Историјат Митрополије
загребачко-љубљанске

Српско православно свештенство среће се, на просторима данашње загребачко-љубљанске Епархије, већ у вријеме Кантакузине Катарине Бранковић, кћери српског деспота Ђурђа Бранковића и жене грофа Улриха II Цељског. Приликом удаје за Улриха, 1434. године, Катарина је из Смедерева повела, поред дворске пратње, и свештеника који јој је био духовник. Њеним заузимањем, преписана је 1454. године, у Вараждину, богослужбена књига Апостол, прва до сада позната српско-словенска књига написана на овим просторима. У Вараждинском апостолу, који се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду, сачуван је и запис у којем је, поред осталог, записано да је ова богослужбена књига написана „при благочестивој и христољубивој госпођи и кнегињи Кантакузини, кћери деспота Ђурђа, самодршца српског.“

Од обнове Пећке патријаршије 1557. године, у вријеме српског Патријарха Макарија Соколовића, над православним Србима Старе Славоније духовни надзор вршио је пожешки Митрополит, који је столовао у манастиру Ораховици. Митрополит пожешки Василије, због турског зулума, прешао је, почетком октобра 1595. године, из манастира Ораховице на подручје Горње Славоније и остао у Ровишту, близу турске границе, како би био што ближе и свом народу под Турцима. Владика Василије је на новим просторима основао епископију са сједиштем у манастиру Марча, по којем је та дијецеза и прозвана Епархијом марчанском. У историјским изворима ова епархија се још назива свидничка, вретанијска или ускочка Епархија. Марчански архијереји водили су тешку борбу против агресивног римокатоличког прозелитизма и програма Уније.

Поред манастира Марче, друго духовно средиште православних Срба тог подручја био је и остао манастир Лепавина.

Под великим притиском Римокатоличке цркве, посебно загребачког бискупа, Срби су изгубили манастир Марчу, али су сачували своју Православну вјеру и национални идентитет. Као духовни наставак Епархије марчанске, 1734. године је устројена лепавинско-северинска Епископија, са сједиштем у манастиру Лепавини, а касније у Северину. Ова Епархија сједињена је 1754. године са Епархијом костајничко-зринопољском, да би касније, 1771. године, територија лепавинско-северинске Епархије била сједињена са пакрачком Епархијом. Ово јединство остало је до 1931. године, када је основана Епархија загребачка са сједиштем у Загребу. На челу епархије налази се митрополит.

У састав новоосноване Епархије загребачке ушле су црквене јединице са територија Епархије пакрачке и Епархије горњо-карловачке. Први администратор новоосноване епархије био је Епископ горњо-карловачки Максимилијан Хајдин.

У свом допису свештенству и монаштву новоосноване Епархије загребачке, Епископ Максимилијан пише: Извршавајући одредбе чл. 12. Устава српске православне Цркве, а на основу пар. 2. Спроведбене наредбе Св. Архијерејског Синода уз овај Устав, прогласили смо сједињење са новооснованом Епархијом загребачком свих парохија и црквених општина у Дравској бановини, парохије и црквене општине сисачке у срезу Сисак, као и вијерних из срезова Черномељ (село Бојанци, саставни дио парохије Мариндол), Писаровина, Самобор, Велика Горица и Јастребарско из управне опћине Драганић, као и вијерних из града Сиска, који су до сада припадали Епархији горњо-карловачкој.

Надаље смо прогласили сједињење са овом новооснованом Епархијом парохија, црквених општина и вијерних срезова: Бјеловар, Чаковац, Чазма, Дугосело, Гарешница, Ђурђевац, Грубишно поље, Иванец, Копривница, Крапина, Крижевци, Кутина, Лудберг, Нови Мароф, Преграда, Прелог, Св. Иван Зелина, Стубица, Вараждин, Загреб и Златар, те из градова Бјеловар, Загреб, Копривница, Крижевци, Сисак и Вараждин, који су до сада припадали Епархији пакрачкој.

За првог Митрополита изабран је, 1932. године, Епископ нишки Доситеј (Васић), учени богослов, човек широких погледа и разумијевања у односима са другим народима и вјероисповестима. На самом почетку Другог свјетског рата, 7. маја 1941. године, Митрополита Доситеја усташе су ухапсиле, мучиле у полицијском затвору у Петрињској улици у Загребу и интернирале у Београд, гдје се и упокојио 1945. године. Митрополит Доситеј је канонизован за светитеља 1998. године, а његов спомен прославља се 31. децембра/13. јануара

Послије Другог свјетског рата, Епархијом загребачком, као и осталим Епархијама на територији Хрватске, управљао је, све до 1947. године, викарни Епископ Арсеније (Брадваревић). Њега је наслиједио митрополит Дамаскин (Грданички), прије тога Епископ банатски; а послије његове смрти, 1969. године, Епархијом загребачком администрирао је славонски Епископ Емилијан (Мариновић).

На редовном засиједању Светог архијерејског сабора, 1977. године, духовни надзор над овом епархијом повјерен је Епископу лепавинском Јовану (Павловићу) који је, 1982. године, изабран за Митрополита загребачког. На приједлог Митрополита Јована, ова епархија је 1983. године проширила свој назив у Епархија загребачко-љубљанска.

У састав Епархије загребачко-љубљанске ушле су, 1994. године, парохије Српске православне цркве у Италији те је званични назив Епархије био Епархија загребачко-љубљанска и цијеле Италије. Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 2011. године, парохије у Италији припојене су новоформираној Епархији аустријско-швајцарској са сједиштем у Бечу.

На редовном засиједању Светог архијерејског сабора, 2014. године, за Митрополита загребачко-љубљанског изабран је дотадашњи Епископ јегарски др Порфирије (Перић). Устоличење Митрополита Порфирија, у Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, извршио је Патријарх српски Иринеј, уз саслужење више Архијереја из неколико помјесних православних Цркава. Митрополит Порфирије изабран је 18. фебруара 2021. године за 46. поглавара Српске Православне Цркве. По избору за патријарха постао је администратор Епархије загребачко-љубљанске.

Поред манастира Лепавине, у Епархији загребачко-љубљанској жив је и манастир Свете Петке у Загребу, а у изградњи је и први православни манастир у Словенији, недалеко од Новог Места.