Nedelja Pravoslavlja u Zagrebu

U prvu nedelju Velikoga posta, Nedelju Pravoslavlja, kada naša sveta Crkva proslavlja pobedu pravoslavne vere nad jeresi ikonoborstva, Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski gospodin Porfirije načalstvovao je Svetom arhijerejskom Liturgijom u Sabornom hramu Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu. Mitropolitu su sasluživali sveštenici i đakoni Sabornog hrama.

Posle pročitanog Jevanđelja Mitropolit je poučio sabrani narod govoreći o smislu i značaju posta i objasnivši značenje pročitane jevanđelske perikope.

-Braćo i sestre, stigli smo na prvu stepenicu, ili možemo reći na prvu pauzu, na prvo ostrvce odmora na putu Velikog posta. Na putu ka tajni pobede nad smrću, ka tajni raspeća i vaskrsenja Hristovog iz mrtvih, a u isto vreme i našega vaskrsenja u Njemu i sa Njim. Post je put podviga. Po rečima apostola Pavla, to je put skidanja staroga čoveka sa sebe i rađanje novoga čoveka u nama. Post je put saraspinjanja sa Hristom i savaskrsavanja sa Njim. To je put podviga koji nije nimalo jednostavan put, zbog toga što je proces skidanja staroga čoveka, i umiranja staroga čoveka u nama veoma težak. To nije podvig koji se tiče spoljašnje gimnastike. To nije ni podvig koji se sastoji u dijeti, u neprestanoj brizi o tome da li ćemo uzeti kap ulja više ili manje u hrani, u neprestanoj brizi o tome šta je dozvoljeno, a šta nije. Mi našu veru često svodimo na spisak, na kodeks pravila u kojima jasno hoćemo da znamo šta je to dozvoljeno, a šta nije, i iza kojih zapravo hoćemo da sakrijemo naše unutrašnje, istinsko, pravo duhovno stanje.

Podvig posta nije nešto što se tiče pre svega tela, iako i telo učestvuje u postu, iako i telo treba da skine sa sebe staroga čoveka. Uostalom, stari čovek, čovek greha, jeste onaj, kako kaže Sveto pismo, koji nosi kožne haljine. Čovek je stvoren kao dobar. Nije stvoren kao rđav. I sav je bio duhovan, zato što je živeo u zajednici sa Bogom, kroz blagodat Duha Svetoga. Opredelivši se za greh, za strast, opredelivši se da živi lagodnim životom, sladostrastnim životom, životom koji je daleko od Boga, čovek se obukao u kožne haljine. Strast i greh su postali ono što je teško na njemu. U tome učestvuje sav čovek, i telo njegovo, i duša njegova. Čovek je pozvan da sav, u potpunosti, učestvuje u blagodati Božijoj, da dođe do ponoće, da ostvari ono što mu je zadato, odnosno da se upodobi Bogu, da postane podobije Božije.

Post, braćo i sestre, nimalo nije jednostavan. Ne zato što se svodi na spoljašnju gimnastiku i podvig. Post je težak zato što treba da skinemo sa sebe staroga čoveka, a to znači čoveka egoizma, samoljublja, čoveka dovoljnoga samome sebi, da pobedimo u sebi čoveka koji misli da sve postoji da bi njemu služilo. Post je, dakle, podvig ljubavi, a to znači podvig raspeća. Jer ljubav je upisana u nas, Promislom Božijim, krstoliko. S jedne strane, u vertikali, našim odnosom sa Bogom, a druge strane, u horizontali, našim odnosom ljubavi prema drugim ljudima, prema svim ljudima. Naročito prema onima koji nas uznemiravaju, koji staju na krunu našeg egoizma i samoljublja. Oni nas najviše uznemiravaju. Uznemiravaju nas kada remete naš poredak egoizma. Zato, idući u tom teškom podvigu, Crkva nam u nedeljne dane nudi mala ostrva predaha. Ne predaha kao prestanka borbe, nego predaha kao trenutka kada preispitujemo sebe i kada se nadahnjujemo onim što nam se u Crkvi nudi.

Ova prva nedelja posta, prvo ostrvo od mora, se zove Nedelja Pravoslavlja. Šta je to Nedelja Pravoslavlja? Mi se nazivamo pravoslavnim hrišćanima. I gotovo svaki Srbin će reći za sebe da je pravoslavni hrišćanin, jer to smatra urođenim. Čak će i oni koji ne veruju u Boga, a Srbi su, sebe nazvati pravoslavnim ateistima. Imali smo i takve slučajeve i među poznatima i velikima, ali i među svima onima koji smatraju da je verski identitet amblem, još jedna etiketa koja postoji i koja je postavljena u građevinu našeg biološkog i našeg istorijskog postojanja, ako hoćete i našeg nacionalnog postojanja.

Pobeda Pravoslavlja nad svima onima koji su pogrešno učili proslavljena je 843. godine. I današnja prva nedelja posta naziva se Nedelja Pravoslavlja kao uspomena na taj događaj, a to je bila pobeda prave vere, vere i Istoka i Zapada, pobeda koja se tada nazivala pobedom nad ikonoborcima, nad mnogim hrišćanima, s jedne strane, ali hrišćanima koji nisu učili u skladu sa Jevanđeljem Hristovim i u skladu sa verom otaca i verom Crkve, Crkve i na Istoku i na Zapadu, da je moguće slikati lik Hristov, jer su smatrali da mi ne možemo upoznati Boga, da je Bog za nas nepristupačan i nevidljiv.

Da, braćo i sestre, mi sve to znamo. Znamo da je Bog nevidljiv. Boga niko nikad nije video. Bog stanuje, kako kaže apostol Pavle, u svetlosti nepristupnoj. Ne samo da ga niko nikad nije video, nego i Njegovo stanište je nepristupno. Ali u isto vreme isti apostol, tvrdi da je Sin Njegov Jedinorodni pokazao Boga. U Novom Zavetu, u originalnom tekstu, stoji da je Sin Božji objasnio Oca. On Ga je pokazao. On je ikona Boga nevidljivog. U njemu boravi sva punoća Božanstva telesno. Dakle, Bog je došao u ovaj svet i ono što nama nije bilo moguće, kao stvorenima, da mu pristupimo, da ga vidimo, On nam je to učinio dostupnim i mogućim.

Zbog toga, opredeljenje Crkve Hristove da slika ikonu Sina Božijeg Ovaploćenog jeste samo ta potvrda, potvrda vere da nam Bog, iako nedostupan, nije u potpunosti nedostupan. Naprotiv, On nam je u isto vreme i poznat. To je potvrda vere da Bog, iako je daleko od nas, iako zauvek suštinom svojom drugačiji od nas, svojim dolaskom u svet postaje istovetan nama i pruža nam mogućnost da Ga dodirnemo, da Ga vidimo, da stupimo u neraskidivi odnos zajednice i ljubavi sa Njim.

Pobeda nad ikonoborcima je pobeda nad svima onima koji su pogrešno tvrdili da Isus Hristos nije istiniti i pravi Bog, da On jeste najsavršeniji među ljudima, ali da nije Bog. Crkva zna da, ako je to tako da nam Bog ostane zauvek nepoznat i nedostižan, zna da je onda i ljudska perspektiva zauvek bez nade. Zato prihvatiši punoćom svoga bića i svoga srca, svojom verom, da je Hristos među nama, opredeljuje se da je Bog među nama. Opredeljuje se za mogućnost da to i potvrdi.

Slikati ikonu Hristovu znači, pre svega slikati je u svojoj duši, u sebi, u svome srcu, ostvariti neposredni odnos ljubavi i zajednice sa Njim, a onda to iskustvo pretočiti i pretakati i u ono što je opipljivo i vidljivo.

Današnji dan, braćo i sestre, ovo slavlje današnje, nam pokazuje, i mi to svetu potvrđujemo, da je sa Bogom moguće stupiti u neraskidivu, ličnu, organsku zajednicu, i da mi to činimo ne svojim praznim rečima, nego svojim životom.

Bog je prvi došao među nas, On je prvi stupio sa nama u odnos i zajednicu, kao što to opisuje i današnja priča iz Jevanđelja, priča po Filipu i Natanailu, u kojoj je opisano kako Gospod u Galileji skuplja svoje učenike, jednoga po jednoga, Jovana, Andreja, Petra i Jakova, i evo sada Filipa i Natanaila. Filip, koji je pozvan i koji spoznaje u Hristu Gospoda, Mesiju i Spasitelja koga iščekuje narod, odlazi u oduševljenju da to saopšti svom, po svoj prilici najboljem, ili jednom od najboljih prijatelja Natanailu. Natanailo, s jedne strane, imajući poverenje u reč svoga prijatelja Filipa, a sa druge strane, pokazujući dinamiku slobode, koja podrazumeva i sumnju, pita se zar je moguće da može biti nešto dobro u gradu iz kojeg dolazi Onaj, u kome Filip vidi Spasitelja, odlazi imajući u sebi sumnju. Međutim, Gospod pokazuje da je On prvi njega upoznao govoreći mu da ga je video dok je sedeo pod smokvom, po svoj prilici ophrvan upravo mislima o Mesiji, mislima o Spasitelju. Otkriva mu ono što je bilo najintimnije u njemu i za šta niko nije znao. Pokazuje da poznaje njega, njegovu dušu, njegovu žeđ i glad, njegova traganja. Tada Natanailo u oduševljenju kaže Ti si Sin Božiji i Ti si car Izrailjev, a Gospod mu odgovara Više od toga ćeš videti, da su nebesa otvorena i da anđeli Božiji silaze na Sina Božijeg.

Današnji praznik, braćo i sestre, kao Nedelja Pravoslavlja, jeste dan kada Crkva određuje upravo ovo Jevanđelje da bi tu istinitu i blagu vest o tome da su nebesa otvorena, jer ih je Bog otvorio u odnosu na nas, mi potvrđivali na sve četiri strane sveta. Da su nebesa otvorena i da je lestvica, kao lestvica Jakovljeva iz Staroga Zaveta, koja je sada Hristos Spasitelj, spuštena na zemlju. Ali isto tako, da nebesa otvorena sa one strane treba da budu otvorena i sa ove strane. Sa ove strane treba da ih otvorimo mi svojim životom, svojom ljubavlju, čitavim svojim bićem koje, kao ikona Božija, treba da bude ispunjeno Hristom, po rečima Apostola Pavla, do mere da ne živimo više mi, nego Hristos u nama. Da budemo istinski svedoci reči koje je Filip uputio Natanailu pozivajući ga Hristu, bez ubeđivanja, teorija i filosofija, dođi i vidi, i onda će naša bića, Crkva, to jest vera naša, biti najbolji mogući svedok. Ljudi će onda, gledajući nas, ne zato što mi ideološki hoćemo da pravimo sebi sledbenike, nego zato što je to zapovest i volja Božija, videti kroz nas i u nama Gospoda i Spasitelja, i onda će, zasigurno, naš život, naša reč, s jedne strane, nama biti spasenje, a s druge strane, biti Jevanđelje istine upućeno drugima.

Neka bi Gospod dao da ovaj post bude post radosti. Da bude podvig u kojem jačamo, skidajući sa sebe egoizam, samoljublje, kao staru odeću, odeću grešnoga čoveka, čoveka koji živi po zakonu greha. Neka bi se u nas uselio Gospod ljubavlju svojom, kako bi, zaista, On bio istinska i prava lestvica uz koju možemo da se sa zemlje, krilima ljubavi i vere, uspinjemo u Carstvo Božije, koje je u Njemu sada i već ovde, i slavi se u Crkvi Njegovoj sa svima svetima, ali isto tako i u večnosti, i u vekove vekova. Amin.