, koji je ljude pozdravljao rečima: „Hristos vaskrse, radosti moja“, šta možemo u tom smislu reći o Latinoamerikancu?

– Mislim da je Latinoamerikanac kroz istoriju bio pripreman da primi Pravoslavlje. I dozvolite mi da to ponovo naglasim: Pravoslavlje mora doći na uređen i transparentan način. Razgovarao sam o tome tokom našeg putovanja od Dečana do Beograda sa monahom Jezekiljem. Govorili smo o potrebi da i u Latinskoj Americi zaživi monaški život, ali taj monaški život mora da izvire iz samih korena – iz Dečana, iz Crne Reke – jer mora postojati neprekinuta veza sa izvorom. Ako tu vezu prekinemo, onda nećemo prenositi Pravoslavlje, već sopstveno viđenje Pravoslavlja. U tom slučaju misija među Latinoamerikancima biće osujećena ili iskrivljena, jer neće ostati verna svom cilju. Ali ako uspemo da uspostavimo neprekinutu liniju od izvora do Latinske Amerike, onda će Latinska Amerika, koja se do danas naziva Novim kontinentom, postati novi kontinent pravoslavne vere. Verujem da sve pravoslavne jurisdikcije, ne samo Srpska pravoslavna crkva, već sve pomesne Crkve, treba da postanu svesne da Latinska Amerika vapi, poziva i moli da bude poučena i istinski evangelizovana u pravoslavnoj veri, ali na ispravan, jasan i čist način – sa samog izvora. Ako pogledamo misiju Svete braće Kirila i Metodija, videćemo da oni nisu došli da nametnu svoju kulturu narodima kojima su propovedali. Naprotiv, polazeći od onoga što je već postojalo i oslanjajući se na izvorno Predanje Crkve, preobrazili su to u pravoslavni način života. Isto tako, ako se setimo misije ruskih monaha na Aljasci, oni su najpre naučili jezik domorodaca i tek onda propovedali Jevanđelje Aleutima i Eskimima, polazeći od njihove kulture i načina života. Tako i mi, polazeći od sopstvenog identiteta Latinoamerikanca, treba da pomognemo da se u njemu ponovo probudi onaj pravoslavni duh koji je Bog oduvek položio u svakog čoveka. Jer Bog nas nikada ne napušta, ali Crkva, kao Majka, mora da pođe u potragu za svojom decom i da se stara o njima. Latinoamerikanac je, kako kaže Sveti apostol Pavle, „zemljani sasud“, ali upravo sasud stvoren da u sebe primi darove Duha Svetoga. Danas je odgovornost na nama, na Crkvi, da taj dar Duha Svetoga pravilno donesemo i položimo u te latinoameričke sasude.

Oče, naš portal „Život Crkve“, kao svoj mali doprinos velikom misionarskom delu Pravoslavne crkve, otvorio je rubriku na španskom jeziku, u kojoj već objavljujemo tekstove na španskom. Na taj način želimo da pozovemo svu braću iz Latinske Amerike, Španije i čitavog španskog govornog područja da svojim tekstovima doprinesu ovom projektu. Tako bismo zajedno stvorili platformu sa pouzdanim resursima, gde bi svako ko je zainteresovan za pitanja vere i Pravoslavlja mogao da pronađe kvalitetne tekstove i da ih čita. Hvala Vam na ovom razgovoru. Želimo Vam mnogo uspeha, ne samo u Vašem misionarskom radu, već i u projektu koji ste predstavili, jer će on imati veliki značaj za Pravoslavlje u Latinskoj Americi i za buduće generacije pravoslavnih hrišćana. Taj centar biće mesto gde će ljudi moći da žive svoju veru, da se okupljaju i da međusobno dele svoje duhovno iskustvo.

– Hvala Vam mnogo, Marjane, što ste nam ovim intervjuom pružili priliku da pokažemo da i mi postojimo, da i mi težimo spasenju i da, svako prema svojim mogućnostima, predano radimo na ostvarenju tog cilja. Takođe poželeo bih vašem portalu „Život Crkve“ Božiju pomoć i blagoslov u daljem radu i trudu na dobrobit naše Pravoslavne Crkve. Još jednom Vam hvala što brojnim tekstovima i prilozima srpskim čitaocima približavate život i misiju Pravoslavne Crkve u Latinskoj Americi.

Razgovor na španskom jeziku vodio i na srpski preveo: dr Marjan Aleksić

_{Naslovna foto: protojerej Ignasio Miranda i Marjan Aleksić u manastiru Vojlovica (iz lične arhive)}

Izvor: zivotcrkve.rs