Pokloničko putovanje dece iz Ljubljane

Polaznici časova veronauke pri hramu Svetih Kirila i Metodija u Ljubljani su ostvarili dvodnevno pokloničko putovanje. U subotu i nedelju 08. i 09. juna, u pratnji sveštenika, veroučiteljica i roditelja, deca su posetila svetinje banjalučkog kraja. Tim povodom prenosimo putopis jedne majke koja je pratila svoju decu na ovom putovanju.

- Danima sam gledala fotografije, listala, prisećala se, rezimirala, pakovala te divne uspomene u svilen papir sećanja koja ne blede i pomišljala da li da ih samo pošaljem prijateljima u inboks, ili preko “mreža”, ili da napišem i poneku reč. Shvatila sam da ću sa manje reči reći više, čak idealno bi bilo ostati na tome da fotografije govore najbolje o doživljenom iskustvu, no ipak, savest opominje i ne smem ostaviti objavu nemu. A često mi se to događa, da kada je srce puno i preliva, zaboravim nažalost da škljocam foto aparatom odnosno telefonom. No, zato drugi ne zaborave i hvala Bogu da na tom putu nisam sama. Gledajući fotografije, prisećam se Andrićeve mudrosti, da oči vide čega je duša puna!

Bez neke pompe stigla je jedne subote do mene vest da deca sa pravoslavne veronauke iz Ljubljane, zajedno sa roditeljima, idu na vikend putovanje/ hodočašće, kao nagrada za trud uložen u proteklu godinu, u radionice povodom velikih praznika, pre svega Vaskrsa, kada su deca pravila razne proizvode od različitih materijala i na Cveti, nedelju dana pre Vaskrsa, ih ponudila ljudima nakon Liturgije, a zainteresovani su za njih ostavljali dobrovoljni prilog. Ipak bih umesto reči nagrada, rekla da je ovo putovanje proisteklo iz ljubavi tih ljudi, sveštenika i popadija, veroučitelja i veroučiteljica, prema dečici koja se oko njih okupljaju. Ti naši susreti su uvek radosni, tamo makar na kratko ostavimo brige po strani ili ih podelimo sa drugima, po srcu i duši bliskim ljudima, a ujedno su i stvaralački, razigrani i raspevani, posebno “mala” veronauka, “mala” jer je za najmlađe, a kojoj najčešće prisustvujemo, jer se održava nedeljom posle Liturgije. Za nas u dijaspori nedelja zaista ima posebnu vrednost i posebno mesto u kalendarčićima.

U subotnje jutro, spakovani, čekali smo naš autobus. Puno dece, koja su tog jutra pre prvih petlova ustala na prvo roditeljsko “buđenjeee!”, ispunila su autobus. Dečiji bunovni glasići izgovarali su Oče naš i prizivali blagoslov za naš put. Kakva muzika!

Pravilo broj jedan, koje nam je u autobusu saopštio vozač- nema hrane u busu. Svi smo čekali taj momenat da zašuškamo kesicama i folijama, jedva da smo srknuli gutljaj kafe ujutro. Ali, vežbanje strpljenja nije škodilo nikom. Ako su nekom i zakrčala creva nije ih čuo od vesele graje i vrlo brzo smo prispeli na prvo odmaralište.

Svi smo spontano postavili hranu na sto. Jedan dečak je upitao mamu: “Mama, šta je naše?”, misleći na to šta bi mogao da jede. Odgovor, pristigao sa strane: “Sve je naše!”, i dečakovo odušljevljenje zapravo su sjajna uvertira za ono što je usledilo, a može u reč stati, zajedništvo!

“Gde su dvoje ili troje sabrani u Ime moje, i Ja sam među njima” (Mt. 18,20)

I to je zaista bio puls ovog putovanja, on nam je svima davao ritam. Zajedničarenje u molitvi, zajedničarenje u ljubavi prema Gospodu i ljubavi jednih prema drugima, poštovanju, zajedničarenje u pesmi, igri, u pomoći drugima i onda kada ti je niko nije zatražio. To je bila najznačajnija lekcija koju su deca naučila i time zaokružila gradivo ovogodišnje veronauke, iako je to gradivo deo svakodnevice, i godini nije kraj u junu, ali ipak, mereći školskim aršinima, reći ćemo ovako, kako je to naša divna Orijana, veroučiteljica rekla: “to da su deca sama osetila da treba pomoći drugome, na primer majkama koje su na put krenule same sa decom, rasteretiti ih na kratko, omogućiti im kafu u miru, preuzeti deo njihove svakodnevne brige za decom, a sve kroz osmeh, sa lakoćom, bez prinude, e to je njihova najvažnija lekcija, koja pored saosećanja, razumevanja i pomoći ima svakako i esenciju zajedništva“.

U Banjoj Luci nas je dočekao otac Goran Kovačević, paroh crkve u Kolima, mestašcu nadomak ovog grada. Zajedno sa našim ocem Borislavom su nas poveli u manastir Krupu na Vrbasu, podignut na temeljima srednjevekovnog manastira, pod pretpostavkom da se gradio još za vreme Nemanjića, a posvećen je Svetom Iliji. Tu nam je otac Atanasije rekao par reči o manastiru, a dečica su zapevala Tropar Presvetoj Bogorodici. Usledilo je upoznavanje sa nestvarnim lepotama reke Krupe, u podnožju manastira. Dan je bio vreo, a svežina koju su vodopadi ove reke odavali je bila okrepljujuća. Kao da je pena koju je voda svojim brzim tokom sudarajući se sa kamenom pravila odražavala neke naše unutrašnje borbe i nemire koji su nekako stajali naspram mira, koji smo osetili u manastiru. Ne umem da opišem tu lepotu, o tome će bolje svedočiti fotografije.

Sledeća destinacija je bila Banja Luka. Obišli smo crkvu Svete Trojice, baš u vreme bdenija. Nakon toga smo prošetali gradom, kojim je vladala prijatna atmosfera, čak su dečici bile uslišene želje pa su na tvrđavi zajedno sa srednjevekovnim vitezom jahali konje, mačevali se, probali prve trešnje ove godine. Smešteni nedaleko od centra grada smo zaspali brzo i slatko od umora i zadovoljstva. Dan za nama je bio poput nagrade za sve nas.

Nedeljno jutro smo molitveno proveli kod naših domaćina u Kolima. Deca su nestrpljivo čekala Naforu, da bi nakon nje, na njihovo iznenađenje, bila darivana od strane oca Gorana, predivnim ikonama. Otkako imam malu decu, iskrena da budem, teško se koncentrišem na besedu koju drži sveštenik, prateći dečije konfuzne koordinate, ali ipak, nađe mene, ako ja već ne uhvatim nju, reč koja treba, a ovog puta to su bile reči oca Bore: “Naše je samo ono što damo. Imamo onoliko koliko dajemo!” Sasvim dovoljno za sadašnja i neka buduća promišljanja.

Deca su se razigrala na prostranom travnjaku, a mi “veliki”, ostavivši neodlučno i one naše najmlađe starijoj deci, popili smo kafu u gostionici i sladili je razgovorom. U toku ručka sedela sam sa najmlađima i upoznala jednu Olju, koja mnogo voli knjige, jednu Miljanu, kojoj okice pričaju o dečijim nestašlucima i maminim kolačima, jednog Matiju koji voli Olju. Imali smo prilike da vidimo i crkvu brvnaru posvećenu Vaznesenju Hristovom iz 18. veka, jednu od retkih očuvanih crkava ovog tipa.

Zajedno sa domaćinom smo nastavili putovanje, do sledeće destinacije, a to je bio ženski manastir Gomionica. Neki nastanak manastira vezuju za lozu Nemanjića, mada postoje i druga predanja, dok je nakon višedecenijskog stradanja obnovljen sredinom 18. veka. Deca su zapevala ispred oltara, i mi smo sa njima... do suza radosnica. Lenka mi se odjednom iskrala. Našla sam je kako ponovo celiva ikonu Bogorodice Odigitrije (Putevoditeljice). Iguman manastira, jeromonah Metodije, nam je pričao o istorijatu manastira i toplo nas ugostio u manastirskoj trpezariji. Mi, majke, razmenjivale smo iskustva, upoređujući izazove koje različite dečije godine nose. Iskreno, rasterećeno, bez osude, koja je postala gotovo neizostavna, “mirođija” svakog odnosa, bez obzira da li se radi o poznanicima, drugarima ili čak prijateljima. Igračica teške kategorije, koju je teško savladati. Ali i to se može ljubavlju i molitvom.

Samo putovanje je priča za sebe. Nikad nam brže sati putovanja nisu tako brzo prošli. Prolasci preko granica u očekivanim gužvama za te dane bili su, nestvarno brzi i laki.

Posle putovanja osim umora, koji je eliminisao san te noći, ostali su na duže staze zahvalnost, što nam se sve to uopšte desilo, što su se ljudi istinski potrudili da ideju sprovedu u delo i obraduju dečicu. Zahvalnost prema srdačnim domaćinima ocu Goranu i njegovoj porodici. Zahvalnost prema bližnjima, koji su nam dali vetar povoljan, da idemo s mirom i ne brinemo za njih koji ostaju. Radost i ljubav koje nas povezuju, koje su obojile ovo putešestvije toplim, lepim bojama, a traju i danas. Vera, vera u Gospoda, vera u ljude, u dobrotu, u lepotu ovog sveta, u čuda, jer, da mi je neko rekao da ću uspeti da odem na ovaj put i organizujem se sa troje male dece, teško bih mu poverovala. Ali na radost našu, desilo se. Bilo i ponovilo se!

Dragana Tica