Nedelja Mitara i Fariseja

Povodom predstojeće Svete i velike Četrdesetnice, donosimo odlomke iz knjige ”Veliki post” protojereja Aleksandra Šmemana.

Nedelja Mitara i Fariseja

Uoči toga dana, na večernju u subotu, prvi put se čitaju odeljci iz liturgičke knjige Triod, namenjene velikoposnim bogosluženjima. Oni se dodaju uobičajenim himnama i molitvama nedeljne vaskrsne službe. U tim odeljcima se obrađuje još jedan važan vid pokajanja: smirenost.

U začalu, odeljku iz Evanđelja koje se čita, slika je čoveka koji je uvek zadovoljan sa sobom jer smatra da izvršava sve zahteve svoje vere. On je samouveren i gord, a u stvari on falsifikujeznačenje religije. On je svodi na vršenje spoljašnje forme, a svoju pobožnost meri količinom novcakoji prilaže hramu. A što se tiče carinika, on je bio ponizan, i njegova smirenost našla je opravdanje pred Bogom. Ako se danas neki moralni kvalitet potpuno omalovažava onda je to smirenost. Kultura u kojoj živimo usađuje u nas osećanje gordosti, samohvale i veličanja i vlastite pravednosti. Ona je izgrađena na pretpostavci da čovek može sam postići sve, pa čak i Boga predstavlja kao nekoga koji stalno „nagrađuje“ čoveka za njegova dostignuća i dobra dela. Na poniznost – ličnu ili zajedničku, etničku ili nacionalnu, gleda se kao na slabost, kao na nešto iz čega se ne postaje pravi čovek. Čak i naše crkvene zajednice. Zar i one nisu prožete istim duhom fariseja? Zar ne želimo i mi da svaki naš prilog, svako „dobro delo“, sve što činimo „za Crkvu“ – bude priznato, pohvaljeno i objavljeno?

Ali, šta je smirenost? Odgovor na ovo pitanje može da izgleda paradoksalan jer je ukorenjen u čudnoj tvrdnji: samo Bog je smiren. Međutim, svakome ko poznaje Boga, ko o Njemu razmišlja na osnovu Njegovog stvaranja i Njegovih dela spasenja, jasno je da je smirenje zaista božanska osobina, sadržina i zračenje slave koja ispunjava nebo i zemlju, kako mi pevamo na božanskoj liturgiji. Po našem ljudskom mentalitetu mi težimo da se suprotstavimo „slavi“ i „smirenosti“ – ona je za nas nagoveštaj obilja nedostataka. Za nas, neznanje ili nesposobnost, ili treba da nas učine smirenim. Skoro da je nemoguće da savremeni čovek, koji se oslanja na javno mišljenje, na vlastitu potvrdu u društvu i na beskrajnu samohvalu, prihvati da je sve ono što je iskonski savršeno, divno i dobro, u isto vreme i po prirodi smireno. Ali baš zbog njenog savršenstva smirenosti nije potreban „publicitet“, spoljašnja slava ili „nadmeno pokazivanje“ bilo kakve vrste.

Bog je smiren zato što je savršen. Njegova smirenost je Njegova slava i izvor svake istinite lepote, savršenstva i dobrote, i svaki onaj koji se približava Bogu i upoznaje Ga neposredno učestvuje u božanskoj smirenosti, koja ga oplemenjava. Ova se istina odnosi na Mariju, Majku Hristovu, čija smirenost učini da postane radost svih stvorenja i najveće otkrivenje lepote na zemlji; ovo odlikuje i svetitelje i svako ljudsko biće za vreme njihovih retkih bliskosti i sjedinjenja sa Bogom.

Kako čovek postaje smiren? Za hrišćanina, odgovor je prost: razmišljanjem o Hristu, božanskoj ovaploćenoj smirenosti, o Onome, u kome je Bog otkrio jednom za svagda Svoju slavu kao smirenosti Svoju smirenost kao slavu. „Danas“ – reče Hristos na dan svog najvećeg smirenja – „proslavi se Sin čovečiji i Bog se proslavi u Njemu.“ Smirenost se uči razmišljanjem o Hristu, koji je rekao: „Naučite se od mene, jer ja sam krotak i i smiren u srcu.“ Najzad, uči se i tako ako se sve meri Hristom, ako se za sve obraćamo Njemu. Jer, bez Hrista je prava smirenost nemoguća, dok sa farisejem čak i religija postaje gordost u ljudskoj delatnosti, još jedan oblik farisejskog samohvalisanja.

Velikoposno vreme počinje sa zahtevom, molitvom za smirenje, koja je početak istinitog pokajanja. A pokajanje, iznad svega drugog, jeste povratak ka prvobitnom redu stvari, uspostavljanje prave vizije. Ono je, stoga, ukorenjeno u smirenju, a smirenje – božansko i divno – njegov je plod i kraj. „Izbegnimo visokoumni govor fariseja“, kaže se u Kondaku na taj dan, „i naučimo se veličanstvenosti iz mitarevih smirenih reči…“

Mi smo na vratima pokajanja i na najsvečanijem momentu vaskršnjeg bdenija; posle vaskrsenja i javljanja Hrista pošto smo „videli vaskrsenje“, pevamo po prvi put tropare koji će nas pratiti kroz ceo Veliki post:

„Otvori mi dveri pokajanja, jer duh se moj rano podiže ka Tvome svetome hramu, noseći telesni hram sav opoganjen: no, kao milostiv očisti Tvojom milosrdnom milošću.

Aleksandar Šmeman