Onaj ko se bori neizbežno ponekad doživljava uznemirenost i ranjavanje

46. Po predanju otaca, druga borba kod nas jeste borba sa duhom bluda. Ona je svagdašnja, ljuta i duža od drugih. Veoma su retki oni koji je u potpunosti savlađuju. Ona počinje da se javlja od prvog uzrasta zrelosti i ne prestaje pre pobede nad ostalim strastima. Pošto je način napadanja dvojak, i pošto je oružje za borbu dvostruko, i oružje odbrane treba da je dvojako. Za sticanje savršene čistote celomudrenosti nije dovoljan samo telesni post: važnija od njega treba da bude pokajnička skrušenost duha i neprekidna molitva protiv najnečistijeg duha. [Njih treba da prate] neprestano poučavanje u Svetom Pismu, sjedinjeno sa umnim delanjem, telesni trud i rukodelje koje srce uzdržava od lutanja i koje ga vraća u sebe, i više od svega – istinsko duboko smirenje, bez koga ni nad jednom strašću nikada ne može biti zadobijena pobeda.

47. Preobražaj ove strasti uslovljen je savršenim očišćenjem srca, iz koga se, po reči Gospoda, ispušta otrov te bolesti. Jer iz srca, kaže On, izlaze zle pomisli… preljube, blud i ostalo (Mt.15,19). Prema tome, najpre treba očistiti ono otkuda izlazi izvor života i smrti, kao što govori Solomon: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život (Prič.4,23). Jer, telo se pokorava njegovoj volji i vlasti. Naravno, zakon isposničke oskudnosti u hrani treba slediti sa svim usrđem da telo, presićeno obiljem jela i protiveći se zapovestima duše, u svome ludilu ne bi oborilo svog rukovoditelja – duha. Međutim, ukoliko svu suštinu svoga delanja stavimo samo na iznuravanje tela, ne posteći istovremeno dušom od drugih strasti, i ne zanimajući se poukom u Božanstvenom ili drugim duhovnim delanjima, mi nećemo moći da stignemo na vrh istinske čistote. Jer, u tom slučaju će ono što je vladalačko oskvrnjivati naše telo, koje može biti i čisto. Prema tome, po ukazanju Gospoda, mi treba najpre da iznutra očistimo čašu i zdelu da bi i spolja bile čiste (Mt.23,26).

48. Ostale strasti se, pored ostalog, obično očišćuju i opštenjem sa ljudima i svakodnevnim poslovima i delima. One se nekako leče i samom neprijatnošću i dosadom zbog padanja u njih. Tako, na primer, porivi gneva, poniženja i netrpeljivosti se, osim srdačnom poukom i bodrom pažnjom, leče i posećivanjem bratije i čestim izazivanjem samih strasti. Jer, budući izazivane i češće ispoljavane, one se češće i izobličavaju i, stoga – brže i leče. Ova, pak, bolest pored iznuravanja tela i skrušenosti srca ima potrebu i za usamljenošću i udaljavanjem od ljudi kako bi se, pošto povodi za njeno pogubno grozničavo raspaljivanje budu uklonjeni, brže došlo do stanja savršenog ozdravljenja. Kao što je za one koji boluju od neke bolesti korisno da im se štetna jela ne iznose pred oči (da se pri pogledu na njih ne bi pojavila smrtonosna želja), tako i za proganjanje ove bolesti (tj. pohotljivosti) veoma mnogo potpomaže bezmolvije i usamljenost: budući udaljena od spoljnog izazivanja raznim licima i stvarima, bolesna duša slobodnije ushodi prema najčistijem umnom sagledavanju, čime lakše sa korenom može iščupati zarazno uzbuđivanje pohote.

49. Jedna je stvar – biti uzdržljiv, a druga – biti čedan, i postići nepomućeno stanje celomudrene neporočnosti i devstvene nevinosti. Ova vrlina pripisuje se samo devstvenicima i devstvenicama dušom i telom, kakvi su, na primer, u Novom Zavetu – oba Jovana (Preteča i Jevanđelist), a u Starom – Ilija, Jeremija i Danilo. Pravedno se može smatrati da na njihovom stepenu stoje i oni koji su, posle pada, dugotrajnim podvižničkim trudovima i revnosnim iskanjem izgubljenoga dostigli do stanja čistote i neporočnosti duševne i telesne i koji žalac ploti ne osećaju toliko usled napada sramne pohote koliko zbog pokreta prirode. Takvo stanje je, dakle, kažemo, krajnje teško postići među mnogim ljudima, a možda čak i nemoguće! To, uostalom, neka svako sam sazna kroz ispitivanje svoje savssti i neka ne očekuje da ga obavesti naše rasuđivanje. Mi ne sumnjamo da postoje mnogi koji se uzdržavaju, koji retke ili svakodnevne napade ploti progone i savlađuju čas strahom od večnog ognja, čas željom Carstva nebeskog. Starci smatraju da može da se desi da oni ne budu sasvim rastrojeni i pobeđeni strasnim razdraživanjima, ali da još uvek nisu obezbeđeni od napada i ranjavanja. Jer, onaj ko se bori neizbežno ponekad doživljava uznemirenost i ranjavanje, premda često i pobeđuje i savlađuje protivnika.

50. Ako sa apostolom treba da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom (2.Tim.2,5), potrudimo se da sa svom revnošću pobeđujemo tog najnečistijeg duha, i to ne svojim silama (budući da je čovekovo usilje nemoćno), nego nadajući se na pomoć Gospodnju. Jer, duša se neće osloboditi ove strasti koja ne odustaje od pokušaja da je pobedi sve dok ne postane svesna da je uspešno vođenje borbe iznad njenih moći, te da (ukoliko ne bude potkrepljena pomoći i zastupništvom Gospoda) svojim usiljem i svojom revnošću nikako ne može održati pobedu.

Sveti Jovan Kasijan: Vidovi našeg odricanja od sveta (Dobrotoljublje)