Jerej Milan Jovanović: Post i molitva

Donosimo integralni tekst izlaganja jereja Milana Jovanovića, mariborskog paroha, na saboru sveštenstva Mitropolije zagrebačko-ljubljanske, održanom u srijedu, 26. marta, u Zagrebu.

Vaše Preosveštenstvo,

Visokoperečasni i časni oci,

Prepodobno monaštvo,

Pripala mi je čast da na ovom našem bratskom sastanku progovorim o jednoj veoma bitnoj temi za život svakog hrišćanina, a to je Post i molitva.

O snazi, ali i neodvojivosti posta i molitve, najbolje nam je posvedočio sam Spasitelj, koji na pitanje svojih učenika zašto oni ne mogaše da isteraju zlog demona iz jednog mladića odgovara: „A ovaj rod isteruje se samo postom i molitvom“ ( Mt 17, 21). Ovim rečima nam je Sam Gospod ukazao na dva načina borbe s našim duhovnim neprijateljem. Post i molitva su krila duše koja uzdižu čoveka ka Bogu, jedini put ka unutrašnjem savršenstvu, jedino oružje protiv satane – protivnika našeg spasenja. Post nas izbavlja od Satane i njegovih dela. Danas Satana naporno radi u nama, sa nama i oko nas. On je među nama, u parohiji, kod kuće, na ulici… Koliko je danas oko nas zla i mržnje. Neprijatelj roda ljudskog uživa u svemu ovome: bezakonje, nedostatak uzdržanja, gordost, nedostatak pokajanja i smirenja. Sve nas to kao zid deli od Isusa Hrista, našeg Spasitelja, zid koji ne možemo uništiti svojom snagom. Post je put koji nas vodi u rušenje tog zida i put koji nas vraća Hristu. Sve nas to vodi Svetoj Pashi, Spasitelju našem Vaskrslom.

Kako svedoči otačko predanje, naš Utešitelj, Duh Sveti – oduzima nam se zbog grehova naših. Njegovo ponovno zadobijanje postiže se, po rečima Spasiteljevim, molitvom i postom. Savremeni čovek izgubio je ovu misao. I to je jedna od lukavih pobeda duha zlobe nad mnogima savremenim Hrišćanima.

Za razliku od savremenog čoveka, post i molitva bili su duboko utkani u narodnu pobožnost naših bližih i nešto daljih predaka. Naše bake i dedovi nisu bili previše učeni ovosvetskom naukom, ali su itekako znali kada je sreda ili petak ili neki višednevni post, kao i da ne treba leći ili započeti neki posao ili novi dan pre nego što od Boga dobiju blagoslov.

Umesto blagoslovenih darova Božijih savremeni čovek je na post i molitvu počeo da gleda kao na suvišno breme. To dovodi do toga da blagoslovene dane posta prihvata sa mukom i željom da što pre prođu.

To nas navodi na zadatak da osvetlimo osnove i blagodatne darove posta i molitve.
Najranije pominjanje posta nalazimo na prvim stranicama Svetoga Pisma. Naime, prva Gospodnja zapovest upućena ljudima (praroditeljima Adamu i Evi), jeste zapovest o postu: „I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu. Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš. (Post. 2, 16-17).“ Upravo zato sv. Vasilije Veliki post i naziva „ vršnjakom roda ljudskoga.“

U Novom Zavetu Gospod naš Isus Hristos, postio je četrdeset dana u pustinji i pokazao da post nije cilj sam po sebi, već je on sredstvo našeg sjedinjenja sa Njim. Ova dva primera navodim sa ciljem da bih naglasio da je post BOŽANSKA USTANOVA i kao takav bio je poštovan od ugodnika Božijih do današnjih dana.

Bogovidac Mojsije posle posta od četrdeset dana usudio se da se popne na vrh gore Sinaja i da primi od Boga ploče sa deset zapovesti. Ne bi imao tu smelost da se približi vrhu, koji se dimio od božanskog prisustva, da se nije pre toga naoružao postom. Postio je i tek tada je mogao da razgovara sa Bogom.

Prorok Samuilo bio je plod posta. Njegova majka Ana, pošto je postila, pomolila se Bogu: „Gospode sila, pomiluj me i podari mi dete, pa ću ga posvetiti Tebi“.
Kod velikog junaka Sampsona, šta je bilo ono što ga je činilo nepobedivim? Post! Preko posta je začet u utrobi matere svoje. Post ga je rodio. Post ga je odojio. Post ga je othranio. Onaj post kojeg je odredio anđeo: „Dete koje ćeš roditi, ne treba da okusi ništa od plodova vinograda. Neće piti vina niti bilo koje drugo opojno piće“. Dok je Sampson živeo sa postom, pobeđivao je na hiljade Filistejaca, rušio vrata utvrđenih gradova, zadavio rukama lava. Međutim kada je napustio post i Dalila ga navela na pijanstvo i u blud, bio je zarobljen, oslepljen i ismejan od svojih neprijatelja.

Život Časnog Preteče bio je jedan neprekidni post. Nije imao ni kreveta, ni trpeze, ni imanja, ni stoke, niti bilo šta drugo od onoga što se smatra neophodno za život. No upravo zbog toga Gospod je posvedočio da je on „najveći od rođenih od žene“.

Post je podigao do trećeg neba i apostola Pavla. Njega čak ubraja u nevolje i stradanja koja je podneo u svome misionarskom radu za slavu Božiju i spasenje ljudi.
Šta o postu govore sv. Oci i učitelji Crkve?

Sveti Grigorije Palama o cilju posta savetuje hrišćane: „Cilj posta, radi koga je on i ozakonjen i tako poštovan kod hrišćana, jeste očišćenje duše“. Prepodobni Justin Ćelijski o post poučava: „Posteći postom – postom duše i tela – duša posti od svakoga greha, uzdržava se od svakoga greha, od gneva, od pakosti, od zavisti, od zlobe, od ogovaranja, od osuđivanja, od pohote, od srebroljublja. Oslobađa se od svakoga greha. A post tela je uzdržavanje od hrane. Posti telo da ne preovladaju strasti u njemu, nego da se smirava postom. Eto, tako nas Sveta Crkva priprema za Sveto Pričešće“.

Veliki Zlatousti nas o postu poučava: „Ne ograničavaj vrlinu posta samo na ishranu. Istinski post nije samo odricanje od različite hrane, nego odricanje od strasti i grehova: da nikome ne učiniš nepravdu, da oprostiš bližnjemu svome za uvredu koju ti je naneo, za zlo što ti je učinio, za dug što ti je dužan. Inače, ne jedeš meso, ali jedeš samoga brata svoga. Ne piješ piće, ali unižavaš drugoga čoveka“.

Naš savremenik, otac Aleksandar Šmeman, govoreći o ovom Velikom, Vaskršnjem postu, kaže da je on škola pokajanja koju svake godine mora da prođe svaki hrišćanin, da bi produbio svoju veru, da bi procenio i, ako je to moguće, izmenio svoj život. Dalje nastavlja, „to je divno pokloničko putovanje na sam izvor pravoslavne vere, to je ponovno pronalaženje pravoslavnog puta“.

U drevnom starečniku, zbirci izreka egipatskih pustinjaka, nalazi se razgovor između Svetog Makarija Velikog i lobanje jednog mnogobožačkog žreca: „Pričao je starac Makarije: kad sam hodio jednom po pustinji, nađoh bačenu mrtvačku lobanju. Kad je gurnuh maslinovim štapom, lobanja progovori. Upitah je: ko si ti? A ona odgovori: Ja sam bio idolski žrec za mnogobošce koji su živeli u ovom mestu. A ti si Makarije duhonosni. Kad se razgori u tebi sastradalna ljubav prema onima koji su u paklu, i kad se pomoliš za njih, tada dobiju malo utehe. Starac će na to: o kakvoj se utesi radi i o kakvim mukama? Odgovori mu lobanja: koliko je daleko nebo od zemlje, toliko je dubok oganj pod nama, pogruženim u njega od nogu do glave. I što je gore od svega, niko ne može nikoga videti licem k licu, nego su svačija leđa prilepljena za leđa drugog. Kad se ti pomoliš za nas, onda delimično vidimo lica jedni drugima. Eto, to je uteha. Starac se zaplaka i reče: proklet dan u koji se rodio čovek…“

Ova potresna i poučna priča nam slikovito pokazuje da je najdublji pakao za svakoga čoveka upravo nemogućnost gledanja lica brata svoga, i opštenja sa drugim čovekom, tj. nemogućnost opštenja sa Gospodom, po čijem liku smo svi sazdani. Poenta posta je, dakle, i u tome da imamo mir sa Bogom, mir sa drugim ljudima, mir sa prirodom i na kraju mir i sa sobom. Da bismo to postigli potrebno je da ulažemo telesne napore, ali potrebno je da kao temelj svakog našeg napora imamo molitvu, jer molitva nas dovodi pred lice Božije. Molitva je opštenje sa Bogom, i stojeći pred licem Božijim u svetlosti Njegovog prisustva, mi u toku posta, ali i izvan posta, imamo mogućnost da sagledamo sebe, da vidimo svoju dušu, da vidimo svoje nedostatke, svoje padove i svoje promašaje, i da onda iz te najniže tačke svoga postojanja uputimo toplu molitvu Bogu, da On bude sa nama i da Njegovom snagom i silom, gradimo vrlinu u sebi, tako što ćemo sve ono što smo dobili kao potencijal i dar od Boga, uz pomoć Božiju razvijati kako bismo stvorili u sebi ono na što nas apostol Pavle podseća meru rasta visine Hristove.

Post nikada nije bio individualni čin, već je uvek bio potkrepljen dubokim liturgijskim iskustvom Crkve, dobijajući u evharistijskom sabranju svoju krunu. Rekao bih, kao što u svetotajinskom životu svaka Sveta tajna svoj pečat dobija u Evharistiji, tako post i podvig hrišćana svoj vrhunac dobija u Evharistijskom sabranju kao centralnom događaju hrišćanskog života.

Ovo nas dovodi na temu molitve. O neophodnosti molitve u iskustvu svakoga čoveka arhimandrit Rafail Karelin govori: „Kada stradaju nervi, strada i celo telo i čovek tada postaje sličan živom lešu. Isto tako je ceo čovekov duhovni život paralizovan kada nema molitve. Tada se gasi njegova vera, nestaje ljubav i gubi se nada.“ Ove reči velikog duhovnika pozivaju nas na preispitivanje ne samo života poverene nam pastve, nego i nas samih. Koliko je molitva prisutna u životu Hristovog pastira? Sveti Jefrem Katunakijski upravo nas poučava: „Dobra deco moja, teolog je onaj koji razgovara sa Bogom, a ne onaj koji proučava teologiju“.

Teologija je „logos“, slovljenje o Bogu. Ona pretpostavlja da onaj ko o Bogu govori mora Boga i da poznaje. U Pravoslavnoj Crkvi govorimo da poznanje Boga nije intelektualno nego duhovno, tj. da je povezano sa čovekovim zajedničarenjem sa Bogom. U učenju svetoga Grigorija Palame, viđenje nestvorene svetlosti tesno je povezano sa čovekovim oboženjem, sa čovekovim zajedničenjem sa Bogom i bogopoznanjem. Ako mogu da napravim jednu paralelu- po svedočenju jednog našeg bogoslova, koji se pobliže upoznao sa zapadnom crkvom prilikom studiranja, rimokatolička Crkva se na ovom planu odvojila od istočnog iskustva jer je duhovnost izjednačila sa intelektualnim.

Pre nego što nastavim da govorim o ovoj temi, dao bih kratko viđenje duhovnog stanja poverenog nam stada, počev od onih kojima je naša pažnja, ali i molitva potrebnija. Onih koji još nisu postali, kako mi to danas nazivamo, aktivni vernici – a koji čine većinu naših parohija.

Govoreći kroz prizmu parohijskog sveštenika mogu posvedočiti da u svesti savremenog pravoslavca ili povremenog konzumenta duhovnih sadržaja svest o postu svodi se na sedmodnevno uzdržavanje od određene vrste hrane, psovki, prepirki sa najbližima (pre svega supružnikom) i splatkarenja i ogovaranja. Nakon tog perioda život se nastavlja po starom.

No, i pored svih ovih manjkavosti važno je istaći iskrenu ljubav, koju naš narod gaji prema Bogu, Crkvi i svom sveštenstvu, te je to odlična baza za njegovo dalje uzrastanje. Upravo u tom cilju glavna je uloga nas sveštenika, ali i naše evharistijske zajednice – da kroz autentično svedočenje preporađamo one koji su nam povereni.

Sa druge strane, javlja se jedna nova snaga naše Crkve – kako u rasejanju, tako i u Matici, a to su mladi ljudi željni Boga. Naše duhovne žitnice su toliko velike, da prelivaju. One baštine svetotajinski opit apostola, Otaca Crkve, mučenika, ispovednika, naših svetih predaka od Svetog Save do vladike Nikolaja, patrijarha Pavla, jasenovačkih i ostalih novomučenika, kao i savremenih duhovnika i vrlih hrišćana kojima se svaka zajednica može podičiti. Upravo pred tom lepotom stoje mladi ljudi, a uloga nas sveštenika jeste da ih samo sa ljubavlju prihvatimo i uklopimo u taj divni duhovni mozaik. Dakle, samo ljubav.

Kod ovih mladih ljudi očigledna je ozbiljnost u duhovnom životu. Ispovesti i pričešću pristupaju sa velikom pažnjom, ne mali broj njih drži molitveno pravilo i čitanje psaltira, a što je najvažnije – skloni su promeni života , dakle, istinskom pokajanju. Posebno bih istakao potrebu za formalnim organizovanjem Omladinskih zajednica pri našim parohijama, ali i same mreže istih u okviru naše dijeceze. Iskustveno svedočim, da bi ti mladi ljudi mogli da uzmu i veće učešće u misiji Crkve, na razne načine. Svedočim i to da mlad čovek, nadahnut novim otkrićima u svom duhovnom životu, ima potrebu da to podeli i sa bližnjima, pre svega prijateljima, te uskoro i druge uključuje u aktivan crkveni život.

U radu sa obe grupe vernika možemo opaziti i veliku potrebu za posetama manastirima, kao i želju za duhovnim večerima u našim parohijskim zajednicama – i to posebno ako gostimo sveštenike ili sveštenomonahe. Šta je zajedničko za ove obe manifestacije pobožnosti? Živa reč pastira. Dakle, nije dovoljno samo posetiti jednu svetinju, već i imati priliku čuti reči utehe i reč spasenja. Zato se i trudimo da naša poklonička putovanja usmeravamo kao onim duhovnicima, kojima obaveze dozvoljavaju da se bar malo posvete poklonicima. Ako mogu malo i privatizovati ovu govornicu, a sa namerom zajedničke duhovne koristi, toplo bih preporučio manastir Orahovicu i našeg vrlog oca Pavla.

Sada se opet vratimo našem molitvenom iskustvu. Ako poverujemo rečima starca Jefrema o neophodnosti lične molitve pastira dužni smo da sebi postavimo pitanje Da li ja mogu pomoći onim prvima da se aktivno uključe u život poverene mi zajednice ili onim drugima da se duhovno izgrađuju, ako pri tom molitva nije svakodnevno prisutna u mom životu? Odgovor smo dužni da damo sami sebi.

Gde je snaga pravoslavlja? Šta mi možemo ponuditi savremenom svetu? Snaga pravoslavlja jeste u autentičnom, predanjskom svedočenju Istine. To je ono što prepoznaju i mnogi od onih koji pristupaju pravoslavlju. Pre nekoliko meseci gostili smo divnog profesora i sveštenika iz Amerike – oca Miloša Vesina. Potpuno prirodno, naše parohijane zanimalo je i trenutno stanje Pravoslavne crkve u Americi, kao i njena perspektiva na tom kontinentu. Otac Miloš nam je govorio o velikoj snazi tamošnjeg pravoslavlja, koje je religija budućnosti za tamošnje žitelje. Kao razlog i glavni pokretač naveo je veliki broj svetogorskih staraca, koji su se tamo preselili, podižući tamo manastire, ali pre svega donoseći Svetu Goru u Ameriku! Ono što je glavna baza tog svedočenja jeste upravo molitva i to neprestana.

Ovde dolazimo do Isusove molitve. Najomiljenija molitva svih Hrišćana svih vremena, posebno negovana kod pravoslavnih monaha bila je molitva Gospoda Isusa. Ona se zove i „molitva uma“ ili „molitva srca“, jer se neprestano ponavlja u umu i u srcu. Prepodobni Jovan Lestvičnik savetuje: „Neprestano pominjanje i misao na Isusa neka se sjedini sa tvojim disanjem i onda ćeš jasno osetiti korist od molitvenog tihovanja“. Ovaj divni izdanak monaške molitvene prakse uzima korena i u našim parohijskim zajednicama. Sveti Ignjatije Brjančaninov savetuje: „Pošto je kod neprestane molitve od svih najpodesnija molitva Isusova, početnik treba da se okreće toj molitvi što je češće moguće. Ako ti je iskrslo i najkraće slobodno vreme, ne traći ga u prazno! Ne traći ga na nekakvo beskorisno i isprazno maštanje, ili na bilo kakav sujetan, beznačajan posao! Upotrebi ga za bavljenje molitvom Isusovom.“ Dok smo zauzeti ručnim radom, dok hodamo, dok jedemo ili pijemo – uvek se možemo moliti umom, proiznoseći istinsku molitvu ugodnu Bogu. Duhovnici savetuju da je u početku govorimo 10-15 minuta, a da zatim postepeno povećavamo to vreme. Takođe, kada smo sami treba da je izgovaramo naglas, a u prisustvu drugih ljudi bezglasno i u srcu. Kada se Isusova molitva ukoreni u našem umu, ona ga čisti od greha, laži i lukavstva, a kada se kosne našeg srca u njemu umiru strasti. Što je najvažnije, ona u našem srcu budi ljubav prema Bogu.

Naše molitve su spoj ličnog i svetootačkog doživljaja. Molitve, koje je Crkva sačuvala, pisali su sveti Oci. Oni su sagledavali tajne duhovnog sveta. Svoje duše viđali su u crnim bezdanima, ali i u svetlosti preobraženja. Zato i njihove molitve imaju ogromnu duhovnu silu. Moleći se po njihovom kanonu mi razgovaramo sa Bogom njihovim rečima. No, ako ih pažljivo čitamo i uspemo da sa njima spojimo i svoj um i srce one će postati i naše lične molitve. Pored toga, bitno je da sa Gospodom razgovaramo i našim rečima i da pred Njega iznosimo svoje lične muke, radosti i potrebe. Ovo nam potvrđuje i sveti Jovan Kronštatski: „Posle molitvenog pravila kaži Bogu bar nekoliko svojih reči. Eh, kako će Bogu biti prijatna ta molitva. Biće mu prijatna kao ocu tepanje njegovog detenceta. „No, i kada se ovako molimo trebamo se čuvati praznoslovlja. Nekada mislimo da naša molitva treba dugo da traje, pa onda padamo u ovo iskušenje. Sam Gospod nam govori: „A kad se molite, ne praznoslovite kao neznabošci, jer oni misle da će za mnoge svoje reči biti uslišeni“ ( Mt. 6,7). Govoriti mnogo u molitvi znači tražiti od Boga ono što nam nije na korist i često davati Mu naša gotova rešenja. Čuvajmo se ovog iskušenja i neka naša molitva bude iskrena i neposredna.

Molitvu Sveti oci nazivaju caricom svih vrlina. Postoji crkvena, ali i ona lična. Kada govorimo o crkvenoj molitvi pre svega mislimo na Svetu liturgiju, bez koje nema spasenja. Kako to doživljava već pomenuti arhimandrit Rafail sve crkve ovoga sveta međusobno su povezane nevidljivim kanalima blagodati. I kao što se radijusi presecaju u jednom centru, tako se u svakoj crkvi presecaju duhovni zraci koji ishode iz svih crkava i iz srca svih svetih ljudi. Stoga, kada se molimo u hramu, za nas se tada vrši služba, za nas se mole u svim crkvama sveta, i u Jerusalimu gde se nalazi Grob Gospodnji i na Svetoj Gori na koju ženska noga ne može kročiti. Ovo kao da potvrđuje i prepodobni Antonije Veliki. Naime, kada ga prepodobni Makarije, osnivač egipatskog skita, pita šta im još nedostaje za spasenje, on mu odgovara: „Hram u kojem bi se vršila Sveta liturgija. „U Svetoj liturgiji, kroz sveštene simvole, pred nama prolazi ceo zemaljski život našeg Spasitelja i bivaju nam otkriveni budućnost Crkve i sveta. Onaj ko je na Liturgiji u mogućnosti je da duhovnim očima sagledava velike tajne Božije i, što je važnije, da učestvuje u njima.

Da bi se čovek mogao moliti potrebno je da napravi duhovnu pripremu. U toku Svete liturgije pojemo pesmu Iže heruvimi. U njoj govorimo one čuvene reči: „Mi koji heruvime tajanstveno izobražavamo svaku svoju životnu brigu ostavimo, kao oni koji će primiti Cara slave. “Ta naša raspolućenost i duhovna rasejanost često nam onemogućava da uputimo iskrene molitve ka Gospodu. Kada govorimo o ovome setimo se i primera jednog vrlog monaha, dobrog duhovnika, kome su njegova deca stalno iznosila iste probleme. On je u svojoj molitvi, videvši kako su njegova deca stalno na sabranjima i kako se mole Gospodu, upitao Gospoda zašto ih ostavlja bez svoje pomoći i zašto ne uzvraća na njihove molitvene vapaje. U jednom viđenju ovaj duhovnik doznaje da su njegova duhovna čada prisutna samo telesno, a da su misaono u svojim životnim brigama i potrebama. U takvom stanju oni kao i da zaborave da sa Gospodom podele svoje muke. Kada govorimo o ovome setimo se reči sv. Zlatousta: „na krilima molitve izdićićeš se iznad zemlje i bićeš zaštićen od svih neprijatelja. „Molitva mora da bude sa pažnjom. Kada se molimo budimo svesni da stupamo u duhovnu borbu. U tom trenutku se bude razne misli i same strasti. Neka nam bude uteha, kako veli arhimandrit Karelin, da niko od nas nema čistu molitvu. Veli da je to privilegija samih anđela. No, da se trudimo da svaku reč molitve osmislimo i da na nju srcem odgovorimo. Jedan koristan savet daje nam i sveti Serafim Sarovski: „Dok stojiš u hramu, zatvori oči kako ti ništa ne bi odvlačilo pažnju i moli se zatvorenih očiju. Ukoliko te demon bude gurao u dremež gledaj u sveću ili kandilo pred ikonom i čini poklone i metanije. Ukoliko za pevnicom čitaju tako nerazgovetno da ništa ne razumeš, govori Isusovu molitvu.“

Dani koji su za nama, ali i oni pred nama, priprema su za Praznik nad praznicima. Veliku ulogu u samoj pripremi igraju upravo post i molitva. Crkva je odredila posni period Četrdesetnice, kao kakvo duhovno putovanje čiji je krajnji cilj upravo Vaskrs. To je priprema za onu jedinstvenu radost, koju svedočimo na Pashalnoj Liturgiji pojući „sada je sve ispunjeno svetlošću, nebo i zemlja i podzemlje. „Svojim vaskrsenjem Gospod je umrtvio smrt, razorio ad i otvorio nam vrata večnoga života, jer je život zasijao iz groba svima onima koji veruju. Nama je potencijal tog života dat u krštenju, jer mi koji smo sahranjeni sa Hristom sa njim ćemo i vaskrsnuti. Radujemo se onom danu kada ćemo svi radosno blagovestiti Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse. Liturgička tradicija Crkve, vezana za ove dane, postoji da bi nam pomogla da ponovo otkrijemo viziju novog života – kako svedoči Šmeman, onog života koji smo tako lako izgubili i izdali. Kroz službe ovog časa Crkva nam otkriva ono „ što uho nije čulo i oko nije videlo i što još nije ušlo u srce čovekovo, ali što je Bog pripremio onim koji ga ljube. „U srcu tog liturgijskog opita stoji Pasha. To su vrata koja se svake godine otvaraju, a koja vode u raskošnu svetlost Carstva Božijeg, koju upravo sada predokušamo. Ta vizija čini velikoposnu tugu radosnom, a naš posni napor „duhovnim prolećem“ – ponovo govori otac Aleksandar.

Zahvaljujući se našem Episkopu Kirilu na poslušanju i prilici da danas progovorim – nešto lično, a nešto ustima Svetog Pisma i Otaca Crkve, svima sabranima zahvaljujem na strpljenju i pažnji želeći nam da ovaj post zaključimo u istinskoj radosti javno ispovedajući Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!