Intervju Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog g. Porfirija za nedeljnik Ekspres

Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију?

Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници.

Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима.

Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати.

Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана?

Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем...

Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској?

Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени.

Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани.

Недавно је било обележавање “Олује”…?

Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора.

Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину?

Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе..

Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство?

Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета.

Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''?

Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе.

Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате?

Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници.

Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу?

Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта.

Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају...

На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања.

Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију?

Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији.

Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу?

Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена.

Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали?

Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе.

На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов?

Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?''

Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише?

Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји.

''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије?

Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес.

На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ?

Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама.

Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“?

Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе.

Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем.

Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема.

Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''?

Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника.

Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба?

Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени.

Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка.

Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности?

Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској.

Извор: Недељник Експрес