Prepodobni Antonije Veliki, ponedjeljak, 30. januar

Prepodobni Antonije Veliki

Misirac, rođen oko 250. godine u nekom selu Komi blizu Herakleje. Po smrti svojih plemenitih i bogatih roditelja on podeli nasleđeno imanje sa svojom maloletnom sestrom, zbrinu ovu kod nekih rođaka, svoj deo imanja razdade siromasima, a on se u dvadesetoj svojoj godini posveti životu podvižničkom, kome je težio od detinjstva.

Najpre se podvizavao u blizini svoga sela, no da bi izbegao bespokojstva od ljudi, udalji se u pustinju, na obale Crvenoga mora, gde kao zatvorenik provede dvadeset godina ne družeći se ni s kim osim s Bogom kroz neprestanu molitvu, razmišljanje i sozercanje, podnoseći trpeljivo neiskazana demonska iskušenja. Slava njegova pronese se po celome svetu, i oko njega se sabere mnoštvo učenika, koje je on upućivao primerom i rečima na put spasenja. Za osamdeset pet godina svoga podvižničkog života samo je dva puta otišao u Aleksandriju, i to prvi put tražeći mučeništva u vreme gonjenja crkve, a drugi put na poziv svetog Atanasija, da bi opovrgao klevetu arijevaca kao tobož da je i on pristalica Arijeve jeresi.

Skončao je u sto petoj godini svoga života, ostaviv iza sebe čitavu vojsku učenika i podražatelja. Iako je Antonije bio neknjižan, on je bivao savetnikom i nastavnikom najučenijih ljudi toga vremena, kao što je bio sveti Atanasije Veliki. Kad su ga kušali neki jelinski filosofi knjižnom mudrošću, zastide ih Antonije pitanjem: – „Šta je starije: razum ili knjiga? i šta (od ovog dvoga) bi uzrok drugome?“ Postiđeni filosofi raziđoše se, jer videše, da oni imaju samo knjižno pamćenje bez razuma, a Antonije razum.

Evo čoveka koji je dostigao savršenstvo, kakvo čovek može uopšte dostići na zemlji. Evo vaspitača vaspitačima i učitelja učiteljima, koji je punih osamdest pet godina popravljao sebe, te je samo tako mogao popraviti i mnoge druge. Ispunjen mnogim godinama i velikim delima Antonije se upokojio u Gospodu 335. godine.