Hirotonija arhimandrita Nikona za Episkopa jenopoljskog, vikara Patrijarha srpskog

Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je načalstvovao 1. septembra 2024. godine u hramu Svetog Save u Beogradu svetom arhijerejskom Liturgijom i svečanim činom hirotonije izabranog i narečenog visokodostojnog arhimandrita Nikona za Episkopa jenopoljskog, vikara Patrijarha srpskog.

Njegovoj Svetosti Patrijarhu su sasluživali visokopreosvećena gospoda mitropoliti: bački Irinej, skandinavski Dositej, vranjski Pahomije, šumadijski Jovan, braničevski Ignjatije, mileševski Atanasije, zvorničko-tuzlanski Fotije, crnogorsko-primorski Joanikije, raško-prizrenski Teodosije, niški Arsenije, dalmatinski Nikodim; kao i preosvećena gospoda episkopi: gornjokarlovački Gerasim, osečkopoljski i baranjski Heruvim, valjevski Isihije, šabački Jerotej, pariski i zapadnoevropski Justin, budimljansko-nikšićki Metodije, jegarski i izabrani londonski i velikobritansko-irski Nektarije, mohački Damaskin, marčanski Sava, lipljanski Dositej, toplički Petar i umirovljeni kanadski Georgije.

Sasluživali su i visokoprepodobni arhimandriti: studenički Tihon, izabrani Episkop moravički; cetinjski Pajsije, izabrani Episkop dioklijski; Serafim, izabrani Episkop kostajnički; igumani hilandarski Metodije, dečanski Sava, donjobišnjanski Simeon, papraćki Nektarije, koviljski Hariton i krčki Sevastijan; visokoprepodobni arhimandriti Danilo, direktor Patrijaršijske upravne kancelarije, i Nektarije, glavni sekretar Svetog Arhijerejskog Sinoda; arhimandriti Evsevije iz Arhiepiskopije atinske i Danilo (Ljubotina); protojerej Đorđe Stojisavljević, šef Kabineta Patrijarha srpskog; protojereji-stavrofori Radivoje Panić, Milosav Radojević i Duško Spasojević; protojerej Srđan Perić; protonamesnici Bogoljub Ostojić i Dejan Jakovljević; jeromonah Kozma iz Kovilja; jereji Rade Despotović, Đorđe Filipović, Dejan Mandić, Milan Kadijević, Đorđe Ljubinković, Aleksandar Novaković, Veselin Ristić, Ognjen Verić, Dragan Karan, Vladimir Pekić, Goran Petković, Srboljub Ostojić i Darko Nikolić; protođakoni Dragan Radić i Radomir Vrućinić; jerođakoni Irinej i Teodosije iz manastira Kovilja; kao i đakon Vladan Tatalović.

Svečanom činu hirotonije prisustvovali su igumanija Hartina sa sestrama iz Pećke Patrijašije, kao i monahinje manastira Žiče, Jasenovca, Vavedenja Bogorodičinog u Beogradu i Vaskrsenja Hristova u Kaću, direktor Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama dr Vladimir Roganović i predstavnici kulturnog, političkog i javnog života prestonice.

Patrijarh Porfirije: Sve što ima veze sa suštinom našeg života dešava se na Liturgiji

Upućujući očinsku pouku novom arhijereju Srpske Pravoslavne Crkve, Njegova Svetost Patrijarh g. Porfirije je istakao:

– Braćo arhijereji, viskopreosvećena i preosvećena gospodo, časni oci, monasi i monahinje, braćo i sestre, dragi vladiko Nikone,

Imali smo blagoslov da služimo svetu Liturgiju, da se pričestimo Telom i Krvlju Hristovim i da se na taj način pokažemo da smo zajednica vernih, da smo Telo Hristovo i da to zaista posvedočimo, ali i da predokusimo tajnu Carstva Nebeskog, upravo zbog toga što je sveta Liturgija prisustvo Carstva Nebeskog u istoriji i istovremeno anticipacija i participacija tj. predokus našeg učestvovanja u toj istoj tajni. Sve što se u Crkvi zbiva i što ima veze sa suštinom našeg života dešava se na svetoj Liturgiji.

Otuda, danas smo imali hirotoniju novog episkopa, vladike Nikona, znajući da je Liturgija ono što nam je predato od Gospoda i da je On kroz Liturgiju naš Spasitelj ovde i sada i u vekove vekova. Zato kada govorimo o episkopu u ovakvom kontekstu znamo da je to tajna koja je predata samim Gospodom Hristom da Episkop bude naslednik apostola. Gospod nam je dao da se Crkva produžuje i kao predanje kroz sve vekove svakoj generaciji daruje. Apostol Pavle iz ovih razloga u Prvoj poslanici Korinćanima u 11. i 15. glavi govori o predanju, naglašavajući da ono što je on kao apostol primio to i predaje, a episkop je naslednik apostola i ono što prima to treba i da preda, ne svoje privatno, individualno, slobodno, pojedinačno, bilo da je reč o mišljenju, o ideji, o pameti ili o znanju. Gospod je sam rekao: Idite i propovedajte, krštavajući sve narode u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt 28,19), da bi apostol Pavle razumeo i objasnio šta su to te reči Hristove upućene apostolima. Šta je to što je primio, ali i predao, apostol Pavle govori u 15. glavi Prve poslanice Kornićanima: Hrista raspetog i vaskrslog i vaznetog u nebesa – to episkop prima. Prima tajnu Raspeća, Vaskrsenja i Vaznesenja na nebesa, tajnu Carstva Nebeskog koju treba da preda bez obzira na prostor. Drugo, u 11. glavi Prve poslanice Korinaćanima veli apostol Pavle: Primio sam i to vam predajem – tajnu Evharistije, sećanje na onu noć kada je Hristos predat na stradanje i kada je obavio svetu Evharistiju kao tajnu Crkve rečima: Primite i jedite ovo je Telo moje i Pijte iz nje svi ovo je Krv moja (Mt 26, 26-28). Episkop je onaj koji prenosi tajnu vere, jer je primio i tajnu Carstva Nebeskog služeći svetu Liturgiju, a sve to, naravno, i postom i molitvom kako smo čuli u današnjem Jevanđelju.

Zato dragi vladiko, birajući te, Sveti Arhijerejski Sabor i ovde sabrana braća arhijereji mole se da ono što si ti primio, kao što smo i mi kao episkopi primili, da to predamo narodu Božjem i Bogu. Molimo se da tvoja reč bude reč Hristova, da bude reč Crkve, da ne bude privatno mišljenje, da ne bude po principu čini što ti srcu drago, jer ako srce nije preobraženo, ako nije doživelo katarzu, ako nije postilo, molilo i kajalo se, ako nije plakalo, ako se nije kupalo u suzama pokajanja, onda ne može doneti pravu odluku. Tek kada prođemo blagodaću Duha Svetog katarzu možemo razlikovati dobro od zla i onda naša reč, misao i delo mogu biti crkveni i onda nismo važni mi nego je važan Gospod i bližnji. Sabor i oci sabrani mole se da to uvek imaš na umu i da ti Bog da snage da ono što si primio, da to kao uzdarje Bogu, uzneseš i daruješ bližnjima, a ja u ime Sabora dajem ti žezal kao simvol episkopske službe izgovarajući reči: Primi žezal ovaj da napasaš povereno ti Hristovo stado. Poslušnima neka bude za oslonac i ukrepljenje, a neposlušne i nepokorne upućuj i karanjem i krotkim vaspitavanjem u Hristu Isusu Gospodu našem. Dostojan!

Episkop jenopoljski Nikon: Krajnji cilj svakog sabiranja jeste sabranje u večni nebeski sabor

Primivši arhijerejski žezal iz ruku predstojatelja Srpske Pravoslavne Crkve, Njegovo Preosveštenstvo Episkop jenopoljski g. Nikon je izgovorio pristupnu besedu:

– Vaša Svetosti, vaša visokopreosveštenstva i preosveštenstva – draga u Hristu braćo arhijereji; gospodo velikodostojnici države i društva; časni oci, prezviteri i đakoni; najprepodobniji monasi i monahinje; draga braćo i sestre – blagosloveni narode Božji,

Danas sa sveštenim trepetom stojim pred Bogom, pred Gospodom „koga slave vojske nebeske i pred kim drhte heruvimi i serafimi“; danas stojim pred Vama, ljubljenim narodom Božjim, carskim sveštenstvom, i davidovskim oduševljenjem blagodarno kličem pred svom punoćom saborne Crkve: „Gle, kako je lepo i krasno, kada sva braća žive zajedno!“ (Ps 132, 1).

Gledajući Vas, braćo i sestre, živu Crkvu Božju, moje srce je ispunjeno radošću i trepetnim slavoslovljem, jer sam danas izvoljenjem Duha Svetog i bogoljubivih otaca Svetog Arhijerejskog Sabora naše pomesne Crkve, sa vašim molitvenim uzvikom „Aksios“, udostojen uzvišenog episkopskog služenja i uvršten u red arhijereja Crkve Hristove.

Ako je veliki prorok David pokajno ispovedao: „Ja sam crv, a ne čovek, podsmeh ljudima i rug narodu“ (Ps 21, 7); ako je prvovrhovni apostol Petar skrušenog srca uzviknuo: „Iziđi od mene, Gospode, jer sam čovek grešan“ (Lk. 5, 8); ako je apostol Pavle, zritelj božanskih tajni, opisujući sebe kao nedonošče, rekao da je najmanji od apostola i da nije dostojan ni nazvati se apostolom, kako onda ja, najmanji od svih, ubogi crnorizac Nikon, da se ne oslobodim pouzdanja na sebe, najmanjeg od sve braće i kako da ne primim na sebe Hristov jaram blag i breme lako?! Kako da ne sledim put otaca i podvižnika, među njima i vrlinskog ave Doroteja, koji, ispovedivši svom starcu, prepodobnom Varsanufiju Velikom, da zna da ipak treba u svom srcu da makar gaji misao o sebi da je najgori od svih stvorenja, dobija odgovor da je, umesto praznog i gordog hvalisanja time, tek sada smireno stupio na put spasenja.

U svom predvečnom Savetu Otac, Sin i Sveti Duh – Presveta, Živonačalna i Životvorna Trojica – u nadumnoj zajednici odlučuje da načini čoveka kao saborno biće po obličju i podobiju Božjem. Da ne bi bio sam, stvara ih kao praroditelje sa zapovešću da se Zemlja ispuni ljudima. I posle pada čovekovog svemudri Bog, poštujući slobodnu volju svojih stvorenja, nalazi put da sve sabira na božanski način.

Čovek je saborno biće, biće zajednice. Sav naš život upućen je na drugoga, na bližnjeg, na zajednicu, odnosno na sabor. Jer krajnji cilj svakog sabiranja i jeste sabranje u večni nebeski sabor i povratak svih u naručje Oca Nebeskog, kao što o svemu tome veli Pismo: On „sabira kao meh vode morske; On koji zida Jerusalim, sabira rasejane sinove Izrailjeve; On veli: „koji ne sabira sa mnom – rasipa”; On šalje Sina svog Jedinorodnog, koji osniva Crkvu kao Sabor spasenja i u prvosvešteničkoj molitvi Ocu otkriva svoj večni plan: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu” (Jn 17, 21).

Crkva je taj prostor sabiranja, novi duhovni rajski vrt, i više od toga – već sada i ovde – predukus i ikona večnog Carstva. Ona je zato saborna po sâmoj svojoj prirodi. Stoga, Crkva nikada ne razjedinjuje. Ona uvek sabira svu decu Božju u jedno Telo Hristovo, sabira oko Hrista i u Hristu, Duhom Svetim svu Božju tvorevinu koja „žarkim iščekivanjem iščekuje da se jave sinovi Božji“.  I ovo današnje toržestveno sabranje potvrđuje to – da je Crkva sabor, da je Crkva narod i narod Crkva, da je ona Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska.

Danas kada pripadam svetom saboru arhijerejâ i naroda Božjeg, sada sa novom, episkopskom službom, novim podvigom i raspećem, opominjem se duboke tajne i smisla episkopske, ali i svake druge službe i služenja u Crkvi Hristovoj, čiji je jedinstveni uzor Pastir dobri – Prvi Arhijerej Hristos. Na tom i takvom strašnom i uzvišenom mestu, episkop, kako ističu Oci Crkve, stoji na mestu i obličju raspetog Hrista koji se razapinje za svu poverenu pastvu. Definiciju ove hristopodobne službe ukratko je sažeo Sâm Hristos, rečima: „Sin Čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi, i dâde život svoj u otkup za mnoge“ (Mk 10, 45).

Zbog toga, veliki otac Crkve, Sveti Jovan Zlatousti ističe da je Gospod, pitajući korifeja apostola: „Ljubiš li me više nego ovi?“, mogao Petru kazati još i ovo: „Ako me ljubiš, podvizavaj se u postu, spavanju na zemlji, napregnutim bdenjima, zastupaj one kojima je naneta nepravda, siročadima budi kao otac“. Međutim, Hristos sve ovo sažima i postavlja pastirski prioritet rečima: „Napasaj ovce moje“. Time Gospod nije hteo da ispita koliko Ga sam Petar voli, već htede pokazati koliko jedan pastir, apostol, ili arhijerej treba da ljubi Crkvu, kao Hrista, i da se raspinje za nju.

U ovom blagoslovenom trenutku molitveno blagodarim Gospodu za svoje blaženopočivše roditelje, oca Nedeljka i majku Maricu, koji su svojim primerom požrtvovane ljubavi usmerili i dopratili svoju decu do životne raskrsnice na kojoj su moj brat Dane i sestra Milka izabrali bračni, a ja monaški put. Posebnu blagodarnost dugujem i svojim rođacima i prijateljima koji su po upokojenju mojih roditelja brinuli o meni kao moja druga porodica.

Po poreklu pripadam onom delu našeg naroda koji se istorijski, kulturno i duhovno formirao od Jadrana do Pomorišja, od Velebita do Karpata, na prostoru Vojne Krajine. To je onaj deo srpskog naroda koji je svoju istorijsku dramu proživljavao u neprekidnoj stradalnoj i mučeničkoj borbi za očuvanje sopstvenog identiteta. Po promislu Božijem, pripao mi je blagosloveni udeo da nosim titulu drevne eparhije jenopoljske, koja je upravo najistočniji deo nekadašnje Vojne Krajine.

Po istom promislu Božjem blagosloven sam da se rodim na krajiškom tlu – u šajkaškoj Bačkoj, u mestu blagočestivog srpskog naroda, u Kaću, koji osim što je iznedrio pet monahinja, u naše vreme postao je i gnezdo novom velelepnom manastiru Eparhije bačke posvećenom Vaskrsenju Hristovom.

Mladalački i školski dani u selu bili su protkani duhom zajedništva i iskrenih prijateljstava za ceo život. Na pitanje koje postavljam prijateljima: „Da li se i danas viđate i družite?“ dobijam poučan i dirljiv odgovor: „Mi se ne viđamo – mi živimo…“. Blagodaran sam Bogu i ljudima na nesebičnoj ljubavi kojom sam se napajao u svom rodnom selu.

Blagodaran sam Gospodu što me je uputio u očinsko naručje Njegove Svetosti Patrijarha Porfirija, u kojem sam prepoznao dar da sabira i izgrađuje živu Crkvu, hrabrost da ustroji manastir na višoj duhovnoj disciplini, na ustavu koji je sačuvao duh života, duh koji ceni slobodu drugoga, jer je Duh Onaj koji oživljava, a slovo, ustav i poredak bez Duha – umrtvljuju! Na istom principu sabornosti i Crkvu našu vodi i krepi, kao što svedoči Sveti starac Sofronije, čijem nas je predanju kao iguman učio, „iz jedinstva, i to – snažnog jedinstva među nama, rodiće se veliko spasenje!“.

Blagodarnost Bogu i Ocu svagda uznosim za promisao da živeći u Svetoarhangelskom manastiru Kovilju budem deo Eparhije bačke koju od 1990. godine mudro vodi vladika Irinej. U njegovoj ljubavi prema Crkvi Hristovoj, njenom živom izgrađivanju, i u njegovoj očinskoj brizi o sveštenstvu i monaštvu, prepoznavali smo i poučavali se svetootačkim crkvenim predanjem.

Blagodarim i bratstvu Svetoarhangelskog manastira Kovilja u kojem sam našao večnu sabraću i saputnike, neophodnog drugog, bez kojeg je nemoguće svoj život posvetiti Bogu, kako nas poučava Crkva: „Sami sebe i jedan drugoga i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“. U koviljskoj lavri našao sam cilj puta kojim me je vodilo slobodno srce – mesto podviga u kome sam se učio da volim, da se dajem za drugoga, i tako utvrđujem temelj monaškog života.

Blagodarim Bogu, Jednome u Trojici, na svim blagoslovima i poslušanjima Crkve koja su mi bila poveravana, na kojima sam se uveravao da zaista Duh diše gde hoće, na skoro decenijskom podvigu predavača verske nastave u Osnovnoj školi u Kovilju, gde sam se pavlovski tešio nepatvorenom bogotražiteljskom ljubavlju dece i Hristovom zapovešću da se obratimo srcem i postanemo kao deca.

Poslušanja i potrebe misije Crkve odvele su me u „beli Zagreb grad“ u kojem sam proveo devet godina, poučavajući se po promislu Božjem da je Gospodnja zemlja i sve što je na njoj.

Ko je u stanju da opiše sva čudesna dela Gospodnja? Ko je u stanju pobrojati sve drage ljude sa kojima sam ostvario makar i najmanji, meni čak u tom trenutku moguće i nevidljiv, susret u kojem je sijala čistota bogotražiteljskih i bogoljubivih srca njihovih?! Neka ih sve pomene Gospod Bog u Carstvu svome!

Vaša Svetosti, oci arhijereji, braćo i sestre, verni narode Božji, poveravajući sebe vašim svetim molitvama, molim za podršku u predstojećem blagoslovenom služenju Crkvi Hristovoj, a iznad svega, uznosim hvalu i slavu Jednome Bogu u Trojici, Ocu, Sinu i Svetome Duhu, svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Patrijarh Porfirije: Čitav naš život postaje čudo onda kada ga poverimo Hristu

Po završetku svete Liturgije i čina hirotonije Episkopa jenopoljskog g. Nikona, Njegova Svetost Patrijarh je uputio još jednu besedu koju u celosti možete pročitati OVDE.

izvor: spc.rs