Поклоничко путовање манастиру Хиландару

У периоду од 21-24. марта текуће године група поклоника из Марибора, предвођена протојерејем Миланом Јовановићем, боравила је на северу Грчке. Крајњи циљ путовања била је Света Гора и манастир Хиландар. 

Група је стигла у Солун у касним вечерњим сатима, а већ је у недељу 22. марта била духовно окрепљена Светом Литургијом у  храму Светог Димитрија, украсу Солуна и целе Грчке. Присуство Светој Литургији у овом знаменитом храму подсетило нас је на ону чувену причу из руске свештене историје, да су се емисари кнеза Владимира Кијевског окренули православљу очарани естетиком православне Литургије у Аја Софији. Управо су и мариборски поклоници осетили исто слушајући антифоно појање 20- ак византијских појаца и дивно саслуживање више ђакона и свештеника ове богомоље. Након причешћа светим даровима, целивања моштију св. Димитрија и огледа катакомби, које чине својеврсну крипту храма, даровани смо и светим миром из гроба драгог нам светог. 

Духовно окрепљени пошли смо и на поклоњење другим двема светињама овог Богом чуваног града. Најпре смо у Саборном храму целивали  мошти св. Григорија Паламе, оца исихазма, а затим смо посетили и солунску Аја Софију, где смо целивали мошти св. Василија, епископа солунског ( 9. век), као и честице моштију св. Софије и њених кћери Вере, Наде и Љубави. 

У време градње ових храмова ( 7-8. век), Солун је био други град Византије. Управо Аја Софија и храм св. Димитрија, својом величином и лепотом украса, сведоче о духовној и материјалној снази тог народа и његових благочестивих владара. У исто време, они су поделили и судбину овог краја. Најпре су једно време претварани у латинске катедрале ( 4. крсташки рат и Латинско царство), а онда од 15. века па до Балканских ратова кориштене су као муслиманске богомоље. Богу хвала, данас су они извори воде живе на којем се и ми недостојни духовно окреписмо.   

Посебан осећај нас је обузео приликом посете тзв. Савезничком гробљу – Зејтинлуку. На овом месту су сахрањени посмртни остатци 21 хиљаде савезниких војника , пострадалих у Великом рату. Посебан пијетет смо исказали нашим ратницима мученицима, који су сахрањени у централном делу овог спомен комплакса. Њих 6000 су нашли покој у заједничкој гробници, док је њих око 1500 сахрањено у засебном гробу. Велики Саво  Михаиловић, Грбљанин, Солунац, отац Ђурин и ђед Ђођев, најзаслужнији је што се данас имамо где поклонити сенима предака и помолити се за њихов покој. Са групом својих сабораца успео је сабрати тела ових страдалника по гробљима у околини Солуна и положити их овде. Управо је он био и први чувар гробља. Његово свето дело наставише и његови наследници Ђуро и чувани деда Ђорђе, чувар гробља пуних 60 година. Захвални сународници  и њих сахранише на истом овом месту, да се и о њиховој жртви приповеда будућим генерацијама. Служећи парастос на месту велике српске Голготе поменусмо све њих, али се сетисмо и свих оних чије гробове само Господ познаје. Вечан вам помен јунаци. 

На путу ка св. Гори, у поподневним сатима, стигосмо и у манастир св. Јована Богослова  и св. Арсенија Кападокијског у Суротију. Тамо затекосмо реку благочестивог народа, који се кретао као гробу св. Пајсија – новопросијавшег украса  земље Хеладске. Упутивши своје личне молитве светоме кренусмо даље.

Вече завршисмо у манастиру Какову, метоху Хиландарском, где нас је дочекао увек радосни отац Николај. Пошто се окреписмо чајем и медом, отиђосмо на вачерњу службу у омалену манастирску капелу. Ово богослужење нам остаде у једнаком сећању као и оно солунско. Тамо преноћисмо љубављу нашег домаћина, а ујутру обиђосмо и манастирску инфраструктуру и економију дивећи се лепоти Божије творевине, али и прегалаштву хиландарских црноризаца.

Понедељак. Благословен дан. Многи од поклоника први пут ступише на тло Свете Горе, а међу њима и мали Стефан, дечак од 6 ипо година, који благословом о. Теодосија Хиландарца доби ову ретку част да походи ово свето место. 

Од пристаништа Јовањица па до Царске лавре стигосмо за 20- ак минута. Тамо нас дочекаше и сместише у манастирске конаке врли гостопримци, а затим нас упутише ка храму где је већ од 10 часова трајало богослужење. Ступајући у храм Божији, ишавши из Лазареве у Милутинову припрату, наједанпут се нађосмо у самом централном делу храма, где братија свршаваше часове и Изобразитељну. Бејасмо удостојени и целивања иконе Мајке Божије Тројеручице, као и других светих икона, а на крају се помолисмо и пред гробом св. Симеона, на месту где је његово тело замироточило, а и одакле је изникла она чувена лоза – утешеније родитеља бездетних. 

Након тога преселисмо се у манастирску трпезарију, на једини обед који монаси имађаше тога дана. По древној пракси светогорској, у периоди Великог поста једна је трпеза од понедељка до петка, док су викендом две. Но, и свештени амбијент ове трпезе у поклоницима је будио исто оно страхопоштовање које осећаше током богослужења у самом хиландарском храму. Сваки залогај којим се окреписмо у нама је будио осећај свештеног. 

Током 24 часа, које проведосмо на овом месту, обишли смо манастирски комплекс, гробље, костурницу, пирг св. Саве, бунар св. Саве, као и оближњи манастир Есфигмен, у којем су поклоници дочекани са пуно љубави. Посебан украс била су богослужења у вечерњим и раним јутарњим сатима ( од 3 – 6 часова ујутру). Јутарња киша спречила нас је у обиласку Милутиновог пирга, као и келије Самарије. 

Почетком фебруара нашу заједницу у Марибору посетили су оци Теодосије и Николај, сабраћа хиландарска. Приликом наше посете Царској лаври оци су нам узватили љубав 100- струко. Оца Николаја већ поменусмо, док благословом о. Теодосија, првог епитропа манастира Хиландара, дођосмо на ово свето место. Отац нам је био и добар домаћин, а на крају је, у име братства, послао и дарове најмлађим члановима мариборске и цељске парохије.

Баш овом приликом и наш Епископ и отац Кирило благословио је да за храм у Марибору затражимо од братије израду копије иконе Тројеручице, која ће нас штити и крепити у овим смутним временима. Ова посета је управо то имала за свој главни циљ. Свештени сабор је ово благословио, те ће до следећег маја Мајка Божија Тројеручица доћи у Марибор. Слава Богу и Мајци Његовој на овој милости. 

Овим благодарењм и закључујемо овај запис.

 Протојереј Милан Јовановић, парох мариборски