Patrijarh Porfirije bogoslužio u mnogostradalnoj Velici

Patrijarhu su u selu Velika sasluživali mitropoliti crnogorsko-primorski Joanikije, mileševski Atanasije i zahumsko-hercegovački i stonsko-primorski Dimitrije; pakračko-slavonski Jovan, buenosajreski i južno-centralnoamerički i administrator zagrebačko-ljubljanski Kirilo i budimljansko-nikšićki Metodije.

Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije je posetio 28. jula 2024. godine mnogostradalno selo Veliku u Eparhiji budimljansko-nikšićkoj, gde je povodom osamdesete godišnjice stradanja Srba iz tog i okolnih gornjepolimskih sela služio svetu Liturgiju u crkvi Svetih mučenika Kirika i Julite.

Sasluživali su visokopreosvećeni mitropoliti crnogorsko-primorski Joanikije, mileševski Atanasije i zahumsko-hercegovački i stonsko-primorski Dimitrije; preosvećeni episkopi pakračko-slavonski Jovan, buenosajreski i južno-centralnoamerički i administrator zagrebačko-ljubljanski Kirilo i budimljansko-nikšićki Metodije; uz mnogobrojno sveštenstvo i blagočestivi narod Plava, Gusinja, Rožaja, Andrijevice, Berana i ostalih gornjepolimskih mesta koji poštuje i neguje sećanje na nevinu žrtvu prvoslavnih žitelja stradalih u Velici i Gornjem Polimlju 28. jula 1944. godine. Obeležavanju osamdesete godišnjice tog svirepog pokolja prisustvovali su Andrija Mandić, predsednik Skupštine Crne Gore; Nikola Selaković, ministar kulture Vlade Republike Srbije i izaslanik Predsednika Republike Srbije; Milan Knežević, politički prvak srpskog naroda u Crnoj Gori; predstavnici Vlade Crne Gore; ambasadori Ruske Federacije i Republike Srbije; istaknute ličnosti iz političkog i društvenog života.

”Vaša Svetosti, dobro došli u svetu Crnu Goru, srpsku Spartu! Dobro došli u Eparhiju budimljansko-nikšićku svetim Georgijem i Savom osvećenu i oblagodaćenu, tamo đe se srpski krstaš vije, posmrčeta kosovskijeh rada, a sokola đe sloboda grije od tužnoga Vidova i Velika dana. Dobro došli u Eparhiju budimljansko-nikšićku Svetog Vasilija što nam zemaljskim zborom svetinje i oltare brani da zakrili srpstvo Crnom Gorom od nebraće i preumi zle gospodare. Dobro došli u Crnu Goru časnog, hristonosnog roda srpskog. Neka Bog da da ova poseta Vaše Svetosti Eparhiji budimljansko-nikšićkoj bude nova nada novog doba za Crnu Goru, doba u kom će se mučeništvo i žrtva, pesma i patnja njene dece spojiti u složnu i divnu harmoniju sa verom i umljem na korist Crne Gore, na diku i ponos celog srpstva”, poručio je Preosvećeni Episkop budimljansko-nikšićki Metodije u svom pozdravnom slovu.

“Braćo arhijereji, narodni prvaci, predsedniče Narodne skupštine Crne Gore, ministri, predstavnici Vlade Crne Gore, predstavnici Vlade Srbije i Predsednika Srbije koji ste došli ovde, Vaše Ekselencije ambasadori Ruske Federacije i Republike Srbije, gradonačelnici opština, draga braćo i sestre: Kad reče Gospod: Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; sve kako je pisano, rečeno i prorečeno tako se i dogodilo. Sin Božji ušao je u strašnu dramu ovog sveta da svojom smrću očituje svoju ljubav prema rodu ljudskom, a Vaskrsenjem potvrdi put vaskrsenja sveg potomstva Adamova. Velika je mesto velike ljudske tragedije, najcrnji pad čovekov i otpadija od Boga. To, nažalost, nije jedina Hristova i Savina žetva u našoj prošlosti, ali je presjajna i jedinstvena, čistilište savesti svih pokoljenja do kraja sveta i vremena. Velika je naša narodna Golgota, ali u isto vreme naše narodno vaskrsenje i duhovno i moralno. Baš kao i Kosovo i Velika nas je učnila velikim narodom. Zato je Velika upravo velika, prevelika i presveta od svih i od ovih Svetih mučeničkih duša osvećena su tela njihova, a od svetih tela njihovih osvećena je sva zemlja ova. U ovaj sveti Velikdan, kao na Vidovdan, treba svi da se sete mraka koji je tog dana osvanuo srpskoj deci. I na svetoj zemlji ovoj neka se svi poklone svetim dušama krstonosnih stradalnika i mučenika naših. Neka iz dubine srca i savesti sagledaju svi ovu strašnu i preveliku tragediju da bi je um ljudski umeo i mogao obasniti. Nekada je Sveti vladika Nikolaj Velimirović govorio u Londonu: Ima jedan hram i veći, i lepši, i vredniji i svetiji od ovog vašeg prelepog i prebogatog hrama – hram sazdan od lobanja i kostiju mog naroda koji se diže nebu pod oblake. A ti narode srpski, ne kloni. Trajao si vekovima i podnosio muke svakojake. I Hristos je morao podneti patnje za istinu i slobodu, ali je Hristos vaskrsao i dao nama i cilom svetu zalogu da će pravda uvek pobediti! Slavimo Vaskrs Hristov, jer je Vaskrs Njegov jemstvo našeg spasenja! Vaša Svetosti, sve Dušana zemlje što su bile duhovnom se prestolu Srpske Crkve poklonile! A Vaš zlatni grb poljubio svaki Srb! S mora do Dunava, opet Srpstvo milo, s Vašom Svetosti u Hristu – jedno bilo! U jedinstvu željnu naroda srpskoga, pod krilima zlatnim orla lovćenskoga biće svakoj patnji kraj, a po svemu srpstvu raj”, besedio je vladika Metodije.

Njegova Svetost Patrijarh Porfirije je kazao da posle „ovih dubokih, sadržajnih, nadasve istinitih reči, reči ljubavi vladike Metodija, mogao bi da kaže samo Amin, a ta reč u srpskom jeziku znači: Neka tako bude ili Tako je!

“Ne bih imao šta da dodam i najbolje bi bilo da kažem samo Amin zajedno sa svima vama, ali opet zbog ljubavi prema Gospodu i ljubavi vladike Metodija, sveštenstva i monaštva i svih vas koji ste došli ovde dužan sam u najmanju ruku da se zablagodarim Jednom u Trojici velikom Bogu i Spasitelju našem što nas je sabrao ovde da potvrdimo i pokažemo da smo narod Božji, da smo Crkva Hristova, da smo jedno u dobru, u vrlini, u veri, Hristom i u Hristu, da smo jedno nezavisno od toga da li nas dele geografske, socijalne, psihološke, pa i političke i svake druge granice. Sve te granice imaju svoj početak u istoriji, ali imaju i svoj kraj. Crkva kao telo Hristovo, kao nebozemni organizam, nema i ne poznaje granice. Upravo zbog Crkve i Crkvom zbog Hrista i zbog vere svetosavske i pravoslavne jedno smo gde god da smo! Jedan smo narod svetosavski, pravoslavni Hristov narod, srpski narod, ali baš zato što smo jedan Hristov narod, narod Crkve za koju nema granice, čak ni između neba i zemlje, istorije i metaistorije, jedno smo i sa svim našim braćom i sestrama, ocima i praocima koji su postradali i iz ovog sveta otišli gde god da njihove mošti i kosti počivaju. Jedno smo sa prošlošću, jedno smo sada, jedno smo i u budućnosti. Jedno smo u večnosti”, poručio je patrijarh Porfirije, čiju besedu u celosti možete pročitati OVDE.

U znak ljubavi i poštovanja Eparhije budimljansko-nikšićke, klira i vernog naroda, episkop Metodije je uručio na dar patrijarhu Porfiriju žezal – simbol duhovne vlasti. Na kraju svete Liturgije služen je mali pomen, a zatim je osveštan i prelomljen slavski kolač. Domaćin ovogodišnje slave je bratstvo Jokić, a tu čast za narednu godinu preuzeli su nadležni paroh Milenko Ralević i bratstvo Radulovića. Usledio je prigodan kulturno-umetnički program tokom kojeg je besedio akademik Jovan Delić, potpredsednik Matice srpske.

***

Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve na redovnom zasedanju 24. maja 2017. godine u Beogradu, na predlog tadašnjeg Episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija, danas Mitropolita crnogorsko-primorskog, pribrojao je liku svetih mučenike veličke i gornjepolimske. U diptih svetih tada su pribrojane srpske žrtve nacističkog terora iz Velike Ržanice i Gornje Ržanice ispod planine Čakor postradale 28. jula 1944. godine, pridružujući im i 28 dece umorene glađu u plavskom zatvoru 1941. godine. Pripadnici zloglasnih nemačkih divizija Princ Eugen i 21. SS brdske Skenderbeg su, na praznik Svetih mučenika Kirika i Julite, za samo dva sata u gornjepolimskim selima zverski poklali ili žive u vatru bacili 427 srpskih nejači, dece, žena, staraca i ostalog nenaoružanog stanovništva. Samo 171 dete i mladih starosti do 20 godina pobijeno je tada na pravdi Boga. Velika, kao najstradalnije selo u Gornjem Polimlju, postala je mestom sabornog pominjanja svih gornjepolimskih žrtava postradalih od naci-fašista tokom Drugog svetskog rata. U pokolju u Velici su, pored Nemaca, učestvovali i balisti i vulnetari (tzv. muslimanska milicija) iz Plava, Gusinja, Bihora i sa Kosova i Metohije, od kojih su mnogi posle rata, u vreme komunističke vlasti, uživali čak i povlastice. Ovi nacističko-fašistički zločini se, srazmerno broju stanovnika Velike i Gornjeg Polimlja, po monstruoznosti i brzini izvršenja smatraju među najtežim u Evropi tokom Drugog svetskog rata. U selima podno Čakora nije bilo kuće u kojem nije stradalo dvoje ili više ukućana. Mnoge porodice i kuće su zauvek zatrte, bilo je i po petanaest ubijenih iz jednog domaćinstva, a ostalo je zabeleženo da je porodici Gojković ubijeno preko dvadeset članova. Posebno teško su postradale porodice Knežević, Vučetić, Živaljević, Paunović, Tomović, Bjelanović, Jokić, Popović, Simonović, Stešević…

Crkveno-narodni sabor održava se svake godine na dan spomena Svetih novomučenika veličkih i gornjepolimskih 28. jula, kada Crkva slavi i Svete mučenike Kirika i Julitu. Potomci žrtava, u znak molitvenog sećanja na mučeništvo svojih predaka, počeli su grabbdnju crkve Svetih Kirika i Julite 28. jula 1994. godine, kada je temelje hrama osveštao blažene uspomene Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Završenu crkvu su osveštali 28. jula 2001. godine mitropolit Amfilohije i episkop Joanikije.

Izvor: spc.rs