Ništa preko mjere

41. Mi treba da se pobrinemo i o tome da ne primamo hranu pre određenog vremena ili preko mere (i pored želje plotskog zadovoljstva), i o tome da je upotrebljavamo u određeni čas, čak i ako nam se ne jede. Jer, i prekomernu želju plotskog zadovoljstva i odvraćanje od hrane pobuđuje naš neprijatelj. Osim toga, neumereno uzdržanje je štetnije od presitosti. Jer, od poslednjeg je, zbog pokajanja, moguće preći na pravilno dejstvo, a od prvoga – nije.

42. O tome kako da se prođe između dve krajnosti, držeći razumnu umerenost, pređašnji oci naši su često rasuđivali. Svim vrstama hrane oni su pretpostavljali hleb. Kao meru njegove upotrebe oni su odredili dva nevelika hleba, teška oko funte*'(400 gr.).

43. Opšte pravilo umerenog uzdržanja sastoji se u tome da svako prema snazi, prema stanju tela i uzrastu jede onoliko hrane koliko je potrebno za podržavanje telesnog zdravlja, a ne koliko zahteva želja za prejedanjem. Onaj ko ne drži podjednaku meru, nego čas prekomerno posti, čas se prejeda, šteti kako molitvi, tako i celomudrenosti: molitvi – zato što od nejedenja ne možete da bude bodar, zbog nemoći naginjući ka snu; a celomudrenosti – zato što oganj plotske pohote, koji se rasplamsava od prekomerne upotrebe hrane, produžava da dejstvuje i u vreme strogog posta.

44. Umereno upotrebljavati hranu, po mišljenju otaca, znači svakodnevno koristiti samo onoliko jela koliko je potrebno da bi se, i po okončanju obeda, još uvek osećala glad. Takva mera će čuvati dušu i telo u jednakom stanju, i neće čoveku dopustiti da upada ni u prekomerni post (koji raslabljuje telo), ni u presićavanje (koje opterećuje duh).

45. Predlažemo još jednu spasonosnu pouku blaženog Makarija, kako bismo našu knjigu o uzdržanju i postovima korisno završili mišljenjem [velikog] muža. On kaže da monah treba razumno da se drži dela posta kao da će u telu prebivati sto godnna i da obuzdava duševne pokrete (tj. da zaboravlja uvrede, da izbegava tugu, da patnje i lišavanja ne smatra ni u šta) kao da će umreti sledećeg dana. Time se u odnosu na prvo, tj. post, savetuje dušekorisna blagorazumnost koja monaha podstiče da uvek ide putem podjednake strogosti u uzdržanju, koja mu, čak u slučaju nemoći tela, ne dozvoljava da od uzdržanosti pređe ka suvišnosti, a u odnosu na drugo, tj. obuzdavanje duševnih pokreta – spasonosna velikodušnost, kojom je u stanju da prezire ne samo ono što u ovome svetu izgleda poželjno, nego i nesreće i žalosti, držeći ih za ništavne, ostajući nepokolebiv i postojano ustremljujući pogled uma ka onome na šta svaki dan i svaku minutu očekuje da bude pozvan.

Sveti Jovan Kasijan: Vidovi našeg odricanja od sveta (Dobrotoljublje)