Драган Дамјановић: Баштина нема смисла без баштиника – без људи

Завршетак разговора с Драганом Дамјановићем у поводу изласка његове монографије „Саборни храм Преображења Господњег и баштина Српске православне црквене опћине у Загребу“ коинцидирао је с избором новог патријарха СПЦ-а, митрополита Порфирија, који је у великој мјери заслужан и за објављивање ове књиге – и њезин је предговарач. Дамјановић је један од најплоднијих хрватских повјесничара умјетности млађе генерације, редовити је професор на Филозофском факултету у Загребу, а ова је књига круна његова десетогодишњег рада. Она изнимно занимљиво, без фризирања и избјегавања тешких тема, педантно истражује и иновативно представља доприносе српске православне заједнице и њезиних кључних протагониста у Загребу, градњу и обнову Преображењског храма, али и других важних грађевина које су у протекла два стољећа битно обликовале хрватску архитектуру и урбанизам, али и економију, политику и свакодневицу… По многочему књига ће бити откриће и за широку и за стручну јавност и сигурно постати незаобилазна у будућим повијесним приказима Загреба.

Како је ваша књига настајала?

Настанак монографије иницирао је покојни митрополит Јован. Још увијек заправо не знам тко ме је њему препоручио да напишем краћи текст о повијести изградње Преображењског храма у поводу завршетка осликавања цркве 2008. године. Претпостављам да је пресудила моја специјализација за умјетност XИX стољећа, чланци које сам писао о Херманну Боллéу и другим загребачким архитектима, но ипак ми није до краја јасно како је дошао до мене. Био је јако задовољан текстом, позвао ме на састанак и предложио да радим на монографији у којој би се детаљно истражила баштина Српске православне црквене опћине у Загребу. Како је добро познавао очуваност архива те институције, знао је да се још много новога може наћи и написати о баштини црквене опћине те да је неопходно проширити сазнања која је раније изнио Димитрије Витковић у својој књизи.

На тексту сам почео радити недуго након тога састанка, но стјецајем околности рад се јако одужио – требало ми је времена да прегледам документе у архиву, а радио сам паралелно и на низу других пројеката. Идеју о монографији ревитализирао је митрополит Порфирије 2016. године, када смо се сусрели на скупу „Човјек и смрт“ у Галерији Кловићеви двори. Од тада до 2018. интензивирао сам рад на тексту, који је крајем 2020. коначно објављен у овој књизи. Без големе стручне помоћи уредника Жоржа Драушника и потпоре протојереја-ставрофора Душка Спасојевића питање је би ли тај посао био икада завршен, а сигурно је да књига не би изгледала тако репрезентативно.

Препознавање духа времена

Истичете „повратак изворима“ као кључ у приступу писању монографије. Какво сте стање „извора“ затекли и постоји ли могућност да се открију још неки непознати материјали?

У својим се чланцима и књигама увијек настојим вратити изворној архивској и новинској документацији јер она најнепосредније свједочи о околностима настанка умјетничких дјела, па и у цјелини о неком повијесном раздобљу. С једне стране, враћајући се на изворе настојим провјерити податке који су објављени у доступној литератури, а с друге то је најбољи начин да се прошири спознаја о било којој теми. Најдрагоцјенијом ми се показала архивска грађа Српске православне црквене опћине и Епархије загребачке. Зачудио сам се колико је тај архив добро сачуван и колико се у њему може пронаћи непознатих података, особито о збивањима у другој половини XИX и првој половини XX стољећа, дакле раздобљима која и представљају тежиште монографије. Нажалост, сва архивска грађа није сачувана или за сада није успјела бити пронађена, тако да постоје могућности за даљња истраживања. Велик је дио најстаријег архива – крај XВИИИ и почетак XИX стољећа – загребачке црквене опћине изгубљен. Постоје информације да је пренесен средином 1980-их у Архив Српске православне цркве у Београд, но ја га ондје нисам успио наћи. Недостају и пројекти за градњу цркве из 1860-их, а и дио архивске грађе из каснијега раздобља је несређен, тако да ће се у будућности сигурно пронаћи још доста докумената који се односе на баштину загребачке православне опћине.

Познато је да је Архив Српске православне црквене опћине Загреб озбиљно страдао у пар наврата: у антисрпским демонстрацијама 27. српња 1914., током Другог свјетског рата, као и у ноћи 11. травња 1992. приликом минирања митрополијске резиденције и Музеја СПЦ-а у Прилазу Ђуре Дежелића. Према свједочењу конзерватора који су спашавали умјетничку грађу Музеја, папири су летјели посвуда… Како сте надокнађивали примарне изворе?

Прекиди у континуитету дјеловања Српске православне црквене опћине у Загребу и проблеми с којима се суочавала јасно се могу уочити у њезиној архивској грађи. При антисрпским демонстрацијама, које су избиле након што је Аустро-Угарска објавила рат Србији, дио је докумената избачен из уреда црквене опћине и спаљен. И данас се у архиву чува спис настао непосредно након тога догађаја који носи број 1, као да је ријеч о првоме документу из те године. На њему је јасно записано да с догађањима од 27. српња 1914. започиње ново раздобље у дјеловању црквене опћине па да је прикладно започети водити администрацију испочетка, колоквијално речено, од нуле. У том се свежњу списа чува и неколико нагорјелих докумената, оштећених у демонстрацијама. Далеко већи број докумената загубљен је за Другог свјетског рата. Околности у којима је дјеловала црквена опћина у том раздобљу нису до краја познате. Чини се да се негдје до средине љета 1941. успјела одржати, потом је прекинуто њезино дјеловање до прољећа 1942. Из тога је времена остао сачуван мали број докумената, тако да ни у монографији није изнесено пуно података о судбини Преображењског храма у НДХ. Сигурно јесте да је привремено гашење опћине довело до нестанка дијела инвентара, дијела умјетнина које су, како се чини према изворима из 1930-их, биле прилично бројне и разнолике, а могуће и архива. Је ли дио грађе уништен и при минирању зграде Митрополије 1992., није ми познато. Том је приликом сигурно страдао дио музејских предмета.

Сам храм, за разлику од загребачке синагоге, није страдао у вријеме НДХ, чини се захваљујући бугарским „савезницима“ и оснивању Хрватске православне цркве?

Бугари су почетком 1942., у вријеме када се на територију НДХ руши или девастира велик број православних цркава – Осијек, Чепин, Слатина, Вировитица, Пожега, Глина, Петриња, Костајница, тражили да се Преображењска црква отвори како би се у њој могла вршити служба у част рођендана тадашњег бугарског цара Бориса. Је ли то пресудило да се не приступи рушењу храма, тешко је тврдити, но сигурно је помогло у његовоме очувању. Након што је успостављена Хрватска православна црква опасност од рушења је потпуно минула и црква је, као катедрала ове институције, постала јако важна за пропаганду НДХ. Фотографијама литургијских славља у цркви настојало се показати и доказати да НДХ не прогања православље па је из тога раздобља сачуван вјеројатно највећи број фотографија догађања у интеријеру храма. Чувају се у Хрватском повијесном музеју, а у монографији је објављен дио који ми се чинио најзанимљивијим.

У монографији се детаљно бавите бројним активностима и баштином СПЦО-а у Загребу. Кроз протеклих двјестотињак година знали су препознати дух времена, а понекад ићи и испред свог времена – изабирући најквалитетније архитекте за градњу и преуређење храмова и палача, без обзира на њихову националну и вјерску припадност, од Фрање Клајна преко Хермана Болеа све до сувремених архитеката Дражена Јурачића и Јелене Скоруп Јурачић, аутора Српске православне гимназије и Духовног центра на Св. Духу из 2010. Но притом се пазило и на чување „меморије“ претходних градитеља…

Цијело вријеме својега постојања СПЦО у Загребу показује задивљујући сензибилитет према модерном, препознаје дух времена и показује спремност да ангажира врхунске, најбоље загребачке архитекте на својим пројектима. Најприје 1820-их Бартол Фелбингер гради зграду сједишта црквене опћине у Илици 7, потом Фрањо Клеин 1865./66. гради данашњу цркву, коју у три наврата обнавља, преобликује Херманн Боллé (1883/84., 1899., 1913/14.). Најимпресивније је то да је црквена опћина 1920-их и 1930-их на својим пројектима ангажирала одреда прваке загребачке модернистичке сцене, на првоме мјесту Станка Клиску. И при рецентним грађевинским подухватима црквена опћина и Митрополија наставиле су ићи истим путем, како показује пројект архитеката Јурачић за Гимназију на Светом Духу који садржи и изнимно занимљив простор архитектонски потпуно сувремено осмишљене капеле.

Раскошна опрема храма

Спомињете како катастрофалан потрес у Загребу 1880. није био разлогом за рестаурацију Преображењског храма 1883/84., већ заправо жеља да се добије репрезентативнији објект те да он својим изгледом више одговара улози православне грађевине. Што је у том смислу Боле направио и какве су биле тадашње реакције?

Преображењски храм у потресу 1880. није јако страдао. Као и у потресу прошле године, највише се пукотина јавило на торњу и сводовима. Могуће је да су дубоки темељи, који су морали бити саграђени јер је црква била подигнута на меком тлу на којему се дијелом налазило гробље, учинили ову грађевину отпорнијом на потресе. Почетком XX стољећа сводови цркве учвршћени су жељезним затегама што ју је додатно учинило отпорнијом на потресе. С обзиром на то да у потресу 1880. није јако страдала, Боле при радовима на интеријеру храма 1883/84. није обратио пажњу толико на њезину „конструктивну санацију“ колико на изведбу нове опреме. Хтио ју је претворити у раскошни примјер свога приступа необизантском стилу и у томе је успио. Новински чланци из 1880-их показују да је Преображењски храм тада био права атракција због своје раскошне опреме – нове столарије, иконостаса изведеног од кованог жељеза, иначе ријетко кориштенога за изведбу иконостаса, с великим иконама врсног академског сликара Епаминондаса Бучевског и богатим осликом зидова.

Унутрaшњoст хрaмa Прeoбрaжeњa Гoспoдњeг у Зaгрeбу, Mирo Maртинић

У монографији се бавите и урбанистичким темама јер су храм, као и модернистичке палаче СПЦО-а архитекта Станка Клиске, у Илици 9 и на Прерадовићевом тргу 5, у знатној мјери обликовале слику града и посебно тога трга као једног од најпрепознатљивијих загребачких тргова, али и мјеста око којег се непрестано „ратује“. Показали сте да је гентрификација, које се посебно прибојавамо након прошлогодишњег потреса, одувијек била важна полуга у напредовању града. Запуштене скромне куће у Маргаретској гледане су као препрека модернизацији и естетизацији тога дијела града и успоређиване с хановима у босанским селима.

Стјецајем околности православна се заједница крајем XВИИИ стољећа смјестила на тада рубни простор града на којему ће у будућности никнути Прерадовићев трг, који се у међувремену претворио у вјеројатно најпопуларније мјесто Загрепчана. С обзиром на то да је ријеч о простору резервираном за пјешаке, трг смјештен јужно од православне цркве доиста је право срце Загреба, један од најугоднијих простора за састанке, каву или ручак. У формирању тога простора изнимно је важну улогу одиграла Православна црквена опћина, с црквом као сјеверном границом трга и маркантном модернистичком вишекатницом на броју 5, коју је подигла крајем 1930-их и почетком 1940-их, тиме доиста придонијевши гентрификацији овога дијела града.

Страхујете ли од нових обнова у Загребу? Оне су често ишле у смјеру монументализације, прилагодбе тзв. духу времена, а понекад и у погрешном смјеру. Радикалан је био и Боле у неким својим захватима које му нису могли опростити ни његови сувременици ни ми данашњи.

Да, бојим се да би се потрес који нас је прошле године погодио у више наврата могао искористити као алиби за велике интервенције у средишту Загреба, које би могле довести до губитка амбијената, несумњиво највреднијег ресурса овога града. Нисам против модернизације зграда, против њихова конструктивног учвршћивања. Мислим да смо сви постали свјесни колико је доиста важно све старије грађевине припремити за потресе који ће се неминовно догађати у будућности. Надам се ипак да притом нећемо бити радикални како је то знао бити Боллé, што му се, дијелом оправдано, касније силно замјерало. Мислим да велика рушења у центру нису потребна, тим више што мјеста за нове градње има – простори око пруге, Петрињска, Долац, Бакачева. Дакако, у случају градње на тако осјетљивим мјестима за нове би зграде ипак требали бити организирани међународни архитектонски натјечаји који би могли изњедрити и атрактивна и иновативна и одржива рјешења.

Стaнкo Kлискa: Углoвницa Српскe прaвoслaвнe црквeнe oпћинe у Зaгрeбу, Илицa 9. Снимaк из 1930-их, нeдугo нaкoн зaвршeткa грaдњe 1929 – 1930. Mузej нaукe и тeхникe Бeoгрaд

Док је СПЦ у Краљевини СХС/Југославији био један од главних промотора српско-бизантског стила у архитектури, занимљиво је да је загребачка Православна опћина била окренута модерној архитектури. Управо овдје су настали антологијски примјери модерне у загребачкој архитектури. Како то тумачите?

Загреб је од свих већих градова Краљевине Југославије највише био окренут модерни. Љубљаном је доминирао Плечников класицизам, иначе данас цијењен у међународним оквирима више од било којег другог сегмента архитектонске продукције међуратне Југославије. Београдом је доминирао Арт Дéцо и српско-бизантски стил, дакако уз поједине примјере модерне. Е сад, како то да је Српска православна црквена опћина у Загребу тако објеручке прихватила језик модерне архитектуре, да је саградила један од првих радикалних примјера модерне у цијелој Хрватској, зграду у Илици 9, није посве јасно. По томе она представља доиста феномен на подручју Краљевине Југославије гдје је Православна црква била прилично конзервативна при наручивању пројеката, како за сакралне тако и за јавне грађевине, које су редовито кокетирале са српско-бизантским стилом. За претпоставити је да је у том процесу кључну улогу одиграо већ споменути загребачки архитект Станко Клиска, који ће пројектирати све важније грађевине црквене опћине од краја 1920-их до почетка Другог свјетског рата. Он је приватно био изнимно везан уз цркву, а водство тадашње црквене опћине показало се спремним реализирати његове, каткада бескомпромисно модернистичке идеје. Показао се радикалним модернистом чак и при рестаурацији цркве 1931/32., која можда није била најсретније изведена, но која својим рјешењем доиста представља изнимну појаву на подручју умјетности за православну цркву у читавој међуратној Југославији. Осим за загребачку православну опћину, у међураћу је овај архитект радио на изградњи цијелога низа јавних, сакралних па и стамбених грађевина, а послије 1945., док је живио и радио у Београду, оставио је дубок траг радећи као професор на Универзитету. Клискин опус без поговора заслужује темељиту монографију – један је од оних градитеља које смо неправедно запоставили. Треба напоменути да је, осим Клиске, члан православне заједнице био још један првак загребачке модерне архитектуре, Марко Видаковић, каснији активни судионик акције Диане Будисављевић, који је својим текстовима и радом у оквиру црквене опћине такођер дјеловао на прихваћање модернизма као стилског израза грађевина ове институције.

Мост сурадње

Обрађујете и представнике појединих важних српских породица које су судјеловале у раду СПЦО-а кроз два бурна стољећа и помагале очувању духовног и националног идентитета. Управо су ти општинари, заједно с осталима, како је написао у предговору монографије митрополит Порфирије, „судјеловали у бројним јавним акцијама града Загреба, подизању споменика, уређењу тргова и улица, организирању свечаности. Сви су они заједно градили и радили јер је православна заједница одувијек била дубоко интегрирана у живот града Загреба“.

У сегменту монографије који се односи на православне обитељи Загреба доста би се тога још могло додати. Ово је ипак књига о архитектонској и умјетничкој баштини црквене опћине, па сам се у основи настојао усредоточити само на оне особе које су играле важну улогу у изградњи и опремању Преображењског храма те других грађевина црквене опћине. Бројне истакнуте појединце српске православне заједнице, особито из времена између два свјетска рата, попут Светозара Милинова, стога нисам подробно обрађивао, дијелом и стога што их је у већој или мањој мјери споменуо Дејан Медаковић у монографији „Срби у Загребу“. Из књиге је итекако видљиво колико су општинари играли важну улогу у друштвеном животу Загреба, особито у XИX стољећу. Довољно је споменути Наума Малина који је, међу осталима, водио акцију подизања споменика бану Јелачићу или интенданта ХНК-а Стјепана Милетића који је цркви поклонио један од витраја и чија је мајка повољним кредитом омогућила изградњу другога ката на згради у Илици 7. Од свих загребачких православних обитељи с црквом су најдуже остали повезани Гавеле. Професор Никола Гавела фотографијама и сликама из обитељске оставштине знатно је обогатио ову монографију.

Бавите се и судбином Саборног храма и свеопћом атеизацијом друштва након 1945., национализацијом црквених добара, запуштеношћу и небригом. До обнове заједнице долази тек доласком епископа Јована 1977., деведесетих опет настаје рез, да би након 2000. дошло до дјеломичног поврата добара, ревитализације активности, обнове и изградње (Гимназија Кантакузина Бранковић). Није ли о чврстоћи загрљаја политичке и црквене власти кроз стољећа овисила и судбина вјерника и друштва у цјелини?

Повијест Српске православне црквене опћине у Загребу 1940-их, 1950-их, а донекле и 1990-их, показује да се у врло кратком времену може уништити оно што је стварано вјековима. Након што су се стотину и педесет година акумулирала добра, знања, умјетнине, у пар је година све, колоквијално речено, разбуцано. Управо стога сви заједно требамо дјеловати против било којег облика радикализма у друштву да се таква времена ни у блажем облику не понове. Митрополит Порфирије у том је процесу имао изнимно важну улогу и својим је радом на даљњему приближавању католичке и православне цркве битно утјецао и на зближавање хрватског и српског народа. Мислим да је у тренуцима демографске кризе неслућених размјера коју проживљавају оба ова народа сурадња неопходна уколико се жели опстати. Уосталом, сва та баштина нема никаквога смисла без баштиника, односно људи.

Ове се године прославља 90. годишњица Епархије загребачко-љубљанске. У нади да ћемо добити достојног насљедника митрополита Порфирија, каквом видите будућност српске православне заједнице у Загребу и Хрватској?

Што се будућности тиче, надам се да ће загребачка православна опћина (п)остати интегрирана у друштво на начин на који је била у XИX стољећу. Исто се тако надам да ће у годинама које долазе, при обнови зграде црквене опћине у Илици 7, један дио простора бити уређен за потребе Музеја Српске православне цркве у Хрватској који би на повијесно-умјетничком пољу могао додатно обогатити музејску понуду Загреба и постати још један мост сурадње између Загреба и Београда.