Митровске задушнице у Саборном храму у Подгорици: Вјера у Васкрсење – темељ наде и смисла човјековог живота

На Митровске задушнице, у суботу, 7. новембра 2026. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија и молитвени помен свима упокојенима у нади на васкрсење и живот вјечни.

Светом литургијом началствовао је протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја Бранка Вујачића, јереја Велимира Бугарина и ђакона Ведрана Грмуше.

Помен упокојенима служио је Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, са свештенством и вјерним народом.

Непосредно пред Свету тајну причешћа, сабранима се обратио протојереј Никола Пејовић, који је у бесједи указао на смисао молитвеног сјећања на упокојене, на преображај човјековог страдања у заједници са Христом и на Васкрсење као темељ хришћанске вјере.

Подсјетивши да се Црква на сваком богослужењу молитвено сјећа живих и упокојених, отац Никола је нагласио да су задушнице нарочити дани сабрања, у којима вјерни своју љубав према преминулим сродницима свједоче молитвом и вјером у Бога живих:

„Црква је одредила четири дана у току године, четири задушнице, да се сабирамо на светим литургијама, да принесемо жито, да принесемо свијећу, да принесемо нашу вјеру, да поменемо наше покојне сроднике и да исповиједимо да ми вјерујемо у Бога који је Бог живих, а не Бог мртвих, како је и сам говорио.”

У наставку бесједе, тумачећи ријечи апостола Павла о Божјој милости која се пројављује и усред искушења, прота Никола је говорио о ранама које болести, патње и невоље остављају у човјековом срцу. Указао је да оне своје исцјељење налазе у Христу, чије страдање и Васкрсење отварају човјеку пут ка непролазној радости.

У даљем обраћању прота Никола је нагласио да хришћански живот подразумијева препознавање Христових рана у страдању другога, као и у састрадавању. Управо кроз живу вјеру, учешће у животу Цркве и преображај сопственог срца и ума, човјеку је дарована могућност да већ у овом животу окуси радост Царства небеског:

„Доласком Христовим човјек има могућност да изабере да ли ће да живи тако да је већ прешао из смрти у живот, да је превазишао земаљски, пролазни начин живота и да већ сада и овдје, својим избором, својом вјером, својим учешћем у животу Цркве, даровима које нам је Христос дао, куша тај мирис и укус и радост Царства небескога. А то можемо ако повјерујемо у Христа, ако се обучемо у Христа, ако охристовимо наш ум, наше срце, наш живот, ако Христа ставимо међу нас и ако кроз Христа гледамо једни друге, гледамо свијет који нас окружује и, на крају крајева, гледамо и наш сопствени живот.”

Отац Никола је поручио да су дани човјековог живота даровани ради чињења дјела Божјег и освећења ума, срца и душе. Прихватајући свој живот као Божји благослов и носећи свој крст за Христом, човјек своје патње, болести и радости повјерава Господу, који их преображава у вјечну радост Васкрсења.

Завршавајући бесједу, старјешина Саборног храма нагласио је да Христово Васкрсење даје смисао човјековом постојању и открива величину његовог достојанства. Подсјетио је да је Син Божји постао човјек како би људима отворио пут заједнице са Богом и учешћа у Његовом вјечном Царству:

„Ако Христос није васкрсао, онда је узалуд и проповијед наша и проповијед Цркве Христове. Онда је узалуд и вјера наша. А можемо слободно рећи да је узалудан и живот наш. Али двије хиљаде година свједоци смо друге истине. Не само да наш живот има смисла него је Христос својим распећем и својим Васкрсењем дао велику част и велико достојанство човјеку: да човјек, загледан у Христа, види себе већим од анђела, јер Бог није постао ни анђео нити било шта друго, него је постао човјек, да бисмо ми људи, у заједници са Њим, могли да постанемо заједничари Царства небескога, Царства Оца и Сина и Светога Духа”, поручио је на крају протојереј Никола Пејовић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска