Nedelja o Bludnom sinu

Povodom predstojeće Svete i velike Četrdesetnice, donosimo odlomke iz knjige ”Veliki post” protojereja Aleksandra Šmemana.

Nedelja o bludnom sinu

U trećoj nedelji pripreme za post, slušamo priču o Bludnom sinu. Priča, zajedno sa himnama koje se pevaju toga dana, otkriva nam vreme pokajanja kao čovekov povratak iz izgnanstva. Bludni sin, govori nam se, otišao je u daleku zemlju i tamo potrošio sve što je imao. Daleka zemlja! Jedinstvena definicija naših ljudskih uslova koje moramo preuzeti i prihvatiti kao svoje, kada počinjemo da se približavamo Bogu. Čovek koji nikada nije imao taj doživljaj, pa makar na jedan tren, nije nikad osetio da je prognan od Boga i od stvarnog života, nikada neće razumeti šta je to hrišćanstvo. A onaj koji je savršeno „kod kuće“ u ovome svetu i njegovom životu, koga nikad nije mučila nostalgična želja za jednom drugom realnošću, neće razumeti šta je to pokajanje.

Često se pokajanje identifikuje sa hladnim i „objektivnim“ nabrajanjem grehova i prestupa, kao akt „priznavanja krivice“ u pravnom sporu. Ispovedanje i razrešenje se posmatraju kao da su juridičke prirode. Nešto suštinsko se previđa – bez čega ni ispovest ni razrešenje nemaju ni značaja ni sile. Ovo „nešto“ je osećanje otuđenja od Boga, od radosti opštenja sa Njim, od stvarnog života onakvog kakvog ga je Bog stvorio i nama darovao. Stvarno, lako je ispovedati da nismo postili u propisane dane, da smo propuštali molitve i bili neuzdrživi u ljutnji. Ipak, različita je stvar ako sam odjednom pojmio da sam uprljao i izgubio duhovnu lepotu, da sam veoma daleko od svog stvarnog doma, svog realnog života, i da je u samoj biti moga bitisanja beznadežno nešto dragoceno čisto i divno. Ovo i samo ovo je pokajanje, pa je ono, stoga, i duboka želja za povratkom, vraćanjem, ponovnim pronalaskom izgubljenog doma. Od Boga sam primio izvanredno bogatstvo: pre svega život i mogućnost da u njemu uživam, da ga ispunim smislom, ljubavlju i znanjem; zatim – u krštenju – primili smo novi život samoga Hrista, dar Svetoga Duha, mir i radost večitog Carstva Božijeg. Primio sam Božije znanje i u Njemu znanje svega drugog i silu da postanem sin Božiji. I sve sam ovo izgubio i stalno gubim ne samo kroz „grehove“ i „prestupe“ već u grehu koji prevazilazi svaki drugi greh: odstupanju od Boga u svojoj ljubavi, dajući prednost „dalekoj zemlji“ u odnosu na predivni očev dom.

Lako je ispovedati da nismo postili, da smo propuštali molitve i bili neuzdrživi u ljutnji. Ipak, različita je stvar ako sam odjednom pojmio da sam uprljao i izgubio duhovnu lepotu, da sam veoma daleko od svog stvarnog doma, svog realnog života, i da je u samoj biti moga bitisanja beznadežno nešto dragoceno čisto i divno. Pokajanje je i duboka želja za ponovnim pronalaskom izgubljenog doma.

Ali tu je Crkva da me podseti na ono što sam napustio i izgubio. Kako me ona podseća, tako se i ja sećam: „Nepravedno sam odlutao od Tvoje očinske slave“, kaže se u Kondaku na ovaj dan, „i rasipao sa grešnicima bogatstvo koje si mi dao. Stoga, upućujem Tebi, o svemilostivi Oče, svoj bludni krik: Zgreših protiv Tebe, primi me kao pokajnika i učini da budem kao jedan od Tvojih unajmljenih slugu…“

I dok se sećam, pronalazim u sebi želju za povratkom, snagu da se vratim… „Vratiću se milostivom Ocu, vičući u suzama: primi me kao jednog od Tvojih slugu…“

Ovde treba da se pomene i jedna liturgička specifičnost ove „Nedelje bludnog sina“. Na nedeljnom jutrenju, posle svečanih i radosnih psalama Polijeleja, pevamo tužni i nostalgični psalam 137:

„Sedeli smo i plakali na rekama Vavilonskim kada smo se sećali Siona … Kako ćemo zapevati pesmu Gospodnju u tuđoj zemlji? Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka bude zaboravljena desnica moja. Ako se ne budem tebe sećao, neka mi se jezik za nepca prilepi. Ako ne dam prednost Jerusalimu nad svim mojim radostima…“

To je psalam izgnanstva. Jevreji su ga pevali u Vavilonskom ropstvu kada su razmišljali o svom svetom gradu Jerusalimu. On je zauvek postao pesma čoveka koji dođe do saznanja da je u izgnanstvu, udaljen od Boga – i shvatajući to, da postaje ponovo čovek: i to takav koji ne može nikad i ničim biti zadovoljen u ovom palom svetu jer po prirodi i prizivu on je poklonik Apsolutnoga. 0vaj psalam će se još pevati dva puta: poslednje dve nedelje pre Velikog posta. On nam ovde dočarava Veliki post kao pokloničko putovanje i pokajanje – kao povratak.

Aleksandar Šmeman