ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА – ОБРАЗАЦ
САВРШЕНЕ ЉУБАВИ И СМИРЕЊА

На Успење Пресвете Богородице у манастиру Лепавини рукоположен је у чин ђакона др Владан Таталовић, професор Београдског универзитета.

Иако је манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, сваке године се и на празник њеног Успења традиционално у њему сабира мноштво вјерујућег народа из околине, али и из удаљених мјеста, па и сусједних држава. У дане празника пред чудотворну икону Богородице Лепавинске долазе да се помоле и православни и католици. И ове године окупио се већи број вјерних и испунио манастирски храм.

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, служио је Божанствену архијерејску литургију, уз саслужење свештенства Епархије. Црквена пуноћа је од овог, у црквеној литургијској години посљедњег великог празника, постала богатија за још једног свештенослужитеља. Митрополит је у свештени чин ђакона рукоположио ванредног професора Богословског факултета Универзитета у Београду др Владана Таталовића.

Владика је бесједио након отпуста. Истакао је љубав и смирење као двије основне врлине Пресвете Богородице, које треба да красе и све хришћане.

Као што није могућа ниједна врлина без љубави, тако није могуће да човек буде постојан у било ком добру, без смирења, рекао је Митрополит.

Данас нам је најпотребнија та двоједина реалност. Свугде око нас, али и у нама, најчешће царује самољубље. Често нам је рационално јасно да треба волети и бити смирен. Али, ако то што умом знамо не дође до нашег срца и не преточи се у дела, онда ће оно што знамо о љубави и смирењу бити наша осуда, нагласио је.  

Митрополит је честитао новорукоположеном ђакону и истакао да су љубав и смирење посебно важни за свештеничко служење: Ђаконска служба, као служба служења, сведочење је љубави и истинског смирења. Први ђакон Цркве Христове, свети архиђакон Стефан, имао је чисто срце и пламену веру. Пострадао је јер није желео да се одрекне вере у Христа. У тренуцима свог страдања, он, по угледу на Господа и Пресвету Богородицу, показује љубав и смирење. Онима који су га мучили и каменовали, не само да није замерио, него се молио Господу да им то не узме за зло.

Сабрани народ се послије Литургије још дуго задржао у манастиру, а братство је припремило трпезу за све присутне.