Patrijarh Porfirije: Neka reč jevanđeljska bude naš život
„Ima li veće radosti za bilo koju dušu živu, pravoslavnu i svetosavsku od radosti blagoslova da dođe u zemlju Svetog Save, u zemlju Svetog Simeona Mirotočivog, da dođe među duhovnu decu njegovu ispunjenu verom, nadom i ljubavlju“, rekao je Patrijarh u manastiru Đurđevi Stupovi.
Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije je stigao 27. jula 2024. godine u Eparhiju budimljansko-nikšićku, gde je u crkvi Svetih mučenika Kirika i Julite u Velici, dan kasnije 28. jula služio svetu Liturgiju povodom osamdesete godišnjice stradanja Srba iz tog i okolnih gornjepolimskih sela.
Ispred manastira Đurđevi Stupovi, zadužbine župana Stefana Prvoslava, sina velikog župana Tihomira i sinovca Stefana Nemanje – Svetog Simeona Mirotočivog, Svetejšeg Patrijarha Porfirija je dočekao Preosvećeni Episkop budimljansko-nikšićki Metodije sa sveštenstvom, monaštvom i mnogobrojnim vernim narodom Berana i Vasojevićkog kraja.
U svečanom činu doksologije u drevnom hramu, u kome je pre osam vekova Sveti Sava u svom prvom uređenju Srpske Crkve za episkopa u Budimlji naznačio monaha Neofita, molitveno učešće su uzeli visokopreosvećena gospoda mitropoliti crnogorsko-primorski Joanikije, mileševski Atanasije i zahumsko-hercegovački i stonsko-primorski Dimitrije; preosvećena gospoda episkopi pakračko-slavonski Jovan, buenosajreski i južno-centralnoamerički i administrator Mitropolije zagrebačko-ljubljanske Kirilo i budimljansko-nikšićki Metodije; kao i izabrani episkopi jenopoljski arhimandrit Nikon i dioklijski arhimandrit Pajsije.
Nakon nadahnutog pozdravnog slova vladike Metodija usledilo je arhipastirsko slovo Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Porfirija koje je ispunilo srca sabranog blagočestivog naroda:
Preosvećeni brate i saslužitelju, vladiko Metodije, domaćine i duhovni oče ove eparhije i poverene duhovne dece Vašem duhovnom rukovođenju, dragi saslužitelju i brate Mitropolite cetinjski, braćo arhijereji, časni oci, monasi, monahinje, braćo i sestre, iznad svega deco pravoslavna Svetog Save i Svetog Simeona Mirotočivog,
Ima li veće radosti za bilo koju dušu živu, pravoslavnu i svetosavsku od radosti blagoslova da dođe u zemlju Svetog Save, u zemlju Svetog Simeona Mirotočivog, da dođe među duhovnu decu njegovu ispunjenu verom, nadom i ljubavlju? Ima li veće radosti i blagoslova od mogućnosti i prilike da dođe i da bude utešen snažnom verom i krstolikom ljubavlju prema Bogu, prema čoveku i prema čitavoj tvorevini Božjoj?
Ako je tako za bilo koju dušu pravoslavnu hrišćansku, kako je tek onda za arhijereja Crkve Hristove, za onog koji dolazi među svoje po promislu Božjem i po blagoslovu i ljubavi Vašeg Preosveštenstva. Ja sam danas zaista blagosloven kao i svaki put kada bih dolazio u Crnu Goru. Uvek sam odlazio obnovljen, osnažen, spreman da se zbog vere vaše i ljubavi vaše, zajedno sa svojom braćom arhijerejima, uhvatim u koštac sa izazovima burnih vremena u kojima živimo, burnih, ali zaista nimalo manje ni više teških nego što su bila bilo koja vremena, jer kako veli apostol Pavle: „Sada je sud u svetu“. Ovo je vreme najbolje i najspasonosnije za nas koji smo rođeni na svom prostoru i u svom vremenu, jer je to vreme koje je nama dato da ispovedimo Hrista, da slavimo ime Božje, da očistimo duše svoje i da On blagodaću svojom u nama bude proslavljen.
Mi smo narod hrišćanski, narod pravoslavni, svetosavski. To ne znači ništa drugo nego onaj narod kojeg je kroz vekove oblikovala jevanđeljska reč i reč Božja, kojeg je oblikovala pravoslavna vera koja je i stvorila naš način života, koji je opet jednom rečju pravoslavni način života, jevanđeljski način života, a on se sažima u dvojnoj zapovesti na koju nas Gospod poziva u zapovesti o ljubavi. To zaista onda znači da onaj koji voli Boga ne može mrzeti, ne može biti isključiv, već naprotiv, može biti samo i uvek otvoren za sve i za svakog, može biti spreman da u svoje srce smesti svakog čoveka i svaku tvar, tj. uvek u njegovom ili u našem srcu, ako smo hrišćani, postoje samo ulazi kroz koje svako može ući, a i ne postoje izlazi, tj. svako u tom pravoslavnom, hrišćanskom, jevanđeljskom i svetosavskom srcu ostaje zauvek, sve dok smo mi vezani za Hrista i prikovani za Njega. To je pravoslavna vera, to je naš način života. Jevanđeljske vrednosti su ono što nas određuje i sve druge vrednosti merimo, proveravamo, ocenjujemo i ogledamo u tim jevanđeljskim vrednostima. I tek one vrednosti koje prođu tu proveru za nas mogu biti prihvatljive. Te vrednosti su univerzalne, nadilaze svako vreme i svaki prostor, one su svečovečanske, baš onakve kakvima su živeli brojni svetitelji Božji ovde u Crnoj Gori i gde god naš pravoslavni narod živi.
Braćo i sestre, dolazili smo i dolazićemo uvek sa radošću i ovog puta ne manjom. Međutim, povod zbog kojeg smo ovog puta došli jeste molitveno sećanje na mučenike veličke koji su pre osamdeset godina postradali. Došli smo da se molitveno setimo njih i da se njima pomolimo, da opet ispovedimo Hrista znajući šta, kako i gde je bilo toga dana. Znajući da su italijanski okupatori ovde od naših komšija i naših zemljaka muslimana osnovali muslimansku miliciju, koja se posle pada Italije odmah prestrojila i usmerila ka novim okupatorima, fašistima i Nemcima, i znamo da je te 1944. godine za samo dva sata na najstrašniji način ubijeno 564 pravoslavna života; 154 su bili deca mlađa od 15 godina, a među njima jedanaestoro koji još nisu bili rođeni, koji su iz majčinih utroba bili izvađeni i zajedno sa svojim majkama usmrćeni. Nije li to Golgota, jedan kamičak Golgote i raspeća kroz koje naš narod vekovima prolazi?
Međutim, mi nismo došli ovde da sudimo bilo kome ili da osuđujemo bilo koga, jer nevine žrtve i mučenici Božji nisu prijemčivi za osudu, a oni koji su bili egzekutori i koji su zločinci nalaze se na smetlištu istorije i u krajnjoj tami nečoveštva. Mi smo, dakle, došli da ne zaboravimo one koji su postradali, da se njima pomolimo da mi budemo bolji, da budemo bolji od sebe znajući da oni, sveti mučenici Božji, nalazeći se u naručju Božjem i u blizini Božjoj svima i uvek, ne samo da imaju mesta u sebi za njih, nego svima uvek upućuju jevanđeljske reči: Oprosti im, Bože, ne znaju šta čine! To degradira zločince i egzekutore, a mučenike Božje čini učesnicima jedinog i neponovljivog, prvog i poslednjeg mučenika, Gospoda Isusa Hrista, koji je došao u ovaj svet da bi nam dao sebe, da bi nam dao život večni. Zato se i rađa trajno pitanje gotovo uvek u duši svakog čestitog i blagočestivog čoveka: Zašto? Zbog čega nepravda? Zašto oni koji su nevini i u datom slučaj samo zato što su pravoslavni Srbi nepravedno treba da stradaju. Tu nema logičkog odgovora, tu nema racionalnih izlaza. Jedini izlaz je Gospod Isus Hristos, jer u Njegovom krstu, u Njegovom stradanju, u Njegovom raspeću nalazi se i sadrži trijumf i pobeda, pobeda večnosti, pobeda Carstva Božjeg, pobeda ljubavi Božje prema nama i naše prema Njemu. U tom susretu dveju ljubavi u odnosu na svaku lepotu, ali i svaku nepravdu i svaku nevolju, jeste put našeg uzrastanja i snaga preobražaja svega što je u nama i onoga što je oko nas.
Zato, braćo i sestre, moleći se Svetim mučenicima, molimo se svi zajedno da budemo istinski pravi hrišćani, da reč jevanđeljska ne bude samo nešto o čemu razgovaramo i nešto na šta jedni druge podsećamo, nego da bude naš život, naša svakodnevnica. To nas čini slobodnim ljudima, to nas oslobađa svakog straha, svake frustracije i svake podele, najpre lične – unutar sebe, a onda i podela među nama. Crkva je Telo Hristovo, a to znamo jer to sam Gospod kaže, to kažu apostoli, to znamo kad god učestvujemo u svetoj Liturgiji. To je Telo jedno i jedinstveno. U Crkvi smo jedno i pozvani smo da budemo jedno. Da Bog dâ da se sabiramo na svetoj Liturgiji, na molitvi, da budemo jedno, jedno u veri, jedno u dobru, jedno u vrlini, pa će onda sve naše podele, možda i granice, možda ponekad i nesporazumi i suprotnosti, može biti, pa i koje oštre reči koje postoje među nama i koje jedni drugima upućujemo – sve to će postati mehur od sapunice, razvejaće se i nestaće onda kada se u hramu Božjem na svetoj Liturgiji pričestimo jednim Telom i Krvlju Hristovom. Tad ćemo razumeti šta znače reči apostola: „Nema Grka, ni Jevrejina, nema muškog i ženskog, nema slobodnog i gospodara“, ali ne da će nestati identitet, lični i kolektivni. On jeste i postoji. To je dar Božji dat pojedincu i zajednici da ga umnožava, ne da bi se kroz dar zatvorio u sebe, nego da bi kroz taj dar, koji je pečat poseban i neponovljiv, dat pojedincu i zajednici – narodu, mogao svako da se otvori i da ono što je dobio kao dar od Boga, umnoženo darujući Bogu, daruje i drugima da bi i drugi mogli da ga upoznaju kroz ono što mu daruje, ali da bismo i mi sami dajući svoje darove mogli da primamo darove i takođe bivali obogaćeni darovima drugih.
Svaki dar je dar od Boga da bismo upoznavali jedni druge i najpre, ponavljam, sabirali se na svetoj Liturgiji, da bismo jedno među sobom bili, grleći i ljubeći jedni druge, praštajući jedni drugima, jer svakog dana govorimo molitvu „Oče naš“ u kojoj stoji: Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Kako da očekujemo da Gospod oprosti nama naše slabosti, naše padove i grehe, a svako od nas najbolje zna koliko su duboki, koliko su kompleksni i koliko su nam teški? Očekujemo da nama Gospod prašta uz naš mali napor samo da mi oprostimo drugima ili da se potrudimo da poželimo da oprostimo, mada znamo da nećemo moći, ali želimo i kažemo: Gospode, zato pomozi! Pomozi da oprostim sve kako bi Ti uzeo mene u svoj zagrljaj, u svoje naručje.
Dakle, braćo i sestre, radujemo se danas u ovoj svetinji i molimo se Svetim mučenicima i Svetom dečaku Kiriku i njegovoj majci Juliti, takođe mučenicima, da budu sa nama. Znajte da ste uvek i u srcu, i u duši, i u ljubavi, i u umu svagda gde god idemo. Uvek ste nam ponos, dika, radost i uteha, zato dolazićemo uvek među vas da se utešimo, a čekamo sve vas kao i svu našu braću i sestre od svuda da se sabiramo i u zavetnom hramu Svetog Save u Beogradu. Živeli i neka Gospod da svakome najpre ljubavi, slogu i razumevanje, a onda neka bude i zdravlje i sve ostalo što je potrebno pojedinačno, porodično, svoj našoj braći i sestrama u veri, ali i svim ljudima koje srećemo, sa kojima živimo, svim narodima i čitavom svetu. Da ste blagosloveni na mnogo godina!
