Mesopusna nedelja – Strašni sud

Povodom predstojeće Svete i velike Četrdesetnice, donosimo odlomke iz knjige ”Veliki post” protojereja Aleksandra Šmemana.

Mesopusna nedelja – Strašni sud

Sledeća se nedelja zove „Mesopusna“ jer je, za vreme nedelje koja joj sledi, Crkva propisala ograničeni post – uzdržavanje od mesa. Ovaj propis treba razumeti u svetlu onoga što je već rečeno o značenju pripreme. Crkva sada počinje da nas „prilagođava“ velikom naporu koji nas očekuje za sedam sledećih dana. Postepeno nas uvodi u taj napor – znajući našu nepostojanost, predviđajući našu duhovnu slabost.

Uoči toga dana (Mesopusna subota) Crkva nas poziva na molitveno sećanje svih onih koji su „usnuli u nadi na vaskrsenje i na život večni“. Ovo je zaista veliki dan molitve za umrle članove Crkve. Da bismo razumeli značenje ove veze Velikog posta i molitve za umrle, potrebno je da imamo na umu činjenicu da je Hrišćanstvo religija ljubavi. Hristos nije ostavio svojim učenicima neko učenje o individualnom spasenju već novu zapovest „da ljube jedan drugog“, pa je dodao: „Po ovome će svi poznati da ste moji učenici ako ljubite jedan drugog“. Ljubav predstavlja osnov i suštinu života Crkve, koji su, po rečima sv. Ignjatija Antiohijskog u „jedinstvu vere i ljubavi“. Greh je uvek odsustvo ljubavi, a samim time odvajanje, izolovanost, rat svih protiv svih. Novi život, koji nam je dao Hristos i prenela nam Crkva, jeste, pre svega, život pomirenja, „skupljanje u jedno onih koji su bili raštrkani“, uspostavljanje ljubavi koju je narušio greh. Ali kako da i otpočnemo naš povratak Bogu i naše pomirenje sa Njim ako u sebe same ne povratimo onu jedinstvenu novu zapovest ljubavi? Moljenje za mrtve je suštinski izraz Crkve kao ljubavi. Molimo Boga da se seti onih kojih se i mi sećamo, a sećamo ih se zato što ih volimo. Moleći se za njih mi ih susrećemo u Hristu, Koji je Ljubav, i Koji, zato što je Ljubav, prevazilazi smrt koja predstavlja krajnju pobedu odvojenosti i nedostatka ljubavi. U Hristu nema razlike između živih i mrtvih jer su u Njemu svi živi. On je Život, a taj Život je svetlost čovekova. Ljubeći Hrista, ljubimo sve one koji su u Njemu; ljubeći one koji su u Njemu, mi ljubimo Hrista. Ovo je zakon Crkve i očigledan razlog njenih molitava za mrtve. Naša ljubav u Hristu održava ih živim jer ih drži „u Hristu“, i kako beznadežno nisu u pravu oni zapadni hrišćani koji molitvu za mrtve ili svode na juridičko učenje o „zaslugama“ i „nadoknadama“ ili je prosto odbacuju kao beskorisnu. Veliko bdenije za mrtve uoči mesopusne subote služi kao uzor za sve druge pomene mrtvih. Ono biva ponovljeno druge, treće i četvrte subote Velikog posta.

Ljubav je osnovna tema „Mesopusne nedelje“. Na ovaj dan iz Evanđelja se čita Hristova parabola o Strašnom sudu. Kad Hristos dođe da nam sudi šta će biti merilo Njegovog suda? U paraboli se odogovara: Ljubav – i to konkretna i lična ljubav prema ljudskom biću, svakom ljudskom biću, koje, po Božijoj volji, susretnem u svom životu, a ne samo humanitarna briga za apstraktnu pravdu i za anonimnog „siromaha“. Ova razlika je veoma važna pošto danas sve više i više hrišćana nastoje da identifikuju hrišćansku ljubav sa političkom, ekonomskom i socijalnom brigom i staranjem. Drugim rečima, oni se okreću od jedinstvene Ličnosti i njene jedinstvene lične sudbine, prema nekakvim anonimnim kategorijama „klasa“, „rasa“ itd. Nije reč o tome da je ovo staranje pogrešno. Očigledno je da su hrišćani pozvani da se u granicama svojih maksimalnih mogućnosti i znanja na svom životnom putu, u svojim obavezama kao građani, poslovni ljudi i sl., brinu za pravedno, jednako i humanije društvo. Sigurno je da sve ovo potiče iz hrišćanstva i može biti inspirisano hrišćanskom ljubavlju. Ali hrišćanska ljubav, kao takva, drugačija je, i ta razlika treba da se razume i održi – ako Crkva treba da sačuva svoju jedinstvenu misiju, a ne da postane nekakva „socijalna agencija“, nešto što ona definitivno nije.

Hrišćanska ljubav je „moguća nemogućnost“, da se vidi Hristos u svakom bližnjem, bez obzira ko je on, a koga je Bog, u svom večnom i tajnovitom planu, odredio da uđe u moj život, bar za jedan časak, i ne kao slučajnost radi „dobra dela“ ili radi vežbanja u čovekoljublju, već kao početak večnog druženja u Samome Bogu. Jer, šta je ljubav ako ne ona tajanstvena sila koja prevazilazi slučajno i spoljašnje u „drugome“ – njegov fizički izgled, socijalni položaj, etničko poreklo, intelektualne sposobnosti – i doseže do duše, jedinstvenog i isključivog ličnog „korena“ ljudskog bića, istinitog delića Boga u čoveku. Ako Bog ljubi svakog čoveka, to je zbog toga što samo On zna neprocenjivo i savršeno jedinstveno blago, „dušu“ ili „ličnost“, koju je dao svakom čoveku. Hrišćanska ljubav je učestvovanje u tom božanskom znanju i dar božanske ljubavi. Ne postoji „bezlična“ ljubav jer ljubav je čudnovato otkrivanje „ličnosti“ u „čoveku“, otkrivanje ličnog i jedinstvenog u uopštenom i zajedničkom. Ona je otkrivanje u svakom čoveku onog što se može voleti u njemu, onoga što je od Boga.

Hrišćanska ljubav je u ovom pogledu nešto suprotno „socijalnoj aktivnosti“ sa kojom, danas često identifikuju hrišćanstvo. Za „socijalnog aktivistu“ objekt ljubavi nije „ličnost“ (nego) čovek, apstraktni pojam i deo još apstraktnije „humanosti“. Ali za hrišćanstvo čovek je predmet voljenja zato što je Ličnost. Tamo je ličnost svedena na čoveka; ovde se u čoveku vidi samo ličnost. „Socijalni aktivista“ nije zainteresovan za lice i veoma lako ga žrtvuje za (opšte interese). Hrišćanstvo može da izgleda, a u izvesnom smislu i jeste, prilično skeptično što se tiče te apstraktne „humanosti“, ali ono čini smrtni greh protiv samog sebe kada god prestane da se brine za ličnost i kada prestane da je ljubi. Socijalni aktivizam je uvek „futurističan“ u svome pristupu. On uvek dela u ime pravde, poretka i sreće, koji treba da dođu, koji treba da budu postignuti.

Hrišćanstvo se malo stara o toj problematičnoj budućnosti, već stavlja naglasak na sada – jedino i sigurno vreme za ljubav. Dva stava se uzajamno ne isključuju, ali ne treba ih ni brkati. Hrišćani, sigurno, imaju odgovornosti za „ovaj svet“ i moraju da ih ispune. Ovo je područje „socijalnog aktivizma“ koje potpuno pripada „ovom svetu“. A hrišćanska ljubav prevazilazi ovaj svet. Ona je zrak, objavljivanje Carstva Božijeg. Ona nadmašuje sve granice, sve „uslove“ ovog sveta, jer su njen motiv, a takođe i njen cilj i kraj – u Bogu. A znamo da su čak i u ovom svetu koji „u zlu leži“, jedine trajne i transformišuće pobede, pobede ljubavi. Istinita misija Crkve je u tome da podseća čoveka na ovu ličnu ljubav i prizvanje, da ljubavlju ispuni grešni svet.

Parabola o strašnom sudu govori o ljubavi. Nismo mi svi pozvani da radimo za „humanost“, ali je svaki od nas primio dar i blagodat Hristove ljubavi. Znamo da je svima ljudima bezuslovno potrebna lična ljubav – priznavanje da je u njima jedinstvena duša u kojoj se na čudan način ogleda lepota svega stvorenog. Takođe znamo da su ljudi u tamnici, da su bolesni, gladni i žedni, zato što se u njima negira ta lična ljubav. I, najzad, znamo, ma koliko da je uzak i ograničen okvir našeg ličnog postojanja, da je svaki od nas odgovoran za sićušni deo Carstva Božijeg, baš zbog tog dara Hristove ljubavi. Tako, sudiće nam se da li smo prihvatili ovu odgovornost ili nismo, da li smo voleli, ili odbili da volimo. Jer „ukoliko ste to učinili jednom od najmanjih od moje braće, meni ste učinili“…

Aleksandar Šmeman