Контејнери живот значе

Град Београд донирао је двадесет контејнера за унесрећени народ на Банији, а у припреми су још десеци контејнера и разноврсна помоћ из Србије. „Фала Богу, добри људи, нешто је дошло, да се мало пружи човјек, јер данима и ноћима не спавамо“, каже нам Владимир Кривокућа

Пише: Саша Косановић

Данас контејнери, монтажне и камп-кућице на Банији живот значе. Хиљаде кућа, ако нису у потпуности срушене, онда су напукле и опасне су по живот. На иницијативу митрополита Порфирија и Митрополије загребачко-љубљанске, уз помоћ Српског народног вијећа, Град Београд је донирао 20 контејнер за унесрећени народ на Банији, а у припреми су још десеци контејнера који ће доћи из Србије, одакле стиже јако пуно помоћи Србима на Банији. Конвој контејнера посебно је обрадовао петрињског пароха Сашу Умићевића, који је и сам остао без парохијског дома и бројних храмова у којима се због оштећења нису одржала ни богослужења за Божић. Парох Умићевић, чија је породица на сигурном у Србији, сваки је дан на терену, уз народ.

– Ја сам ту заједно са народом. Како је црква увек кроз векове делила судбину свог народа и у радости и у жалости, тако смо и сада овде са својим народом да поделимо ову жалост и тугу која нас је снашла, опет гледајући да им помогнемо у сваком сегменту. Сада је најпотребније да људима нађемо кров над главом, као што су ови контејнери, касније да те контејнере опремимо, а кад буду, да тако кажем, стационирани, да им помогнемо и у обнови домова. Онда ће на ред доћи наши храмови и парохијски домови. Потпуно другачији Божић од сваког Божића до сада. Божићи су се прослављали и у ратним временима, али овај је нешто потпуно другачије. Кад разговарам са народом која је разлика између овога што сада проживљавамо и неких прошлих, ратних времена, кажу да је ово гора ситуација, јер се у то време знало где се могло склонити, а сада људи нису сигурни апсолутно нигде – говори Саша Умићевић.

Стево Врањанин има 44 године и живи с родитељима и баком на сеоском газдинству у Лушчанима, између Петриње и Глине. Двокатница Врањанинових изгледа као да ће је срушити мало снажнији вјетар, а све господарске зграде, штале и стројеви на имању потпуно су изван употребе.

– Све један је отиша’ објекат. Моји су родитељи били ту у кући кад је то ударило. Значи, шум, испалење, дрмање. То је за два’ест секунди, а за пет секунди то је било све на кољенима. Значи, баба пала с кревета, стари скаче бабу спашава, матера имала мождани удар прије три године, не може се снаћи… на сву срећу шта кућа није падала, јер би нас све потрпало. Ја сам био у воћњаку кад је почело то да дрма, то је била борба… падаш вамо, напред, назад… четири овце су биле мртве одмах, једно јање је било мртво, мене није ухватило, ја сам се ишчупа’. Кад сам погледао овдје, као експлозија Ц4, до темеља све – препричава нам Стево.

Имали су 20 крава и 120 оваца. Краве су се спасиле јер су бале сијена задржале кров штале који се срушио по несретним животињама. Врањанинови су добили један од контејнера из Србије и захвални су донаторима, али…

– Мало ће помоћи, али за нас више нема помоћи, ни психичке, ни материјалне, никакве више. Ово је почео мој покојни прађед, ђед, ћаћа, ја, и на крају што се ради тридесет година, оде за пет секунди – говори Стево Врањанин.

Стевин отац Милан на рубу је суза док нам прича како трговци стоком, које би било правилније назвати лешинарима јер искориштавају туђу муку, харају Банијом тражећи прилику да зараде.

– Били смо приморани продати краве за 350 еура, а моја крава вриједи ‘иљаду и по. Немам чим мусти, о’шло све, јел’ видите, све о’шло. Она иде за мном, блеји и цури јој млијеко – говори нам Милан Врањанин.

Милан Врањанин на рубу је суза док прича како трговци стоком харају Банијом: „Били смо приморани продати краве за 350 еура, а моја крава вриједи ‘иљаду и по“

Растанак од животиња које живот значе био је посебно болан за ћаћу и сина.

– Ја и син смо јаукали из гласа, ја сам од тога живио… Виндија куповала млијеко… оставио сам три јунића, ето их ту, ако их сад затрпа, затрпа, шта бих ја… не знам ништа. Сад нешто размишљам да одем отле, само не знам камо. Кад бих знао да неће бит’ потреса, иш’о бих. Јер увука’ се стра’, ја сам био у кући кад се то рушило и извлачио матер, немерем маму ’31. годиште уватити, њу баца по соби, а сину почупало тамо у штали, знате ви шта је то… не дај Боже икоме – здваја Милан.

Не знамо постоји ли неки закон којим би се могло казнити оне који лешинаре и који за мале паре купују благо које је овим људима значило опстанак, али смо сигурни да би, као што у рату треба казнити ратне профитере, и тим „подузетницима“ требало стати на крај.

Контејнер је у Лушчанима добила и породица Кривокућа. Владимира Кривокућу затекли смо испред куће у којој се више не може живјети јер су темељи попуцали.

– Попуцало све, сломљено је све. Унутра је катастрофа, ниједне чаше нема, а камоли неш’ друго. Нема ништа – говори нам Владимир Кривокућа.

Контејнери ће, наравно, добро доћи.

– Фала Богу, добри људи, добра организација, нешто је дошло, да се има, да се мало пружи човјек, јер данима и ноћима не спавамо, тако да је ово добро дошло – закључује Владимир.

Контејнер је добила и породица Мартиновић из Доње Млиноге крај Петриње. Иако видимо да је хрватска јавност преко ноћи постала осјетљива на бројање крвних зрнаца, морамо примијетити да је лако закључити тко живи у том селу јер је прилазна цеста у таквом стању да би, ако долазите по киши неким бољим аутомобилом, можда било паметније да посјету одгодите. Рупа на рупи јасно ће вам дати до знања да у том селу већином живе Срби.

Породица Мартиновић има пилану и запошљава 12 људи. Односно, тако је било до потреса. Сада ће, умјесто у својој кући у којој не смију ни боравити а камоли спавати, ноћи проводити у контејнеру, гдје ће их спавати петеро. Бака, која је прије три године претрпјела мождани удар, синови Матеј и Петар, снаха Нина која је у трећем мјесецу трудноће и Рената и Милош Мартиновић. Имање је лоше прошло.

– Дворишне зграде гдје је пилана, то нам је скоро уништено, пало. Подбочили смо мало кућу, али не видимо да бисмо се могли уселити и вратити назад – говори Милош Мартиновић.

Ренати не силази осмијех с лица док нам прича како Банијом лутају разни хуманитарци. Неки стварно помажу, а неки стварају збрку. Тако им је једна жена гурала десетке боца воде у руке, иако су јој рекли да имају водовод, други су им дијелили пелене, иако ће се дијете родити за пола године… Ипак, Ренатин осмијех и ведар дух не могу сакрити драму коју су проживјели.

– Кад се руши нешто што ствараш двадесет година, није баш лијепо. У неком трену нам је и смијешно, а у неком баш и није. Им’о си све, а сад немаш фактички ништа. Мора се ић’ даље. Била сам у кући кад је… ништа, не можете побјећ’. Значи, стајала сам тамо, свекрва је управо ручала, она је непокретна. Хтјела сам доћи до ње, не иде. Не може, тло вам иде под ногама… само смо стали и гледали шта ће сад бит’ – описала нам је тренутак потреса Рената Мартиновић.

Преносимо и видео репортажу коју је снимио Јадран Бобан.

Извор: Портал Новости