Proslavljen Sveti Simeon Mirotočivi – patron Mitropolije crnogorsko-primorske

Dvodnevne svenarodne svečanosti koje se u čast Svetog Simeona Mirotočivog, patrona Mitropolije crnogorsko-primorske, tradicionalno organizuju u Podgorici završene su 1. marta 2025. godine svetom Liturgijom i Svetosimeonovskom litijom od Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja do Nemanjinog grada na obali Ribnice.

Svetom Liturgijom u Sabornom hramu je načalstvovao Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit berlinski i nemački Ruske Zagranične Pravoslavne Crkve g. Marko, uz sasluženje: visokopreosvećene gospode mitropolita crnogorsko–primorskog Joanikija, žičkog Justina, mileševskog Atanasija, zahumsko-hercegovačkog i stonsko-primorskog Dimitrija; preosvećene gospode episkopa pakračko-slavonskog Jovana, buenosajreskog i južno-centralnoameričkog i administratora zagrebačko-ljubljanskog Kirila, budimljansko-nikšićkog Metodija i dioklijskog Pajsija; mnogobrojnog sveštenstva i svešenomonaštva, u molitvenom prisustvu mnogobrojnog vernog naroda. Sabranju su prisustvovali i g. Nebojša Rodić, ambasador Republike Srbije u Crnoj Gori, g. Saša Mujović, gradonačelnik Podgorice, predstavnici kulturnog i javnog života.

Po čitanju jevanđeljskog začala besedio je Mitropolit berlinski i nemački g. Marko, koji je, čestitajući praznik, kazao:  – Slavimo Svetog Simeona Mirotočivog i nanovo se čudimo kako je on pošao stopama svog sina Svetog Save i proslavljen bio pre svog sina. Veliki vladar svesrpske zemlje, veliki sin, veliki otac. Ljubav između njih je bila uzrok da Stefan Nemanja uredi državu, uradi sve što je bilo potrebno za dalji procvat srpske zemlje. On ne samo da je primio monaški postrig, već je primio i veliki podvig, otišao je od svega mirskog i predao se Bogu. Za takvu ljubav koju je Sveti Simeon imao prema Bogu i ljudima za nas hrišćane na prvom mestu je potrebna ljubav prema Bogu po Jevanđelju.

Mitropolit Marko je podsetio na susret Svete Marije Magdaline i Vaskrslog Gospoda: – Ona oduzeta od velike ljubavi prema Spasitelju, traži Ga. I vidi Gospoda, vidi Boga. Tražila je čoveka, videla Boga. Ovo čudo, nema sumnje, ponavlja se svaki dan i kod nas. Kada stvarno volimo Boga, onda ćemo voleti i svoje bližnje i ne bi bilo nijednog rata na ovoj zemlji kada bismo mi, kažemo mi –  mi i vi – kada bismo se ponašali ovako. Kada bismo po ljubavi prema Bogu radili sve šta radimo, ne bi bilo nikakve mržnje između ljudi. Sveti sin, sveti otac, oni su pokazivali ovu jevanđeljsku ljubav ovde na zemlji. Oni su obojica proslavljeni kao veliki sveci i mi idemo malim, smirenim postupcima ovim putem. Bog nas zove i mi odgovaramo. Mi primamo ovu jevanđeljsku ljubav koju smo juče videli ovde, u ovoj crkvi, kada su deca pevala duhovne pesme. Sve je ovo zidano na ljubavi prema Bogu, na toj ljubavi koju je jevanđeljski pokazivala Marija Magdalina, kojom su povezani otac i sin, sin i otac. I to je i nama veliki zadatak, da budemo u ljubavi svi, kako Bog kaže: Imajte ljubav među sobom. Amin.

Na kraju svete arhijerejske Liturgije, mitropolit Joanikije je čestitao praznik Svetog Simeona Mirotočivog: – Praznik smo na dan njegovog spomena proslavili i u manastiru Studenici i na Nemanjinom gradu, a posebno u manastiru Hilandaru, ali ga slavimo ovih dana u celom srpskom rodu. I nama je velika čast što danas imamo priliku da proslavimo Svetog Simeona Mirotočivog u mestu njegovog rođenja, u njegovoj, kako je sam rekao, dedovini, koju je on obnovio. Imali smo velikih vladara i pre Stefana Nemanje. Setimo se samo Svetog Jovana Vladimira, a bilo ih je još dosta, ali sve do Stefana Nemanje išli smo dva koraka napred, jedan nazad. Međutim, od onog momenta kada se on opredelio za pravoslavlje, blagodareći njegovoj veri i žrtvi, njegovom čvrstom karakteru, on je objedinio srpske zemlje i stvorio jaku državu koja je napredovala dvesta godina posle njega.

Podsetivši na reči blaženopočivšeg vladike Atanasija, izgovorene upravo na Nemanjinom gradu, da je Stefan Nemanja objedinjavao narod, nije ga delio kao što se to kod nas dogodilo u naše vreme, mitropolit Joanikije je kazao da ga ne proslavljamo zato što je stvorio jaku i uspešnu državu, nego što ju je oplemenio, oduhovio, oblagorodio i pre svega podigao velike i slavne zadužbine. Zahvaljujući njegovom ktitorstvu, tek od njega, u srpskom rodu imamo prve monumentalne hramove. Ali kao što je mogao stvoriti jaku državu samo zato što je bio duhovno jak, isto tako je mogao podići velike i slavne zadužbine, svete hramove Božje, zato što je bio ispunjen blagodati Duha Svetog. I on sam je postao hram Božji osvećeni, prepun milosti, istine, pravde i svetlosti Božje. I tako je zasijao i preko države i preko svetih hramova, ali zasijao je najviše preko njegovog čvrstog karaktera i preko njegove snažne ličnosti koja je svima nama oslonac od tog davnog vremena do dana današnjeg.

Ukazavši da Božjim ljudima koji su vodili narod u svoje vreme Bog daje blagodat da i dalje vode svoj narod i svoje duhovno potomstvo, vladika Joanikije je kazao da se Sveti Simeon Mirotočivi sjedinio sa Gospodom i priveo svoj narod Hristu: – Pošto se sjedinio sa Hristom, on je postao i naš večni predvodnik u Hristu Isusu Gospodu našem. Zapravo, pošto nas je on zajedno sa svojim sinom Svetim Savom sjedinio sa Hristom, njemu je Bog dao i da nas predvodi, odnosno Hristos Gospod nas predvodi preko Svetog Simeona Mirotočivog. Proslavljanje Svetog Simeona Mirotočivog kod nas nije nikada prestalo. Njemu vladika Vasilije Petrović, u najtežim vremenima naše istorije, piše divnu pesmu, prizivajući njegovu pomoć da izbavi srpski rod od svih nevolja i opasnosti. I kralj Nikola je pevao Svetom Simeonu Mirotočivom i isticao njegov primer, koji i on sam sledi. Dakle, poštovanje prema Svetom Savi i Svetom Simeonu je bilo uvek prisutno, ne samo kod vladara i vladika, nego u celom našem rodu, o čemu svedoče naši hramovi koji su ukrašeni njihovim ikonama, freskama, bogoslužbene knjige… Sve to svedoči o vekovnom poštovanju i o njihovom duhovnom pokroviteljstvu nad nama kroz sve prošle vekove. Tako je to i danas, tako će to biti i ubuduće. Bog je tako ustrojio da slavimo i u Hilandaru i u Studenici, ali posebno slavimo u mestu rođenja Stefana Nemanje i time zapravo i zaključujemo Svetosimeonovske svečanosti baš ovde, u gradu Podgorici. To nam je velika čast i zato ćemo sada, draga braćo arhijereji, draga braćo i sestre, krenuti u litiju do Nemanjinog grada proslavljajući ime Božje i prizivajući Svetog Simeona Mirotočivog u pomoć. Neka vas sve Gospod blagoslovi njegovim molitvama, vas i vaše domove i vaše potomstvo i ovaj grad. Da se u ljubavi Božjoj sjedinimo i da prevazilazimo sve teškoće i neposporazume kojih ima među nama. Neka se proslavlja ime Božje i ime Svetog Simeona Mirotočivog i sada i uvek u vekove vekova, amin.

Po završetku liturgijskog sabranja, verni narod predvođen arhijerejima i sveštenstvom krenuo je u krsni hod od Sabornog hrama do Nemanjinog grada na obali reke Ribnice, gde je po predanju rođen Stefan Nemanja, rodonačelnik svetorodne loze Nemanjića – Sveti Simeon Mirotočivi. Na Nemanjinom gradu, blagosliljani su slavski darovi i prelomljen slavski kolač u slavu Božju i čast Svetog Simeona Mirotočivog. Svetosimeonovsku besedu je izgovorio g. Jugoslav Blagojević, direktor Pravoslavne gimnazije „Sveti Sava“: – Na Ribnice samom ušću / Nemanja je dvor dizao / i otolen zemlju Rašku / i sve Srpstvo sabirao – pevao je kralj Nikola. I evo i danas nas je iz Podgorice i cele Crne Gore sabrao veliki župan Stefan Nemanja, naš Sveti Simeon Mirotočivi. Sabrao nas je na ušću Ribnice u Moraču, na Nemanjinom gradu gde je rođen kao najmlađi sin župana Zavide, koga njegov rođeni stric Marko svrgnu sa prestola u Raškoj i progna u Duklju, koja je prava Nemanjina đedovina. I sa ove stope svete srpske zemlje krenuo je Stefan Nemanja da u naredna više od dva veka, zajedno sa svojim naslednicima, stvori najmoćniju srpsku državu u celoj njenoj istoriji. Srpsku državu koja se u jednom periodu prostirala od Dunava do mora sinjega, i to ne samo Jadranskog, nego i Egejskog. I koja je u to doba bila Evropa pre Evrope i svet pre sveta.

Podsetivši da je rodonačelnik najslavnije srpske dinastije Stefan Nemanja jedan od najznačajnijih srpskih vladara, besednik je posebno istakao nemanjićko zadužbinarstvo: – Đurđevi Stupovi, Studenica, Hilandar, crkva Svetog Nikole kod Kuršumlije, crkva Svetog Đorđa kod Rasa su samo neke od Nemanjinih monumentalnih vladarskih zadužbina. I ostali Nemanjići su nastavili njegovim stopama: kralj Milutin je zapamćen kao vladar koji je sagradio više od četrdeset crkava i manastira, Sveti kralj Stefan Dečanski ostavio nam je Visoke Dečane. Stefan Prvovenčani i Sveti Sava podigoše Žiču koja je vekovima, uzdizanjem i stradanjem delila sudbinu svoga naroda. I da ne nabrajam dalje. U svojoj istoriji imamo dinastiju kakvu, siguran sam, nema ni jedan drugi narod. Imamo dinastiju čiji su vladari ujedno i svetitelji i koji svoje ogromno bogatstvo ne trošiše samo na udoban život i raskoš, već i na dobrobit svog naroda. Imamo svetorodnu lozu Nemanjića koja se umesto zemaljskog opredeli za Nebesko carstvo.

Direktor Pravoslavne gimnazije „Sveti Sava“ se zapitao i šta bi oni u Crnoj Gori koji Nemanjiće nazivaju okupatorima mogli da prilože evropskoj i svetskoj civilizaciji da nema Đurđevih Stupova, Morače, Ždrebaonika i Župe Nikšićke, kako bi Crna Gora izgledala bez manastira Dobrilovine, Dovolje i Duljeva, bez Kosijereva i Miholjske Prevlake, Reževića i Ćelije Piperske i mnogih drugih crkava i manastira koje podigoše Nemanjići. Ili da nema Miroslavljevog Jevanđelja, jednog od najznačajnijih ćiriličnih spomenika srpske, odnosno srpsko-slovenske pismenosti, upisanog među sto dvadeset najvrednijih pokretnih dobara svetske kulturne baštine, koje je krajem Nemanjine vladavine pisano za humskog kneza Miroslava. Za pisanje svog Jevanđelja knez Miroslav potroši toliko blaga da je njime mogao sagraditi jedan utvrđeni srednjovekovni grad. I zato kažem, daj nam Bože još takvih „okupatora”.

Govoreći o očuvanju srpskog jezika u Crnoj Gori, g. Blagojević je istakao da posle odbrane svetinja ne postoji ništa važnije od borbe za ozvaničenje srpskog jezika kao službenog jezika u Ustavu Crne Gore. Podsetivši na život Stefana Nemanje, istakao je da je samo uticaj njegovog svetiteljskog kulta na srpski narod bio veći od njegove vladarske slave koja je Srbima u teškim vremenima davala snagu da ne pokleknu, te da je Sveti Simeon nadmašio velikog župana Stefana Nemanju: – Silazeći sa vladarskog trona peo se u večnost. Srbi su se pokoravali sili velikog župana Stefana Nemanje, ali su se klanjali samo moćima Svetog Simeona Mirotočivog. Zamonašio se 1196. godine u crkvi Svetih Petra i Pavla u Rasu, kada je vladarski plašt zamenio skromnom monaškom rizom, mač krstom, štit Jevanđeljem, veseli i bučni dvor studeničkom i hilandarskom tišinom. Odlazeći u manastir da spase svoju dušu, spasavao je i svoju državu i svoju dinastiju. Sa svojim sinom Svetim Savom bio je i ostao vođa puta koji u večni život vodi. Biološki otac Nemanja i sin Rastko i duhovni otac Sveti Sava i sin Simeon, dva oca i dva sina su bili i ostali čvrsti temelj i večni oslonac Srpske Pravoslavne Crkve, srpske države i srpskog naroda. Uz kult Svetog Simeona negovao se i širio i kult Svetog Save, koji je prešao sve političke i crkvene granice i dospeo u sve krajeve sveta gde Srbi danas žive i još mu podižu nove hramove. Jedan takav, novi hram, u slavu Svetog Save podiže se danas u Podgorici, blagoslovom našeg Visokopreosvećenog Mitropolita Joanikija i zaslugom g. Rista Drekalovića, koji sledi tradiciju zadužbinarstva Nemanjića. U krilu tog hrama, niče i Pravoslavna gimnazija Sveti Sava, koja već dve godine funkcioniše u obrazovnom sistemu Crne Gore. Njenim osnivanjem i radom, posle skoro celog vijeka, u crnogorsko obrazovanje je vraćena veronauka, vraćen je Sveti Sava i Svetosavlje. To je, možda najznačajniji događaj, posle veličanstvenih litija za odbranu svetinja, koji se dešava u Crnoj Gori. Siguran sam da je to put kojim se Crna Gora vraća sebi, svojoj tradiciji i svome pravom identitetu. Vraća se onome što je bila u vremenu svoje slavne dinastije Petrovića, koja je celim svojim trajanjem uzdizala i negovala kult Stefana Nemanje i Nemanjića uopšte. To treba da bude opredeljenje Crne Gore i danas i ubuduće.

Izvor: spc.rs