Видовдан у Великом Вуковју
29/06/2024
Дани српске културе у Бјеловару
29/06/2024

Преносимо: Репортажа Ненада Бадовинца о храмовној слави у Бјеловару

Стигао сам у Бјеловар на неколико дана. Био сам одушевљен што ћу поново посетити место духовног узрастања, манастир Лепавину. Волим сусрет са Христом у недељно преподне. То је најслађи бијег и изолација од свакодневних “важних” информација којима се оптерећујемо, и синхронизација нашег бића на најлепшу фреквенцију Божанске Литургије. Управо данас сам присуствовао таквој Литургији, коју је служио Владика Кирило, на празник Силаска Светог Духа на апостоле – Духови. После Свете Литургије у бјеловарском храму Свете Тројице уприличен је културно-умјетнички програм и богата трпеза на коју су били позвани сви присутни.

У Лепавини сам доживео три интересантне приче које желим поделити са вама. Прва прича је о јакни једне девојчице коју ми је испричала њена мајка. Рекла је да су једног дана породично кренули на путовање из Аустрије у манастир Лепавину. Девојчица је оставила јакну негде у манастиру и заборавили су је. Нису знали где је јакна, заборавили су је, све док једног дана, након поновног одласка у манастир Лепавину нису ушли у храм и тамо је девојчица на столици угледала своју јакну. Испоставило се да јакну нико није померио са столице на којој ју је девојчица оставила. Мама се обрадовала и рекла је да ће цели живот чувати јакну. Међутим, док је девојчица нарасла након више година, породица се упознала са родитељима једног дечака који је био тешко болестан. Пошто је мама девојчице знала да јакна има посебан благослов, она је јакну поклонила родитељима болесног детета у нади да ће му благослов Пресвете Богородице помоћи преко јакне. Та њена одлука помогла је његовим родитељима да добију снагу и веру у оздрављење њиховог сина. Како се љубав Божија излива са Неба на нас, тако се иста та љубав прелива и са нас, на наше ближње, стварајући круг љубави у којем царује љубав Божија.

Другу лепавинску причу чуо сам од госпође Кристине и њеног супруга Дарка, који су својевремено имали нерешиве животне проблеме. Кристина је молила Пресвету Богородицу за помоћ и њена молба је услишена. Пуни захвалности према чудотворној икони Богородице Лепавинске и манастиру Лепавини, Кристина и Дарко су се вратили кући, али ускоро су настали и други здравствени проблеми због којих су се вратили у Лепавину и поново добили тражену помоћ са Неба. Међутим, кроз неко време догодио се и трећи здравствени проблем и то такав да је Дарко доживео необјашњив проблем тако да није знао за себе, није могао обављати никакве послове, а када би дошли у Лепавину, чим је Дарко изишао из аута, пао је на колена и никуд није могао да се помакне. Тада је Кристина викнула „Богородице, помози ми и ја ћу ти сваке године долазити на Твој празник и славит ћу Те“. Готово истог момента Дарко је устао и више није показивао здравствене проблеме. Њихово здравље и њихов породични живот се нормализовао, а деце имају толико да нисам сигуран, да ли сам видео четворо или петоро клинаца како трчкарају око њих.

Када смо стигли на послужење у велику лепавинску трпезарију, догодило се тако да сам сео за стол преко пута Кристине и Дарко., и Тада су ми испричали ове приче, јер ме Кристина препознала као активног путописног мисионара на друштевним мрежама. Гледала је моје путописне филмове и читала моје путописе са темом посете Светим местима. Кристина ми је тада рекла, да жели да ми исприча своје приче. Људи који су седели са моје леве и десне стране обратили су ми се и рекли су да су они родом из села у којем је рођен отац Гаврило (Лепавински) и да одавно живе у Аустрији. Сетио сам се тада да управо у том селу, родном месту оца Гаврила, у селу Дубока се сутра одржава манифестација Дани села Дубока, јер на празник Силаска Светог Дуга на апостоле – Духовни они прослављају славу свог села. Тако сам чуо и трећу данашњу причу од госпође Олге и њеног сина Зорана. У селу Дубока на празник Духови, обележава се Слава места и сећање на жене Русаље. То су биле поједине жене које би на празник биле окупљене у селу и певале би и плесале са свим остлаима. Само неке од њих биле би тада нападнуте од непознатих и невидљивих сила. Оне би тада добиле невероватну надљудску снагу тако да их и више јаких мушкараца не би могли зауставити. Како би помогли овим женама, било је потребно да се свира посебна врста музике и да тада пренесу жену преко једне речице у селу. Када би то направили жене Русаље, како су их звали, биле би ослобођене од ових невидљивих сила.

Тако је то било негде све до краја 40-тих година прошлог века. Сада је остало само сећање још неколицине старих људи који су били деца у оно време, и који се до данас сећају ових догађаја, када би село обиљежавало своју Славу. Имао сам много питања о Русаљама, али било је мало времена за разговор. Тако сам сазнао само онолико колико је довољно да побудим размишљања о родном месту мог духовног оца, архимандрита Гаврила (Лепавинског). У селу Дубока налази се и дубока пећина за коју су ми испричали легенду да је пре много векова у њој живела аждаја са неколико глава, која је тражила да јој редновно приносе девојке из села. То се дешавало све док један човек није са посебним мачем убио аждају, а тај мач је био коришћен и као оружје са којем би махао испред Русаље који би преносили преко реке. То махање је симболизирало терање нечистих сила које би напале девојке и жене Русаље. Наш разговор је слушала Зоранова супруга Јерина, која је добила име по принцези за коју легенда каже да је окамењена поред Голубачке тврђаве и сада је тамо мало острвце на сред Дунава на месту где је Дунав најшири у свом току. Када сам сабрао утиске ових интересантних прича, отишао сам на извор, и тамо ми се придружио брат Славиша. Точили смо воду и дивили се лепоти Лепавинскго краја, лаганом жубору воде и погледу на лепавински храм око којег се често догађају чудесна исцељења, необичне животне приче људи, али и њихово духовно узрастање. Убрзо нам се придружио отац Василије који је сео поред нас, уз извор. Причали смо под јаким сунцем готово пола сата. Причали смо о духовним искуствима које свакоднеовно доживљавамо. Само што смо хтели да одемо у хладовину како бисмо се макнули са јаког сунца, стигле су две породице из Аустрије и пришле су оцу Василију да узму благослов. Од тада па наредних пола сата наставили смо да и даље седимо на јаком сунцу, поред извора. Бринући за наставак духовних разговора које је водио отац Василије одговарајући на наша питања. Нисмо осећали врућину већ радост и духовно испуњење.

Касније поподне сам се вратио у Бјеловар и планирао одмор. Следећег дана присуствовао сам Светој архијерејској Литургији коју је предводио Његово преосвештенство епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор митрополије загребачко-љубљанске Кирило. Храм Свете Тројице је обновљен, а чуо сам да ће Град Бјеловар наставити и са унутрашњом обновом храма како би овај храм доживео потпуну обнову којој ће се дивити верници, али и туристи који ће посећивати град Бјеловар.

После Свете Литургије у бјеловарском храму Свете Тројице уприличен је културно-уметнички програм и богата трпеза на коју су били позвани сви присутни. Заиста нисам планирао да ће се мој боравак у Бјеловару догодити на овако велики празник. Овај храм је био 90-тих година прошлог века напуштен и сећам се да је 1997. по доласку оца Боре Гвојића из Вировитице покренут црквени живот. Тада је отац Боро дошао код мене кући да би моје родитеље замолио да очисте напуштени храм. Тата је прихватио молбу оца Боре и данима је чистио храм у којем су била разбијена многа стакла и у којем је било много нереда који су учинули голубови. Сећам се да је тати тада помагао извесни господин Караџа, који је био уз њега како не би био сам у храму и дворишту храма.

У оно време нисам често одлазио у бјеловарски храм, већ више у манастир Лепавину, али било би ми драго када бих чуо да је храм отворен и да се у њему служе Свете Литургије. Тада није било пуно верника у бјеловарском храму, али временом је долазило све више верника. Данас сам чуо да је Град Бјеловар заинтересован да осим што је уложио у вањску обнову, да ће обновит и унутрашњост храма. Биће то још један културно-историјски споменик који ће украшавати град Бјеловар и који ће ући у туристичку понуду града за све заинтересоване туристе. Већ сада осећам да ће страни туристи видевши копију чудотворне иконе Богородице Лепавинске која се налази у бјеловарском храму бити одушевљени Њеном лепотом. Верујем да ће им се том приликом појавит посебно интересовање да посете Њен дом, манастир Лепавину.

извор: nenadbadovinac.com