МУЗЕЈ МИТРОПОЛИЈЕ ЗАГРЕБАЧКО-ЉУБЉАНСКЕ
Др Слободан Милеуснић, управник Музеја СПЦ у Београду
ПРИЛОГ ПРОШЛОСТИ СРПСКЕ ЦРКВЕНО-УМЕТНИЧКЕ БАШТИНЕ У ЗАГРЕБУ
Почеци
Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, односно централна ризница црквено-уметничког наслеђа СПЦ на просторима данашње Хрватске, стваран је вековима. Почетак је обележила Кантакузина (Катарина) Бранковић Цељска. Кантакузина је једно од шесторо деце српског деспота Ђурђа Бранковића и Јерине (Ирине) Кантакузине. Као српска принцеза удала се 20. априла 1434. године за грофа Улриха Другог Цељског, сина Фердинанда Другог и Јелисавете Модрушке. У Цељу, где су били двори Цељских, Кантакузина (после удаје добија и име Катарина) је имала православну богомољу и свог духовника – православног свештеника, кога је са собом повела из Деспотовине. У њено време, у Вараждину је 1454. преписан Апостол (Праксапостол) и израђена једна митра за Београдску митрополију. Сматра се да је митру урадила и даровала сама Кантакузина, а да су Апостол преписала најмање тројица монаха које је она довела са собом из Србије. Један од ових, именом незнаних, калуђера записао је (л 258а) црвеним мастилом текст на старосрпском језику, који у преводу на савремени, гласи: „Слава у Тројици Јединому Богу, који је дао после почетка и свршетка свакоме добром делу које се с њим почиње и свршава. У години 6962 (1454) исписа се овај божанствени пракси (Праксапостол) у Вараждину, Цељске области, при благочестивој госпођи кнегињи Кантакузини кћери деспота Ђурђа самодршца српског“.
То су први познати, и свакако највреднији, црквено-уметнички експонати Срба настали на територији данашње Хрватске.
Потом следе богослужбени и други црквено-уметнички предмети које су са собом пренели калуђери из Рмња, манастира који се налази на тромеђи Босне, Далмације и Лике. Рмањски црнорисци, предвођени игуманом Кирилом (Никшићем), због турског погрома и зулума, пребегли су 1643. године у манастир Марчу, а потом прешли у манастир Лепавину, оба на територији некадашњег Вараждинског генералата. У сачуваним инвентарским књигама налазе се пописи литургијских предмета, црквених књига и других богослужбених драгоцености донетих из манастира Рмња на просторе Горње Славоније.
Међу тим историјским сведочанствима издвајају се рукописне књиге преписане у манастиру Рмњу или својевремено донете из других манастира, као и један број богослужбених књига које су рмањски калуђери преписали у Марчи, односно Лепавини. Један панегирик (зборник проповеди), који је написан крајем 15. века, купио је расодер (калуђер) Теодосије новцем патријарха пећког и приложио га манастиру Рмњу. Касније је овај рукопис донет у Марчу, а потом пренет у манастир Лепавину. Данас се налази у рукописној збирци Хрватске академије знаности и умјетности у Загребу. Јеромонах Кирил преписао је 1657. у Марчи псалтир по заповести марчанског владике Саве (Станисављевића), такође некада рмањског калуђера.
Скоро у исто време, од истог злочинитеља, своје вековно станиште напуштају калуђери Милешеве код Пријепоља, манастир где су вековима чуване мошти светитеља Саве. И ови монаси са собом носе један број литургијских и других предмета из некада богате ризнице. Међу тим драгоценостима издваја се Милешевска плаштаница, коју су гробу светог Саве даровали молдавски војвода Јован Александар Четврти Лапушњану (Lapuseanu), његова жена Роксанда и њихова деца. Према сачуваном натпису, плаштаница је извезена 1567. године, и највероватније да је вез дело Роксанде и њених кћери. У Милешеви је плаштаница била нешто више од једног века (121 годину). Међу Милешевским драгоценостима који се налазе у Музеју Епархије загребачко-љубљанске издвајају се крст и панагијар јеромонаха Силвестра Милешевца (17. век), затим и једно крило врата (16. век), украшено интарзијом, које се некада налазило између припрате и наоса у милешевском храму. Првобитно станиште ових изгнаника, које је предводио милешевски митрополит Георгије, био је манастир Пакра (између Пакраца и Дарувара) у Доњој Славонији, потом манастир Гомионица у бањалучкој Епархији, и коначно Лепавина код Крижеваца.
Бројне су српске сеобе које се крећу од истока ка западу и југа ка северу. Оне почињу од Маричке (1371) и Косовске (1389) битке, а посебно после пада српске деспотовине под турску власт 1459. године. Миграциона кретања српског народа, опет због агарјанске (турске) најезде, започињу Великом сеобом 1690. године, коју предводи патријарх Арсеније Трећи Црнојевић (Чарнојевић), и Другом српском сеобом (1737), у време патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, и трају све до сеоба и егзодуса током Другог светског рата (1941-1945) и грађанског рата на простору бивше Југославије (1991-1995).
Срби су у свим својим честим и тешким сеобама остављали своја материјална добра и са собом носили мошти своји светих (светог великомученика кнеза Лазара, краља Стефана Првовенчаног, светог цара Уроша, светог кнеза Стефана Штиљановића, светих Бранковића, и још неких) и црквено-уметничке драгоцености из ризница напуштених или разрушених српских цркава, манастира и других црквених здања. Носили су их до оних најзападнијих или најсевернијих станишта до којих су стизали. Некада су те сеобе биле приврмене, али често и неповратне. На новим просторима Срби су подизали себи животна и духовна станишта: куће, цркве и манастире. У почетку су то биле скромне цркве од „плетера“ или „на посјеке“, а касније, када су дошли до сазнања да им нема повратка на огњишта предака, градили су их од тврдог материјала.
У нове светиње похрањивали су са собом донете драгоцености: богослужбене утвари, црквене књиге, повеље и привилегије, и друге уметничке и историјске предмете. У тим манастирским похранилницама и ризницама, које су претече црквеног музеја у Загребу, чуване су донете драгоцености, али и прибављане нове. Један број вредних богослужбених утвари добијен је као молитвени прилог или заветни дар од верника или црквених великодостојника. Нажалост, највећи број тих древних предмета страдао је у честим ратовима и другим недаћама протеклих векова. И зуб времена учинио је своје.
Историјат
Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, како гласи пун назив ове црквено-уметничке збирке, званично је основан 23. октобра 1981. године као централна ризница загребачко-љубљанске Митрополије. Окосницу ове музејске поставке чинили су богослужбени и други уметнички предмети који су некада припадали црквама и манастирима на подручју Вараждинског генералата, односно духовном простору марчанске, касније северинске, потом северинско-лепавинске, а од 1930. године загребачке, односно загребачко-љубљанске Епископије. Највећи део овог историјског и литургијског блага био је опљачкан током Другог светског рата из цркава и манастира ове епархије.
Непосредно по завршетку Другог светског рата, Свети архијерејски синод Српске православне цркве својом одлуком од 6. јуна 1945. године (960/зап. 322) ставио је у дужност протојереју др Радославу Грујићу, тада управнику Музеја Српске православне цркве у Београду, да што пре оде у Загреб и да „ради на проналажењу свих оних објеката културно-уметничких и историјских вредности које припадају нашим црквама и манастирима, а које су за време рата однете“. О резултатима свог рада у Загребу проф. Грујић је известио Свети архијерејски синод, који је са задовољством прихватио овај извештај „с тим да (Р. Грујић) има настојати да се ова имовина што пре пренесе у Сремске Карловце, а ако је то немогуће онда у Београд“ (1391/зап. 441, од 4/17. септембра 1945).
Пљачком црквеног блага бавила се и Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, која је 15. октобра 1945. године саслушала протојереја Грујића. Једно од питања односило се на резултате дотадашњих његових налаза, односно колико је пронађено црквено-уметничких предмета однетих из цркава и манастира са подручја бивше Независне Државе Хрватске. Прота Грујић је, поред осталог, одговорио да је у Музеју за умјетност и обрт сачувано око 70 посто свих драгоцености. О свом раду на проналажењу црквених предмета проф. Грујић је 23. децембра 1945. године известио Свети архијерејски синод, као и Одељење за културу Министарства просвете Демократске Федеративне Југославије. У том извештају је, поред осталог, навео: „До сада је у Загребу пронађено око 30 вагона црквених предмета, а налазе се прикупљени углавном у Музеју за умјетност и обрт, у Свеучилишној књижници, у Градској глиптотеци, у Музеју загребачке надбискупије“.
Комитет за културу при влади ФНР Југославије известио је 2. маја 1946. године Министарство провете Хрватске да се представницима Српске православне цркве имају предати само „ културно историјски и други предмети српских цркава, манастира итд. који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске остаће и даље на истом подручју“. Коначно, примопредаја је извршена у периоду од 13. маја до 8. јуна 1946. године, и све драгоцености допремљене су у Београд у једанаест железничких вагона.
По приспећу драгоцености у Београд, државна власт је поставила питање њиховог чувања и презентације. Министарство просвете НР Србије сматрало је да предмете треба доделити сродним музејским институцијама и библиотекама у Београду. На ово је реаговао Патријаршијски управни одбор актом бр. 6146 од 2. октобра 1946. године, у коме је истакнуто да су усташе опљачкале, пре свега, „богослужбене и друге потребне црквене утвари“ које су власништво Српске православне цркве. Пренете драгоцености похрањене су у Музеј Српске православне цркве у Београду, односно књижни фонд Патријаршијске библиотеке. Један део литургијских предмета враћен је црквама и манастирима са подручја Срема и Бачке, ради богослужбене употребе.
Са преосталим српским црквено-уметничким и културним благом у Загребу, а то су драгоцености из горњокарловачке, загребачке, пакрачке, односно славонске Епархије, и делом из далматинског и сремског Владичанства, догодило се следеће: 1946. године основан је Музеј Срба у Хрватској као одељење Музеја за умјетност и обрт у Загребу, а од 1952. године он делује као самостална установа. Децембра 1962. године Скупштина града Загреба донела је одлуку о укидању Музеја Срба у Хрватској, да би две године касније Музеј Срба у Хрватској постао Одијел Повијесног музеја Хрватске. Ова одлука коначно је реализована 15. фебруара 1963. године. Године 1967, Скупштина града Загреба донела је одлуку, супротну свим ранијим споразумима и оснивачким актима, којом се укида „Одјељење Музеја Срба у Хрватској“, а све српско уметничко и културно благо улази у фонд Повијесног музеја Хрватске у Загребу.
Српска православна црква је покушавала да од надлежних државних власти добије све драгоцености опљачкане током Другог светског рата, али без успеха. После смрти Јосипа Броза Тита, 1981. године, дато је „зелено светло“. Свети архијерејски синод формирао је комисију коју су чиниле угледне личности: епископи, академици, музеалци и културни посленици (иначе, ни један од чланова ове комисије није рођен на подручју Србије). Комисија је ступила у преговоре са Владом Републике Хрватске. Координатор са хрватске стране био је др Стипе Шувар, тада секретар за културу Хрватске, а Српску православну цркву заступао је митрополит дабробосански Владислав, члaн Светог архијерејског синода.
Коначно, 25. фебруара 1981. године постигнут је и потписан протокол да се све црквено-уметничке драгоцености које се налазе у загребачким музејима врате Српској православној цркви у што краћем року. Свети архијерејски синод донео је одлуку да Његово преосвештенство г. Сава, епископ шумадијски, прати извршење ове одлуке, а мр Слободану Милеуснићу, у то време кустосу Музеја Српске православне цркве у Београду, стављено је у дужност да изврши идентификацију свих драгоцености по загребачким музејима и библиотекама и припреми их за преузимање.
Одлука о извршењу протокола потписана је 23. децембра 1982, а 2. фебруара 1983. године Митрополија загребачка (Његово преосвештенство г. Јован, епископ лепавински и администратор загребачке Митрополије) преузела је, после више од 40 година, литургијске, уметничке и историјске драгоцености са подручја Загребачко-љубљанске епархије. Према протоколу, сви предмети са подручја једне епархије враћају се у ту епархију, односно њено седиште: из Горњокарловачке у Карловац, Зегребачке у Загреб, Пакрачке (Славноске) у Пакрац, и Далматинске у Шибеник. За драгоцености које припадају Српској православној цркви, а нема података одакле су однете, одлучено је да се похране у Епископском двору у Пакрацу. То је учињено из разлога што је ова епископија била највећа по пространству и броју црквених јединица, односно са њеног простора опљачкано је највише драгоцености.
Поставка Музеја епархије Загребачко-љубљанске
Првобитно, Музеј епархије Загребако-љубљанске био је смештен у улици Прилаз ЈА бр. 4 (сада Дежелићева 4), у згради где је била и резиденција митрополије Загребчако-љубљанске. Ова породична кућа подигнута је 1886-87. године, по пројекту градитеља Куна Вајдмана. Од стране надлежних власти проглашена је за споменик културе. Адаптацију простора за музеј и уређење поставке урадио је арх. Јоже Ладовић из Републичког завода за заштиту споменика културе Хрватске, а пројекат музејске поставке мр Слободан Милеуснић, заједно са музејским стручњацима из Загреба. Поставка, која је била условљена расположивим простором као и карактером материјала, ипак је урађена по музеолошким принципима.
Највећи број изложених експоната (преко 250) чиниле су иконе, укупно 67. Углавном су то била дела српских, руских и критских зографа од 15. до 19. века. Другу значајну целину чинило је око 30 богослужбених предмета од метала, и једанаест, углавном златотканих и везених, одежди. Посебну уметничку, али и историјску вредност, представљала је збирка рукописних и старих штампаних књига, затим привилегије аустријских царева и молдавских војвода. Једну целину чиниле су црквене књиге, писане од краја 13. до 19. столећа, на пергаменту и ручно израђеној хартији, украшене бројним заставицама, иницијалима и минијатурама. Међу бројним драгоценостима, на музејској поставци издвајала се икона светог Симеона и Саве из 1647. године, некада престона икона на иконостасу цркве манастира Лепавине, затим две критске иконе: Богородица са Христом из 16. века и Тајна вечера, рад грчког иконописца Виктороса из 1674. године. Значајна су и иконогрфаска остварења зографа Остоје Марковића с краја 17. и сликара Козме Дамјановића са самог почетка 18. столећа.
Посебну историјску и уметничку вредност у поставци црквеног музеја у Загребу представљале су две историјске композиције иконописца Јоакима Марковића, на којима је приказано како Срби и Хрвати примају привилегије од византијског цара Василија Македонца, односно аустирјског цара Рудолфа Другог. Композиције су урађене 1750. године, са српску цркву у Плавшинцима. Од предмета примењене уметности издвајао се лепавински панагијар из 15. века, затим крст кујунџије Јакова из Топуског из 1705. године.
Међу најстаријим драгоценостима у поставци црквеног музеја у Загребу били су рукописни фрагмент Јевађеља, писан на пергаменту у 13. веку и Марчански апостол, такође рукописна књига, с краја 15. столећа. У Музеју Епархије загребако-љубљанске било је изложено и десет предмета из Музеја Српске православне цркве у Београду, углавном историјског значаја, који су настали на подручју марчанске, однсоно северинско-лепавинске епархије. Апостол и митра, уметнички предмети које је радила или наручила Кантакузина Бранковић, повучени су са сталне поставке 1989. године, а преосталих осам остало је и даље на поставци све до 2004. године. Један експонат (тањир манастира Марче из 1774. године) привремено је позајмљен из Музеја примењене уметности у Београду, а чувене привилегије, познате као “Statuta Valahorum”, дате Србима још 1630. године, добијене су од Музеја за умјетност и обрт у Загребу само за свечано отварање.
Отварање Музеја епархије Загребачко-љубљанске у Загребу
Стална поставка Музеја епархије Загребачко-љубљанске отворена је за јавност 26. априла 1985. године. После пригодног говора домаћина Његовог високопреосвештенства г. Јована, митрополита загребачко-љубљанског, свечани чин отварања обавили су Његово преосвештенство епископ Лукијан, изасланик Његове светости патријарха српског г. Германа, а од стране хрватских посленика др Божидар Гагро, председник Комитета за просвету, културу, техничку и физичку културу СР Хрватске, који је и отворио музеј. Овом свечаном, али и историјском чину, присуствовали су и преосвећени епископи: горњокарловачки Симеон и далматински Николај, као и велики број представника музејских и других културно-просветних установа Загреба и Београда.
Улог црквеног музеја у Загребу
Улога Музеја епархије Загребачко-љубљанске, односно његова стална поставка, имала је три основна задатка: прво, да чува и на одговарајући начин штити уметничко и историјско наслеђе СПЦ, односно Епархије загребачко-љубљанске; друго, да излагањем експоната допринесе бољем сагледавању улоге Српске православне цркве и српског народа на просторима Славоније, односно Хрватске; и треће, да учини уметничке експонате и други црквено-историјски материјал доступним стручњацима и знатижељницима.
Минирање музеја
У ноћи, 11. априла 1992. године, у 22:45, минирана је зграда Митрополије у Прилаз ЈА бр. 4, у којој је био и Музеј Епархије загребачко-љубљанске. Том приликом горњи спрат се урушио на музејску поставку у приземљу. Прота Миленко Поповић, парох загребачки, заједно са неколико парохијана и загребачких музеалаца извукао је из шута црквено-уметничке предмете и сместио их у металне сандуке. Један број драгоцености је нестао (фрагмент рукописне књиге, панагија, крст), а неколицина је знатно оштећена (икона Тајна вечера). Сачувани предмети смештени су у одговарајуће просторије црквене општине у Загребу, а због ратних прилика и других недаћа чак седам пута су мењали своје станиште. Коначно, комисијским прегледом, у јесен 2003. године (чланови комисије били су представници Епархије загребачко-љубљанске, затим Музеја СПЦ из Београда, Министарства културе Републике Хрватске, Конзерваторског завода Хрватске и Музеја града Загреба) утврђено је да је стање драгоцености углавном задовољавајуће и да се, на основу одлуке ЕУО Загреб, приступи обнови црквеног музеја у Загребу.
Обнова црквеног музеја у Загребу
Високом одлуком и благословом Његовог високопреосвештенства г. Јована, митрополита загребачко-љубљанског и целе Италије, обнова Музеја Епархије загребачко-љубљанске у Загребу почела је 2002. године. За нову поставку музеја одређен је простор на првом спрату у Илици 7. Материјална средства обезбедио је ЕУО Загреб, односно црквена општина Загребачка. Упоредо са адаптацијом простора и инсталацијом неопходних система заштите, одвија се и стручни рад на избору експоната и њихов конзерваторски третман. Послови су убрзани током друге половине 2004. године. Коначно, Музеј Епархије загребачко-љубљанске отворен је 2005. године.
Поставка црквеног музеја 2005. године
Нову поставку Музеја Епархије загребачко-љубљанске углавном чине сачувани експонати из првобитне поставке. Недостају једино нестали и оштећени експонати, а један мањи број предмета је приновљен. Расположиви простор чине три просторије и једна велика сала, као и одговорајући депо. Велика сала је вишенаменска: поред сталне поставке, предвиђено је да се у њој одржавају предавања и научни скупови, као и повремене изложбе. Поставку чини укупно 250 експоната, и то: 108 икона, од 16. до 20. века; 15 рукописних и старих штампаних књига; 25 литургијских предмета од метала и дрвета; 10 експоната од текстила, и 12 осталих предмета.
Црквени музеј у Загребу 2005. године
Музеј Епархије загребачко-љубљанске У Загребу, као централна ризница овог Владичанства, битан је део свеукупног културног садржаја српског народа и Српске православне цркве у Хрватској, али и свих народа на простору Хрватске, па и Европе. Бројне црквено-уметничке предмете изложене у музеју радили су уметници са Крита и Грчке, затим Венеције, Беча, Аугсбурга, Пеште, Москве и Кијева. Они и данас, по уметничком и културном вредновању, представљају битан део духовног и културног садржаја Европе и осталог цивилизованог света.