Patrijarh Irinej:
Mir – naša odgovornost

“Graditi mir ne znači delati samo u socijalno-političkim okvirima. To je delatnost koja je ontološki u službi vere, nade i ljubavi, u službi života i spasenja”, izgovorio je Patrijarh Irinej 2013. godine, pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija.

Nisu bili rijetki oni koji su poslije upokojenja Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Irineja prije sedam dana, aludirajući na semantiku imena koje je na monašenju dobio, a koje bi doslovno prevedeno na naš jezik glasilo Mirko, ukazali da je u slučaju našeg Patrijarha važila latinska izreka Omen est nomen – njegovo ime na najbolji način izražavalo je njegov etos. Episkop bački Irinej je, u liturgijskoj besjedi na dan sahrane, Njegovu Svetost nazvao čovjekom mira, čija mirna ruka je ”bez retorike i pompe čvrsto držala kormilo naše Crkve”. 

Slično je učinio i otac Jovan Sauka, prezviter Rumunske Pravoslavne Crkve i v.d. generalnog sekretara Svjetskog savjeta crkava, u pismu saučešća adresiranog Srpskoj Crkvi, naglasivši da je ”u središtu njegovog duhovnog vođstva bilo širenje kulture mira”. Otac Sauka se prisjetio Patrijarhovog zapaženog govora održanog pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija u Njujorku 6. septembra 2013. godine, u okviru foruma o kulturi mira. Blažene uspomene Patrijarh Irinej inače je prvi patrijarh Srpske Pravoslavne Crkve koji se obratio ovom najvišem tijelu Ujedinjenih nacija.

Počinjući glavni dio svog govora, a poslije uobičajenih pozdrava i izraza blagodarnosti zbog ukazane mogućnosti da se obrati članovima ove visoke institucije, Patrijarh je prisutne pozdravio drevnim pozdravom zajedničkim za sve tri velike monoteističke religije, izgovarajući ga na srpskom, jevrejskom, grčkom i arapskom: 

”Mir vam! Šalom alehem! Εἰρήνη ἡμῖν! Selam alejkum!” 

Nastavak Patrijarhovog govora donosimo u cjelosti:

”U bogosluženju Pravoslavne Crkve taj pozdrav se često javlja u proširenom obliku: Mir svima! I njega upućujem sa ovoga časnog mesta – svima bez izuzetka, uključujući i one koji nemaju mira ni u sebi ni sa sobom, pa zato i ne mogu da ga šire među drugim ljudima i narodima. Takođe napominjem da mi pravoslavni hrišćani na početku svakoga svoga bogosluženja ištemo od Boga mir. Pritom se podrazumeva najpre unutrašnji, duhovni mir u duši svakog čoveka, mir koji i najratobornijeg čoveka preobražava u mirotvorca, a onda i ‘mir svega sveta’, mir među narodima i državama”. 

Mi verujemo u Boga mira i ljubavi, dobrote i praštanja. Zato u pravoslavnom hrišćanstvu i u hrišćanstvu uopšte mir ne znači samo odsustvo rata nego, prvenstveno, prisustvo duhovnih kvaliteta – prihvatanja i poštovanja drugih i drugačijih, njihove slobode i dostojanstva, njihovog bogodanog i prirodnog prava na sva dobra koja inače i sebi želimo. Ako se nadahnjujemo takvom duhovnošću, mir će biti moguć za čitavo čovečanstvo. Bez takve duhovnosti – rat je neizbežan čak i kada bi na zemlji živela samo dva ljudska bića, i to dva rođena brata, kao nekad biblijski Kain i Avelj. U ovom kontekstu želim da naglasim i činjenicu da mir predstavlja ideal, a miroljubivost vrlinu i u vrednosnom sistemu drugih velikih svetskih religija i duhovnih tradicija. 

Imamo, dakle, naviku i osećamo potrebu da se međusobno pozdravljamo pozivom na mir. Pritom, nažalost, to najčešće činimo mehanički, bez razmišljanja: ne udubljujemo se u uzvišeni smisao ovog pozdrava i u odgovornost koju bi korišćenje njime trebalo da podrazumeva. 

Tokom proteklih decenija, a pogotovu u novije vreme, nije bilo govornika koji bi se mogao radovati tome da se sa ove ugledne govornice političkim predstavnicima čovečanstva obraća u uslovima opštega mira. I danas, dok govorimo o kulturi mira, u pojedinim delovima sveta besne ratni vetrovi i bukte manji i veći ratni požari. I danas sila ide protiv prava i pravde, a maska altruizma prikriva sebične interese. 

Nije li, s obzirom na naš zajednički neuspeh da se izborimo za vladavinu mira među ljudima, narodima i državama, došao trenutak u kome moramo sami sebi ozbiljno postaviti pitanje: kakav je istinski smisao našeg uobičajenog razmenjivanja pozdrava mira? Imamo li pravo na taj plemeniti pozdrav, drag vernicima najvećih svetskih religija i svim ljudima dobre volje? Nije li krajnje licemerno zastupati i širiti lepotu vere u Boga i uzvišena duhovna učenja, kao i uzdizati dostojanstvo ljudske ličnosti, a istovremeno pristajati na neodrživost mira i neminovnost rata među ljudima, narodima i državama? Imamo li volje i snage da ozbiljno i odgovorno preispitamo sopstvenu savest? Smemo li se pomiriti s tim da smo izgubili hrabrost za istinu i pravdu, kao i sposobnost da stvari nazivamo pravim imenima?

U ime Srpske Pravoslavne Crkve, koju imam čast da ovde predstavljam, ali, uveren sam, i u ime vaskolikog hrišćanstva i svih iskreno verujućih ljudi ovoga sveta, pozivam da se svi usrdno molimo za mir u svetu i da svi, iskreno i istrajno, zajedničkim naporima, delamo kako bi se stvorili uslovi da mir prevagne nad ratom, a dijalog nad diktatom sile. 

Verujem da ni u ovoj dvorani ni na bilo kojem drugom mestu na planeti nema čoveka ili ljudske zajednice koji se sa upravo izrečenim pozivom ne bi složili. Ali takvo prirodno, načelno i deklarativno slaganje sâmo po sebi nikako nije dovoljno. To nam tok svetskih procesa i nizanje dramatičnih događaja na međunarodnoj sceni svakodnevno i uverljivo potvrđuju. Da bi se u svetu, a to znači ponajpre u ljudskim srcima i umovima, zaista trajno ukorenila kultura mira, potrebno je predano raditi na vaspitavanju ljudi za mir. 

Prvi srpski patrijarh koji je govorio u UN

Kakav je istinski smisao našeg uobičajenog razmenjivanja pozdrava mira? Imamo li pravo na taj plemeniti pozdrav, drag vernicima najvećih svetskih religija i svim ljudima dobre volje? Nije li krajnje licemerno zastupati i širiti lepotu vere u Boga i uzvišena duhovna učenja, kao i uzdizati dostojanstvo ljudske ličnosti, a istovremeno pristajati na neodrživost mira i neminovnost rata među ljudima, narodima i državama? Imamo li volje i snage da ozbiljno i odgovorno preispitamo sopstvenu savest? 

U tome se Crkve i verske zajednice, po prirodi svoje misije, moraju organizovano i dosledno angažovati. U službi mira, mirenja i prevazilaženja sukobâ one su dužne – upravo u ime vere i u ime duhovnih i moralnih vrednosti – i da iskreno sarađuju. Nema sumnje da one to u određenoj meri, na društvenom prostoru koji im je dostupan, i čine, ali su njihovi dosadašnji napori očigledno nedovoljni. Čak i kad bi imale objektivnih mogućnosti i dovoljno volje i elana za još snažnije delovanje na putu mira, ni to ne bi bilo dovoljno. Jer, Crkve i verske zajednice ne mogu same, bez podrške i bez sadejstva sa ostalim činiocima društvenih i istorijskih procesa, doneti istinski preokret. U uslovima izolacije, a pogotovu u uslovima marginalizacije u određenim društvima, one nisu u stanju da čovečanstvo povedu ka predelima opštega mira, u kojima pozdravno prizivanje mira među ljudima neće prazno zvučati i šuplje odzvanjati kao odjek licemernog cinizma i obezdušenog pragmatizma, preovlađujućeg, nažalost, u međunarodnim odnosima. Neke Crkve i verske zajednice su, štaviše, bivale i u iskušenju da se povedu za logikom ideološke jednostranosti i političke moći, a to je ustvari nespojivo sa njihovim poslanjem. 

Sticajem istorijskih i razvojnih okolnosti, jedan deo sveta – manji, ali zasad uticajniji u pogledu izbora između mira i rata – odavno je pošteđen većih oružanih sukoba. Ljudima koji imaju sreću da žive u tom delu sveta pričinjava se da svet živi u razdoblju mira, bez velikih ratova u svetu. To je opasna varka. Veći i mnogoljudniji deo sveta istovremeno potresaju sukobi i ratovi koji su samo naizgled daleki, bilo geografski bilo zato što se događaju drugima. Mira u svetu ne može biti sve dok je on privremena privilegija manjine, a rat je strašna svakodnevica ili pak realna pretnja za većinu stanovnika naše planete. Ako se to na vreme ne shvati, može doći zlokobni trenutak kad više neće biti mira ni za koga. 

Dolazim, i svedočim, iz jednog od onih nesrećnih, nikako malobrojnih delova sveta kojima su nestabilnost, sukobi i ratovi kroz istoriju, sve do našega vremena, često bili stanje u kome se strada, gine i preživljava, ali s kojim se čovek i narod nikada ne mogu pomiriti niti se mogu na njega privići. Jer, čovek, pre pada u ponor greha i zla, beše stvoren da živi u slobodi i u miru sa svojim bližnjima. Dozvolite mi, stoga, da podelim s vama iskustvo svoje Crkve i svoga naroda. To je narod koji su zadesile mnoge nesreće, narod koji je danas na Kosovu, u svojoj duhovnoj i državnoj kolevci, lišen prava na život dostojan čoveka, a ne retko i na sâm život. Ali to je i narod koji svoj pogled i nadu upravlja ka budućnosti, odlučan da se svim silama uključi u zajednički svetski projekat stvaranja pretpostavki za pravedan i trajan mir među ljudima, narodima i državama. 

Zajednički cilj nam mora biti da mir u svetu bude održiv i trajan. To, s obzirom na pouke prošlosti i iskušenja sadašnjosti, izgleda kao dalek i teško ostvariv cilj. Ali to je jedini put koji vodi opstanku čovečanstva. Preduslov da se tom dalekom cilju počnemo približavati jeste da se svi, bez obzira na verske, etničke, kulturne i političke pripadnosti i razlike, – svako u okviru svojih moći, nadležnosti i dužnosti, – dosledno i bez primene dvostrukih merila, zalažemo za poštovanje načela ravnopravnosti i pravičnosti u međunarodnim odnosima. Jer, trajnost mira je neodvojiva od njegove pravednosti. Ovde podrazumevam pravednost koju će svi i svako takvom osećati i koja nikome neće biti nametana delimičnim, selektivnim i tendencioznim ‘istinama’, posredovanim i nametanim upotrebom sile ili pak moćnim sredstvima savremene propagande. 

Kultura mira je nespojiva sa kultom sebičnosti, sa praksom apsolutizovanja egoističkih interesa. Kao jednostavan – iako teško dostižan – misaoni, vrednosni i moralni temelj, od koga polaze sve religijske antropologije, ona podrazumeva svest o tome da je svim ljudima, pre i iznad svih razlika, data jedinstvena ljudska priroda i zadata sveta dužnost njenog oplemenjivanja i daljeg usavršavanja. U shvatanju te izvesnosti religija i nauka – a, nadajmo se, ni politika – nisu i ne bi smele biti u sporu. Za naše i buduće vreme to je izgledno polazište u zajedničkom traganju za putem što vodi ka prevazilaženju dubinskih suprotnosti koje danas pozdravu mir s vama (εἰρήνη ἡμῖν, šalom alejhem i as-selamu alejkum) oduzimaju suštinsku dimenziju životne istinitosti”. 

Patrijarh srpski je svoj govor tada završio riječima: ”Graditi mir ne znači delati samo u socijalno-političkim okvirima. To je delatnost koja je ontološki u službi vere, nade i ljubavi, u službi života i spasenja. Stoga – budimo mirotvorci!”