Недеља о Самарјанки у нишком Саборном храму
02/06/2024
Ученици вјеронауке из Подгорице посјетили манастир Лепавину и Загреб
02/06/2024

Епископ Иринеј (Буловић): Тумачење молитве Исусове од св. Марка Ефескога

Бавећи се изучавањем догматског учења св. Марка Евгеника Ефескога, тог стварног „Атланта Православља“, но сврх тога и значајног богослова и великог Оца Цркве, били смо принуђени да изучимо и читав низ неиздатих дела његових. Међу њима наиђосмо и на овај спис који представља догматско образложење и заснивање молитвене праксе православнога монаштва – „умне“ или „Исусове“ молитве.

Овај спис св. Марка, мада досад необјављен у својој изворној форми, ипак је делимице познат монашкој и богословској јавности, и то не само из цитата и помена о њему у неким научним расправама, него поглавито, из постојеће новогрчке парафразе, у „Филокалији“. У „Филокалији“ (Добротољубљу) је наш текст овако озаглављен: „Некога непознатога светитеља дивна беседа о речима божанствене молитве Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Без обзира на чињеницу да преписивач – парафраст – или можда редактори „Филокалије“ – није знао име писца овог текста, његова парафраза није, рекли бисмо, баш ни успела, јер болује од многоречја, те често тежиште и јасноћа основних мисли бледи, а гдегде се и губи. Стога при преводу на српски нисмо ни узимали у обзир ту парафразу.

Изворни текст св. Марка упознали смо на основу трију грчких рукописа из 15-16. века.

Као богослов неправедно потцењиван од свих западних и од неких православних испитивача његова живота и дела, св. Марко Ефески и у овом свом кратком тумачењу молитве Исусове пружа доказе – по нама – о догматској прецизности, предањскости, духовности и трезвености његове мисли, што све и представља, мислимо, главне одлике читавога његова животног дела и свете личности његове.

О речима што се уносе у божанствену молитву

Или о молитви „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!“

Није наше да говоримо о томе колика је сила молитве, и шта све она дарује онима који је употребљавају, и у какве их људе изграђује. – Дакле, ове речи од којих је она састављена изнађосе у почетку свештени Оци наши, али не смислише их сами од себе и по својој памети, но свише, из самога божанственога Писма и од врховних ученика Христових, узеше себи полазиште, – или, боље речено, примише и нама предадоше као неко наслеђе, које њима сиђе одозго, од Оца небескога. Тако дакле онима који не могу из искуства да науче и из овога ће бити очигледна божанственост свештене ове молитве, као и пророштвеност њезина. Ми, наиме, верујемо да су божанска пророчанства, и духовна откривења, и гласи Божји све оно сто свештеним апостолима даде да кажу или да напишу Христос, који у њима говораше. Елем, ево одмах пребожанственога Павла, који као да нам с трећега неба ово довикује: „Нико не може Исуса Господом назвати осим Духом Светим“ (1. Кор. 12, 3), и тиме на збиља диван начин помоћу апофатичне (одричне) речи указује на то да је призивање Господа Исуса ствар узвишена и изван могућности многих људи. А Јован славни, који грмљаше проповедајући духовне ствари, завршне речи онога узе за почетак својих речи, те нам овако некако надовеза продужетак молитве: „Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је“ (1. Јов. 4, 2). Он се овде послужио потврдним (катафатичним) изразом, али је и он, следујући Павлу, поставио призивање и исповедање Исуса Христа као дар духовне благодати. Као трећи пак нека прође испред нас врхунац и горњак међу богословима и нека нам пружи остатак ове молитве! Јер, кад Господ запита ученике: „А ви шта велите ко сам ја?“ – овај жарки ученик предухитри друге, по свом обичају, и рече: „Ти си Христос, Син Божји“ (Мт. 16, 17). Ово му, као што је засведочио Спас, би откривено одозго, од Оца, или – што је исто – и од Духа Светога. – Но погледај ове свештене ученике где се, као год у каквоме кругу, један на другога надовезују и један од другога преузима те божанствене речи, тако да завршна реч претходнога постаје почетна идућем. Јер један вели: „Господа Исуса“; други: „Исуса Христа“; а трећи: „Христа, Сина Божјега“. Ту је, како рекосмо, спојен завршетак с почетком, као у кругу; јер било да се каже „Господ“ било „Син Божји“, никакве разлике нема, будући да и један и други израз указује на Божанство Јединороднога и предочава нам Његову истоприродност и равночасност с Оцем. Тако нам, ето, предадоше блажени апостоли да призивамо и у Духу Светом исповедамо Господа Исуса Христа, Сина Божјега; а то нам предадоше њих тројица, и то најверодостојнијих, тим пре што се и по божанскоме гласу свака реч потврђује тројицом сведока. Чак ни редослед ове тројице није бесмислен: тајно предање молитве почиње наиме од временски последњег ученика, па затим преко средњега стиже до првога, који се беше више од других приближио Исусу, и то из љубави према Њему. Мислим да је то символ нашега сређеног и равномерног духовног напредовања и успињања, као и нашега сједињења с Богом у љубави, а помоћу делања и сазерцања (праксе и теорије), уколико је Павле слика делања, праксе („Више од свију њих“ – вели он – „потрудих се“; 1. Кор. 15, 15), Јован слика сазерцања или теорије, а слика љубави Петар, за кога је посведочено да љуби већма него други (ср. Јов. 21, 16).

Не само то, него ове божанствене речи молитве – што се да видети – наговештавају наше благочестиве догмате, а оповргавају сваку јерес зловерних. Речју „Господе“ назнаменава се божанска природа, те се тиме одбацују они који замишљају да је Исус био обицан цовек; речју „Исусе“ обележава се Његова човечанска природа, те се тиме одбијају они што замишљају Њега само Богом који се привидно приказао као човек; реч „Христе“ означава собом обе природе Његове и тако ућуткује оне што Га признају и за Бога и за човека, али сматрају да су у Њему одвојене једна од друге ипостас божанска и ипостас људска; а израз „Сине Божји“, којим се за божанску природу Његову тврди да је и по сједињењу са човечанском несливена, запушава уста онима који се усуђују да уводе међусобно мешање и сливање природе божанске и природе човечанске у Христу. Тако, ето, ове четири речи, као речи Божје и мачеви духовни, сасецају две спреге јереси, и то јереси дијаметрално супротних међу собом, но подједнако опаких и по безбожности равноправних.

Тако су нам дакле предате ове божанствене речи, које би се с правом могле наименовати стубом молитве и стубом православља уједно. И самим тим речима, без дометања ичега више, задовољавају се они који поодмакоше у узрастању по Христу и усавршише се духом. Па и свако од ових божанских пророчанстава, како га изложише божанствени апостоли, то јест „Господе Исусе – Исусе Христе – Христе Сине Божји“, – понекада пак и само за се преслатко ословљавање једино именом „Исусе“, – пригрљују и усвајају ти духовни људи као извршење читавога молитвеног посла, те их кроз то испуњава неисказана духовна радост, они постају људи ван тела и света и удостојавају се дарова божанских. То знају посвећени у молитву. Онима пак који су јос новорођенчад у Христу и по врлини несавршени предат је одговарајући додатак – то су речи „помилуј ме“. Овај додатак их чини свеснима своје мере, као и чињенице да им је потребно много милости од Бога, јер они у молитви као да подражавају онога слепца што, жудећи да прогледа, викаше за пролазећим Господом: „Исусе, помилуј ме!“ (Мк. 10, 47). Неки, опет, хотећи унети више љубави, стављају молитву у множину и овако је изговарају: „Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!“. Знају, наиме, да је љубав испуњење закона и пророка (ср. Рим. 13, 10; Мт. 22, 40) јер у себи садржи и овозглављује сваку заповест и свако дело духовно, а с љубављу уводећи и браћу у заједницу молитве, тиме такви људи и Бога јос већма позивају на милост, заједнички Га ословљавајући Богом и општу милост иштући у Њега. Мало другачије речено, божанска милост силази к нама кроз праву веру у праве догмате и кроз извршење заповести Божјих, а показало се да и једно и друго од тога садржи овај кратки стих молитве.

Што се тиче божанских имена кроз која сагледасмо тачност догмата, посматрач ће наћи да су она у овој молитви и временски по реду и редоследу постављена, тако да их ми изговарамо по реду како су се испрва и појавила. Јер, Стари завет под именом Господ свуда проповеда Бога Слова, и пре и после давања Закона, као на пример: „Посла Господ огањ од Господа“ (1. М. 19, 24), и „Рече Господ Господу мојему“ (Пс. 109, 1). Нови пак завет, говорећи о оваплоћењу Његову, уводи анђела који му одређује име и говори Дјеви: „Наденућеш му име Исус“ (Лк. 1, 31), како и би назван, по речима божанственога Луке. Јер Он, будући – као Бог – Господ свега, хтео је да Својим домостројем у телу људском постане и Спаситељ наш – а то у преводу значи име Исус. А име „Христос“, које значи обожење примљене људске природе, Сам Он пре страдања забрањиваше ученицима да икоме говоре док по страдању и васкрсењу Петар смело збори: „Нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса“ (Дап. 2, 36). А Петар је с правом тако зборио; јер, природа наша, примљена Богом Логосом, одмах је била помазана примившим је Божанством, а постала је што и Онај Који је помаза, односно постала је равнобожна, сабожна Богу, тек након што се Исус мој прославио страдањем и из мртвих васкрсао. Значи, тек тада је дошло време да се појави ословљавање именом „Христос“ када Он не само што се јави, чинећи нам добро што нас у почетку сазда и потом сатрвене поново сазда и спасе, већ и природу нашу на небеса узведе, са Собом је сапрослави и седења напоредо са Оцем Богом удостоји. Тек тада почеше и као Сина Божјег и Бога да Га објављују апостоли, који раније, на почетку своје проповеди, поштоваху Његову забрану и ретко Га тако називаху, док касније, међутим, сјајно Га са кровова проповедаху, како им и Он сам, Спаситељ, бејаше прорекао. – Према томе, божанствене речи ове молитве поређане су по редоследу и сходно поступном временском показивању вере, тако да се одасвуд и из свега у овој молитви јасно и очевидно испољава богомудрост оних који је саставише и нама предадоше: из њене верности апостолским исповедањима и предањима, као и из чињенице да она пројављује наше благочестиве догмате и да нас потсећа на времена у које нас Бог на разне начине обасу добрима Своје божанске икономије, водећи нас помоћу одговарајућих речи ка богопоштовању.

Ми, ето, колико могосмо рекосмо о овој молитви као да узбрасмо цвећа са којега лепог и великог дрвета, а плод који је скривен у њеним речима нека сабирају други – нека га сабирају они којима је то омогућила дуготрајна вежба и подвиг, који посташе кадри да пређу духовну границу и Богу се приближише.

Јеванђелски неимар, бр. 1, јануар-март 1989., стр. 8.-11.