Pozvani smo da budemo Hristovi, da Hrista svedočimo svojim životom

Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 12. septembra 2026. godine u crkvi Svetih Kirila i Metodija u Ljubljani

Preosvećeni Vladiko, brate Kirile, braćo arhijereji, Preuzvišeni Nadbiskupe ljubljanski, direktore Kancelarije za odnose sa crkvama i verskim zajednicama Republike Srbije, predstavniče Ambasade Republike Srbije, Vaša Ekselencijo počasni konzule Republike Srbije, braćo sveštenici, braćo i sestre,

Danas sam zaista blagosloven jer je Gospod doveo moju smernost ovde u grad Ljubljanu, u Crkvenu opštinu ljubljansku, da se sretnem sa svima vama. Naravno da kao poglavar naše pomesne Srpske Pravoslavne Crkve osećam veliki blagoslov gde god da idem, a ima našeg naroda, i gde god mogu zajedno sa pravoslavnim vernicima naše Crkve da se molim, ali posebnu radost osećam kada dolazim u prostore Zagrebačko-ljubljanske mitropolije i, naravno, kada dolazim bilo gde u Sloveniju, a neće zameriti druge crkvene opštine Slovenije što osećam posebnu radost kada dođem ovde u Ljubljanu, jer prvu Liturgiju kao arhijerej ove eparhije, za koju me u jednom trenutku Sabor naše Crkve odredio, služio sam upravo ovde na ovom svetom mestu, za ovom časnom trpezom.

Kada dolazim ovde, istinski osećam da dolazim u svoj dom, da dolazim među braću i sestre. I nije mali broj lica koje poznajem i za koja znam da uznose molitvu ne samo za sebe i za svoje duhovne potrebe, nego za čitavu našu Crkvu, a među mnogima pominju i moje nedostojno ime. Dolazim, dakle, donoseći blagoslov Svetog Save, donoseći blagoslov svih svetih naše pomesne Crkve, svih patrijaraha koji su prethodili meni na ovom mestu, svih poglavara naše Crkve, ali i čitavog Sabora naše pomesne Crkve. Donosim blagoslov i istovremeno upućujem molitvu Gospodu da blagoslovi sve vas, da vam da mir, da vam da radost, da vam da slogu i međusobno razumevanje, da vam da da budete istinski, pravi i autentični ljudi, deca Hristova, deca Božja.

Ovoga puta dolazimo svi zajedno da se molitveno setimo početka bogosluženja na ovom mestu, koje se odvilo pre tačno devedeset godina. I devedeset godina nisu samo prosti broj, niti je to samo osvrtanje unazad. Devedeset godina jeste sabrano na ovom mestu bezbroj molitava, svetih Liturgija, krštenja, venčanja, ispovesti, pokajanja i svetog Pričešća. To je duhovna istorija naše Crkve, duhovni pečat našeg pravoslavnog naroda na ovom mestu, u ovoj predivnoj, gostoljubivoj, širokoj dušom i srcem zemlji, zemlji koja je ukrašena bezbrojnim lepotama Božjim, ali koju pre svega krase divni, blagočestivi ljudi, ikone Božje, koji jednako kao što je širina, dubina i visina lepote ove zemlje, nose tu istu, još širu, još dublju i još dužu i višu lepotu u svojim dušama.

Često mi, Srbi pravoslavni, znamo da hvaleći se možda ponekad govorimo o sebi kao o narodu koji je širokogrud, koji je gostoljubiv, kao o narodu koji svuda i na svakom mestu ima prostora u svojoj duši i u svom srcu za drugoga, ma ko on bio. Ali ja – govorim iz svog ličnog iskustva, a siguran sam da to iskustvo delite i svi sa mnom – sretao sam ovde bezbroj puta ono što sam do tog trenutka mislio samo o našem narodu, o svom narodu. Sretao sam bezbroj puta ljude koji imaju mesta u svojoj duši za sve i svakoga, a bezbroj puta su pokazali da tu ima mesta i za nas pravoslavne Srbe. To ne bi bilo tako da i ovaj narod nije ukorenjen u veri Hristovoj, da i on nije vaspitan i rastao kroz vekove i kroz istoriju na krstu, na raspeću Hristovom, ali isto tako i u tajni Njegovog Vaskrsenja. Iz tog razloga siguran sam da prepoznajemo jedni druge kao braću, da prepoznajemo da smo jedni drugima bliski po promislu Božjem, jer ništa u našim životima ne biva bez volje Božje. I nije slučajno da su vetrovi, a možda ponekad i oluje istorijske, uputili nas i ovde i na ovo mesto da bismo, možda ranjeni vetrovima koji su nas lelujajući bacali tamo i ovamo, ovde mogli da nađemo melem za svoju duhovnu i duševnu ranu, ali isto tako i mogućnost za svoj materijalni progres, napredak i uzrastanje.

Verujem i nadam se da i oni koji su nas primali i primaju – i verovatno primaće i ubuduće – nisu ostali bez uzdarja, da smo i mi znali da kažemo ne samo hvala, nego i više i korak i dalje od toga, da ugrađujemo sebe u ovaj prostor, u ovu zajednicu, i da bogateći se lepotama, vrednostima i dometima naroda koji ovde vekovima živi, zajednice ovde koja se vekovima razvija, i mi nju po promislu i po ljubavi Božjoj obogatimo svojim talentima i svojim darovima, pre svega i iznad svega duhovnim darovima Božjim, pečatom Hristovim.

Došli smo da obeležimo devedeset godina od kako je podignut hram koji je, gle čuda, ne slučajno posvećen Svetom Ćirilu i Metodiju, svetoj braći, prosvetiteljima i ravnoapostolima slovenskim, onima koji su prešli preko granice svog naroda, preko granice svoje postojbine, prešli preko svog jezika i proneli jezik kojim je govorila njihova duša, njihovo srce, njihov um i čitavo njihovo biće, a to je jezik Hristov. Učinili su taj jezik Hristov razumljivim i prihvatljivim za sve slovenske narode i ostavili nam taj jezik da svaki naš dar, svaka naša misao, svaka naša reč i svako naše delo bude utemeljeno na tom jeziku, da diše tim jezikom, da govori tim jezikom. Dakle, ovde i na ovom mestu pozvali su nas da budemo Hristovi, da Hrista svedočimo ne samo rečima, nego svojim životom, jer to je hrišćanin.

Hrišćanin je onaj ko ima Hrista u centru svoga života, koji Hrista postavlja na prvo mesto u svom životu, zato što zna da kad je Hristos centar života, kad je on na prvom mestu, sve ostalo će doći onako kako treba i onda kad treba na svoje mesto. Jer ako je umesto Hrista bilo šta, ali baš zaista, zaista bilo šta na Njegovom mestu, sve će pre ili kasnije doći na pogrešno mesto, sve će pre ili kasnije postati uzaludno, postati prazno, postati besmisleno. Jer ako zamislimo svoj život – po reči velikog ave Doroteja čiji se spisi nalaze u „Dobrotoljublju“, između ostalog koje je, evo, prevedeno i na slovenački jezik – ako zamislimo svoj život kao kružnicu i Gospoda Hrista koji je u centru te kružnice, a sebe kako se nalazimo na obodu kružnice. Onda kada se približavamo ka centru, ka Hristu, mi postajemo bliži jedni drugima. Dakle, to je hrišćanska vera – da budemo što je moguće bliži Hristu, jer onda je sigurno da ćemo biti bliži jedni drugima, a to jedno drugima znači biti bliži bližnjemu svome, a to znači biti bliži svakom čoveku. Jer svaki čovek je sazdan i stvoren po slici i prilici Božjoj, stvoren kao ikona Božja, stvoren kao naš brat, stvoren da kroz njega i u njemu prepoznamo Gospoda Isusa Hrista, da svoju ljubav i svoju vernost na Hrista potvrdimo svojim odnosom ljubavi prema drugom čoveku.

Zato, braćo i sestre, radujemo se danas i blagodarimo Bogu što smo došli da služimo svetu Liturgiju, evo, tačno posle devedeset godina od kako je služena prva Liturgija u slavu Božju. Radujemo se i molimo se Bogu zajedno sa vladikom Kirilom, zajedno sa ostalim arhijerejima, zajedno sa Nadbiskupom ljubljanskim, zajedno sa predstavnicima svih institucija koji su ovde prisutni, ali i sa svim ljudima dobre volje gde god da se nalaze, da nas Gospod nadahne da otvorimo svoja srca, svoje umove i svoje duše, da On progovori iz nas, da nam pomogne, da Ga samo ne sprečavamo da čini ono što je Njegova volja sa nama i sa čitavim svetom, da Ga ne sprečavamo svojom gordošću, svojim samoljubljem, svojim egoizmom, nego da smireno uznosimo molitve Njemu, Jednom u Trojici Bogu, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.