Мир и срећа обарају онога кога није могла да победи несрећа

10. Руководећи се самољубљем и земаљском мудрошћу, наша воља замишља да може постићи неку средину (иначе, достојну сваке осуде) између ова два стремљења, намеравајући да се уздржава од плотских страсти тако да нимало не трпи невоље које су неизбежне при испуњавању захтева духа: она би хтела да без кажњавања тела постигне телесну чистоту, да без труда бдења стекне срдачну чистоту, да и поред телесног спокојства обилује духовним врлинама, да без жестоких клевета задобије благодат трпљења, да пројави смирење Христово без губитка световне почасти, да следи простоту благочашћа са сујетом овога света, да служи Христу са људском славом и одобравањем, да одважно казује правду, не срећући чак ни најмање жалости. Уопште, она би хтела да постигне будућа блага, не губећи садашња. Таква воља не води ка истинском савршенству, већ, успостављајући стање непожељне топлине, [људе] чини достојне прекора који Господ наводи у Откривењу: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ!О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Отк.3,15-16). Када, пак, наиђе благодат, буди се енергија духа и у [човеку] васпостављају виша стремљења која га одвраћају од свега земаљскога. Излажући се њиховом утицају, воља већ не може да остане равнодушна и млака, те задобија ревност за боље и њему приноси на жртву све ниже. Па ипак, наклоност ка ранијем покоју равнодушности остаје у њој, и она је врло склона да се опет врати њему. Да се то не би десило, у плоти остају покрети који су непријатељски према вишим стремљењима, према којима воља која је окусила виша блага не може да буде наклоњена: чим их осети, у њој се одмах буди сва ревност и она храбро чува своја виша блага. Међутим, дешава се да воља падне у богопротивну млакост, услед чега се подиже борба плоти и подстиче млакост на делање. Из овога је видљиво да бисмо се ми заувек задржали у стању поменуте богопротивне млакости кад нас из ње не би изводила борба која се подиже у нама. Јер, при њој, када, робујући самоугађању, зажелимо да себи учинимо неко олакшање, одмах устаје плот и, рањавајући нас жаокама греховних покрета и страсти, не допушта да останемо у утешној и жељеној чистоти, те нас одводи ка охлађујућем и нежељеном задовољству, тј. као да нас одвлачи на пут који је посут трњем. Међутим, то раздражује уснулу ревност по Богу: она устаје и прогони непријатеље који су се приближили. Свакодневно дејствујући у нама, ова нас борба доводи до благотворне решености да, одбацивши широки и безбрижан живот, са великим знојем и скрушеношћу духа стекнемо чистоту срца, да са строгим постом, глађу, жеђу и неспавањем чувамо чистоту тела, да кроз читање, размишљање и непрестану молитву усходимо у добру настројеност духа.

11. Осим тога, нешто тајанствено је изображено у Божијој одлуци која се тиче народа непријатељски настројених према Израиљу, као што читамо у Књизи о судијама: А ово су народи које остави Господ, да њима куша Израиља… да би се научили на борбу (Суд.3,1-2). Такву борбу је Господ устројио не стога што није хтео покоја Израиљу или што се није бринуо о његовом добру, већ зато што је видео да је она веома корисна за њега. Излажући се готово непрестаном нападу тих народа, он није могао а да не осећа сталну потребу за Божијом помоћи. Због тога је био дужан да пребива у свагдашњем обраћању Њему са надом, и у молитви. Немајући могућности да остави дело борбе, он није имао времена да се преда безбрижности, или да се раслаби од лењости и беспосличења. Јер, често мир и срећа обарају онога кога није могла да победи несрећа.

Свети Јован Касијан: Видови нашег одрицања од света (Добротољубље)