Три године од уснућа Патријарха Иринеја

„Мисија и улога Цркве је увек мир, слога, однос људски и хришћански једних према другима и када је то присутно онда су се многи проблеми много лакше и брже решавали“, говорио је блаженопочивши Патријарх Иринеј.

Три године је прошло од како се, 20. новембра 2020. године, у Београду упокојио у Господу Његова светост Патријарх српски Иринеј (Гавриловић), 45. поглавар Српске Православне Цркве. У свим тренуцима свог живота служио је ревносно Господу и Цркви. Утолико је, са једнаком љубављу, пожртвовањем, али и скромношћу, служио и свом народу.

Пут до Патријарха

Патријарх Иринеј (Гавриловић) је рођен у селу Видова, код Чачка, 1930. године, од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу је добио име Мирослав. Основну школу је похађао у родном селу, а гимназију у Чачку. Богословију је завршио у Призрену 1951. године, а на Богословском факултету у Београду дипломирао је 1957. године. Послије одслуженог војног рока постављен је за наставника Призренске богословије. Замонашио га је, октобра 1959. године, у манастиру Раковица, Патријарх српски Герман.

На дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану у Београду, рукоположен је у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, бива упућен на студијски боравак у Атину. За управника Монашке школе у манастиру Острог постављен је 1969. године. Из Острога се враћа у Призрен гдје је 1971. године постављен за ректора Богословије. Са те дужности 1974. године, изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније (1975), постао је за Епископ нишки.

У Саборном храму у Загребу

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабрао је Епископа Иринеја за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Избор имена новог Патријарха жријебом, између тројице кандидата са највише гласова, Изборни Архијерејски Сабор повјерио је архимандриту Гаврилу (Вучковићу), игуману манастира Лепавине.
Чин устоличења Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, у Саборном храму у Београду. У древни трон српских Архиепископа и Патријараха у манастиру Пећка Патријаршија устоличен је 3. октобра исте године.

Циљеви и мисија

Читавог живота Патријарх Иринеј залагао се за очување Косова и Метохије у саставу Србије, те је сматрао да је једна од најсветијих обавеза Цркве очување јединства Божијег народа.
Сматрао је да је Црква увијек била пред искушењима: „Врши се притисак на читаво Православље. Искушења су увек долазила, али наше је да будемо јединствени у Цркви, духом и телом везани за Њу. Мисија и улога Цркве је увек мир, слога, однос људски и хришћански једних према другима и када је то присутно онда се многи проблеми много лакше и брже решавају. Потребно је да будемо руковођени Истином. Истина ће победити све“, говорио је блаженопочивши патријарх српски.

Архипастирска љубав и старање за Митрополију загребачко-љубљанску

Патријарх Иринеј је током свог, скоро једанаестогодишњег управљања Црквом, више пута посјетио Републику Хрватску. Најзначајнији су његови доласци поводом устоличења Митрополита Порфирија, садашњег Патријарха српског, Епископа славонског Јована, далматинског Никодима и осјечко-пољског и барањског Херувима, као и посјета Епархији далматинској поводом 400 година рада Богословије у Крки, те богослужења на мјестима постојања логора током Другог свјетског рата у Јасеновцу и Млаки.
Од посебног значаја је био његов тродневни боравак у Загребу јуна 2012. године, када је Патријарх, заједно са члановима Светог Архијерејског Синода, свечано отворио новоподигнуту зграду Српске православне Опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић и зграду Духовног центра. Том приликом је осветио школску капелу посвећену Светом Сави. Тада су се Патријарх и чланови Синода сусрели са надбискупом загребачким Јосипом кардиналом Бозанићем и члановима Сталног вијећа Хрватске бискупске конференције. Издато је заједничко саопштење Патријарха и Надбискупа у коме је наглашено да је допринос Цркава у заузимању за праведност и мир међу народима неизоставан.

Устоличење Митрополита Порфирија

Патријарх Иринеј је 2014. године у трон Митрополита загребачко-љубљанских увео Митрополита Порфирија, а 2016. године су заједно са Епископом славонским Јованом и још неколико епископа Српске Православне Цркве, дочекали у Загребу васељенског Патријарха Вартоломеја.

Вијест о уснућу Патријарха Иринеја, који је 20. новембра 2020. године преминуо од посљедица заразе коронавирусом  погодила је сву пуноћу Српске Православне Цркве, али и читав хришћански свијет. Тада Митрополит загребачко-љубљански, а данас Патријарх Порфирије поводом упокојења Патријарха Иринеја казао је да се са не малом тугом сјећа бројних и честих сусрета са Њим, његовог свакодневног живота, који су одликовале двије главне особине: дубока побожност и скромност, непретенциозност. „Руковођен тим двема особинама његов однос према људима, свима са којима је долазио у сусрет – патријарсима и владикама, државницима и обичним људима био је увек пун пажње, усредсређен на проблем или муку ближњег. Та његова пажња и посвећеност, уз изузетну урођену интелигенцију, омогућавали су му да проблеме ближњих, али и проблеме који се јављају у животу Цркве и народа, уважавајући саборно биће Цркве, решава лакше од било кога у његовом ширем окружењу. Последњих година, са највећим жаром и љубављу приступао је пословима везаним за довршење заветног храма српског народа, храма Светог Саве на Врачару. Слика безмало завршеног велелепног Храма готово је икона Његове службе на Трону Српских Патријараха“, рекао је Патријарх Порфирије.

Н.М.