VERNICI SLOVENIJE U POSETI RUMUNIJI

Nakon molitve u hramu Svetih Ćirila i Metodija u Ljubljani, molitve za miran i blagosloven put, grupa hodočasnika krenula je autobusom kroz Hrvatsku i Srbiju na putovanje dugo nekoliko hiljada kilometara tamo i nazad, u pohode svetinjama Ruminije i poklonjenju moštima Svete Petke u Jašiju. Planirano je da putovanje traje šest dana, od 18. do 23. aprila, i da se za to vreme posete značajne svetinje ove pravoslavne zemlje, a da se u povratku jedan dan ostane u Beogradu i poseti Hram Svetog Save na Vračaru, te pokloni grobu patrijarha Pavla u manastiru u Rakovici.

Mada jedni drugima potpuni stranci različitih karaktera, obrazovanja, navika u tom času svi osećaju pripadadnost istoj duhovnoj porodici. Da se tako osećamo u najvećoj meri doprineo su duhovne vođa puta, otac Borislav Livopoljac i otac Aleksandar Obradović koji umeju ne samo da duhovno vode svoje stado, nego i da upute osmeh i pokažu duhovitost.

Tokom putovanja pridružio se gospodin Milan Rendić iz Sarajeva, vrsni poznavalac pravoslavnih svetinja, kulture, običaja i tradicije ovoga pravoslavnog naroda naseljenog na padinama Karpata. Milan je govorio o nepoznatim a zanimljivim detaljima iz rumunske istorije, a pomenuo je i veliku naklonost rumunskog naroda prema Srbiji i Srbima.

Noć se polako spuštala i posle dužeg čekanja na granici, ukazao se Temišvar, grad na Begeju, reci koja izvire u Rumuniji a protiče kroz Srbiju i u Titelu se uliva u Tisu. Kao najveće naselje čitavog Banata, Temišvar je sa svih strana okružen obrađenom zemljom i jedan je od najrazvijenijih industrijskih gradova u Rumuniji. Izgledom i zanimljivom arhitekturom, nizom gradskih palata iz poslednje decenije austro-ugarske vladavine, građenih u stilu secesije, veoma podseća na Beč.

Prva destinacija i konačište trebalo je da bude manastir Timiseni-Sag. Mada je bila duboka noć, bližila se ponoć, u manastiru su goste dočekali širom raširenih ruku. Kasnije se uveravamo da će nas svuda tokom ove naše posete toplo i ljubazno dočekati. Manastir Timiseni-Sag je ženski manastir u kojem je veliki broj monahinja, uz nekoliko sveštenika. Prolazeći stazom kroz centralnu kapiju manastira, zapazili smo sa leve strane veoma lepo urađeno monaško groblje, kao odraz zahvalnosti monahinjama što su svoj život posvetile službi Bogu. Naš domaćin je otac Sorin i odvodi nas u veliku manastirsku trpezariju gde večeramo. Mada smo svojim kasnim dolaskom narušili mir na koji su naučeni, uveravamo se vrlo brzo da sestre što nas poslužuju to nije sprečilo da budu veoma ljubazne, uslužne i srdačne. Vredno i marljivo monahinje su iznosile ukusno pripremljena posna jela. Divili smo se harmoničnom i usklađenom radu i njihovim nenametljivi kretanjima dok se iskreno trude da u tim kasnim satima ugoste odocnele goste.

Okruženi velikim prostranim poljima, i tišinom koja je vladala te prolećne noći, zaspali smo mirnim snom srećni i zahvalni Bogu što smo se našli na ovom put.

19. april

Ujutru, posle molitve i doručka kratko smo razgledali manastir, a potom nastavili dalje. Čekao nas je dug put do Jašija. Kretali smo se nešto lošijim drumom, pa se naše putovanje usporilo. Zato smo mogli, u toj sporijoj vožnji, da pogledima lutamo u daljinu po livadama, brežuljcima, planinsko–brdskim proplancima. Ta čistoća netaknute prirode, jednostavnosti života kojom su nekada živeli i naši preci na selima i od grada udaljenim predelima, podsećali su nas koliko smo se odlaskom u moderne gradove udaljili i od važne spone čoveka i prirode. I koliko u gradovima zaboravljamo da nam priroda pokazuje svu veličinu i lepotu našeg Tvorca, delo Njegovih ruku.

Vreme je odmicalo i noć se spuštala. U daljini su se nazirala svetla grada. Gotovo iznenada izniče veliki, istorijski, kulturni, gospodarski i univerzitetski centar istočnog dela Rumunije, grad Jaši, moderan, uređen grad s brojnim zelenim površinama i parkovima.

Kako nas je upoznao gospodin Milan, ekonomija, kultura i univerziteti učinili su Jaši drugim po veličini gradom u Rumuniji. Vekovima je bio prestonica istorijske Moldavije, kneževine koja je obuhvatala današnju Republiku Moldaviju, Rumuniju, te delove današnje Ukrajine. Njegova prekrasna arhitektura nimalo ne nalikuje komunističkom izgledu tipičnom za centralne delove Rumunije i ostalih gradova u ovoj državi istične Evrope. Urban, živ, savremen, jednom rečju - prekrasan grad. Mada u neverici, stigli smo na korak od naše najvažnijeg cilja - poklonjenja moštima Prepodobne Majke Paraskeve. Raspoređujemo se u crkveni smeštaj i usaglašavamo želje i planove za sutrašnji dan. Odlazimo na počinak.

20. april

Treći dan našeg puta, doneo je prizvuk Svete Petke, budući da se i samo značenje njenog imena Petka, vezivalo za peti dan u nedelji. Prisusvovali smo zajedničkoj liturgiji rumunskih i naših otaca, i pričestili se u Crkvi Sveta Tri Jerarha iz 17. veka. Crkvu je podigao knez Vasile Lupu. U njoj su prvobitno bile položene mošti Svete Petke. Za ovu svetinju vezuje se nemili događaj, kada je veliki požar 1888. godine zahvatio svetinju. Vatrena stihija je progutala sve a hram uništila do temelja. Samo su mošti Svete Petke ostale čudesno netaknute. Svete mošti su kasnije prenete u Hram Sretenja Gospodnjeg i u njemu borave do danas.

Prethodno smo se poklonili ruci Sv. Vasilija Velikog koji je živio u moralnoj i verskoj čistoti i revnosti. Spoljašnost crkve Sveta Tri Jerarha urađena je kao ornamentika, plastika u kamenu, a u doba osnivanja bio je u potpunosti prekriven zlatom. Osim njegove specifičnosti kao građevine, lako je uočiti njegovu lepotu kao graditeljskog, umetničkog dela.

Konačno smo se približili Katedralnoj Crkvi, Sabornom Hramu Mitropolije moldavske i bukovine, Hramu Sretenja Gospodnjeg. Hram je podignuta u 19. veku sa četiri velika tornja/zvonika vidljiva iz svih delova grada. Tu hodočasnike čeka Sveta, čudotvorna zaštitnica žena, dece, bolesnih, siromašnih, naša Sveta Petka. Rođena u Epivatu, poreklom Srpkinja. Iz njenog žitija svima je poznato da je mnoge godine provela u pustinji, u postu i molitvi, kao i usamljeničkom životu, šireći tako veru Hristovu. Na njenom grobu događala su se čuda. Kako su se smenjivale vlasti, tako su se i njene mošti premeštale, jer je svaki car i vladar želeo njene mošti u svojoj državi. Tako su mošti prenošene mnogo puta. Smatra se da je Sveta Petka ženski praznik, pa se ovoj svetiteljki obraćaju žene svih vera i nacija. Kolika je posećenjost ove svetinje svedoči i činjenica da i u vrijeme najvećih zima, koje stižu sa Karpata, pred crkvom postoji red vernika koji strpljivo čekaju da priđu i poklone se njenim Svetim moštima.

Prilazeći katedrali u duši nosimo pomešana osećanja sreće, uzbuđenja, sete i radosti, poštovanja, znatiželje, nadahnuća. Poklonićemo se ovoj divnoj svetiteljki, dodirnuti kivot, ruke, pomoliti se za sve voljene, i one koji su nam tražili da se za njih pomolimo. Dugačak red hodočasnika je bio pred nama. Ovo je mesto kome svakodnevno dolazi na hiljade vernika iz celoga sveta. Pristup moštima moguć je od ranih jutarnjih sati do devet sati uveče. Do nas dopiru zvuci prijatnog i tananog pojanja, a na zidovima crkve naslikano je preko dve stotine pedeset pojedinačnih likova i kompozicija. U toku dana vrši se više službi. Primećujemo kraj kivota jeromonaha i đakona. Mirno smo stajali u redu i čekali da prvo celivamo njenu ikonu, ophrveni snažnim emocijama vidljivim na našim licima.

Skrušenog srca, u miru, prilazimo pognute glave, suznih očiju. Sama pomisao na to da ćemo dodiruti svetiteljkine mošti čini se gotovo nezamislivim i nestvarnim. Stavljamo svoje ruke preko njenih prekrštenih, jasno uočljivih. Prekrivene belom svilom izvezenom zlatnim nitima, mošti ostavljaju utisak kao da je svetiteljka tek zaspala. Čini se da su njene Svete ruke još uvek tople, i da u njima struji krv. Jeromonah i đakon kraj kivota pomazuju vernike svetim uljem, čitaju molitve za bolesne i nevoljne, primaju pomjanike (papiriće sa imenima živih i mrtvih). Na kivotu stoje komadići osveštane vate koje nosimo sa sobom.

Primetivši našu grupi, jeromonah upita odakle dolazimo, i čuvši da smo Srbi iz Slovenije, odgovara da je iz našeg naroda najveći broj hodočasnika koji se često i s velikom ljubavlju mole Svetoj Petki. U njegovim očima se vidi saosećanje prema našoj tronutosti pred veličinom susreta sa Svetim moštima. Duboko udahnjujemo sa željom da što duže u sebi zadržimo predivno blagouhanje moštiju, koje šire svoj blagodatni miris po celoj crkvi.

Iz hrama odlazimo u Muzej Mitropolije i razgledamo izložene radove sa verskom tematikom, kao i ručne radove poklonjene crkvi različitim povodima. Od mnogobrojnih predmeta izdvajaju se elegantne svešteničke odežde ukrašene nitima sjajnog konca, kao i vaskršnja jaja oslikana veselim motivima, rađenim u posebnoj tehnici. Ovaj veliki muzej je još u fazi dovršavanja.

Budući da smo bili pod veoma snažnim dojmom susreta sa svetiteljkom, ni raznovrsni eksponati izloženi u muzeju nisu uspeli da nam skrenu misli, pa je većina nas na izlasku iz muzeja izrazila želju da se opet vratimo našoj Svetoj Petki. I da taj susret traje duže, kako bismo se u miru još jednom pomolili.

U nastavku dana posetili smo Manastir Goliju, uvršćen u registar nacionalnih istorijskih spomenika. Kao i većina ostalih manastira rađen je pod uticajem arhitektonskog Vizantijskog stila sa detaljima koji pripadaju renesansi. Na samom ulasku u manastir, prolazi se kroz veliki polukružni svod ispod kog pravimo snimke koji izgledaju kao najlepše razglednice s manastirom okruženim plavim, nebeskim lukom. Mada je prvi utisak da manastiri koje smo posetili liče jedan drugom, ipak svaka od ovih svetinja ima osobenost skrivenu u kamenu kojig svedoči o drevnosti rumunske istorije, kulture, vere i života.

Nastavljamo putem do Manastira Citatua (Setatuia), zadužbine vojvode Đorđa Duke. Manastirska crkva ističe se svojom elegancijom, prostranošću i jednostavnošću. U njemu se vide tragovi feudalne umetnosti 17. veka. Okružen velikim travnatim površinama ispresecanih stazicama, podignut je na vrhu brda starog grada. Sa najviše tačke manastira vidi se najlepša panorama prelepog predela koji okružuje manastir, a ta slika odmara oči i napaja dušu zadivljenih hodočasnika. Svež i čist šumski vazduh čini da se u putnicima probudi i apetit. Ručali smo u manastirskoj trpezariji, velikoj i otmenoj u kojoj se može ugostiti preko sto ljudi, a podsećala nas je na one dvorske trpezarije koje smo gledali u starim filmovima. Ugošćeni i posluženi raznolikim, ukusnim a zdravim jelima, spremljenim s ljubavlju, probali smo i manastirsko vino koje se proizvode i čuva u manastirskom vinskom podrumu. Poneli smo po bocu ovog ukusnog i mirisnog Božijeg pića. Za dobrodošlicu i prijatan boravak u manastiru, kao i za sva pitanja koja smo imali, pobrinuli su se da strpljivo i ljubazno odgovore otac Mihai Pavel i otac Kostin Naklad. I ovim putem im se zahvaljujemo na ukazanoj pažnji dobrih domaćina.

Naša sledeća odrednica bila je kraljevska crkva Svetog Nikole iz 15. veka, koja je ujedno najstarija crkva u Jašiju, a čiji je ktitor moldavski knez Stefan Del Mare. Došli smo u trenutku dok se odvijalo krštenje trogodišnje devojčice obučene u rumunsku narodnu nošnju. Svojom pojavom privukla je pažnju i zasenila nas svojom ljupkošću. Ipak, naše razgledanje hrama nije dugo trajalo da ne bismo ometali Svetu tajnu krštenja, važan trenutak za devojčicu i njenu porodicu. I sami postavši deca od radosti koja se na nas prenela, veselo i nestrpljivo otrčali smo u katedralnu Crkvu Svetoj Petki, dok je manji deo grupe odlučio da prošeta Jašijem.

Te noći umorni, spokojni i srećni otišli smo na počinak.

21. april

Narednog jutra, u subotu, doručkovali smo u crkvenoj trpezariji i ubrzo napustili smo grad Svete Petke, i uputili se ka Manastiru Agapija, zadužbini Hatmana Gavrila i njegove žene Liliane.

I u tom manastiru veliki je broj monahinja, a manastir je okružen monaškim selom. U centru tog monaškog naselja nalazi se manastir sa konakom, a svuda okolo su kuće u kojima žive monahinje. U svakom od manastira nalaze se tri crkve. U njima služe po tri sveštenika. Ono što Agapiju čini posebnim jeste Škola bogoslovije za žene, kako za monahinje, tako i za buduće popadije, koje se uče veštinama praćenja svojih muževa u njihovoj službi i životu. Očigledno je da je rumunskom narodu obrazovanje monahinja veoma bitno. Uloga žene kao monahinje višestruka je i ogleda se od najmanjim sitnicama, od uređenja i ulepšavanja manastira, što ih čini posebnim, uređenja vrtova sa raznovrsnim biljkama, šarenog i mirisnog cveća, do čistoće i urednosti kuhinje i trpezarije, pažljivog pripremanja ukusne hrane. Kud god pogled padne primećujemo da sve blista zahvaljujući ruci monahinja. Za oko nam zapadaju i mali prekrasni svodovi na terasicama manastira koje su sve ukrašene saksijama crvenog cveća. U sklopu manastira nalazi se veliki muzej sa izloženim slikama i ikonama, ikonopisima, predmetima od značaja za manastir i pravoslavnu veru. Ono što je još zanimljivo za ovu svetinju jeste da u njegovom sklopu postoji tkačka radionica u kojoj monahinje vredno i kreativno šiju, vezu različite odevne predmete: šaleve, kape, džempere, jakne, ukrase, tapiserije, stoljnjake... Iznenađuje bogata ponuda i šarolikost svih boja i kvaliteta materijala koje upotrebljavaju u svojim kreacijama. Nismo mogli da odolimo, pa smo izabrali poklone našim voljenima kod kuće, znak pažnje i sećanje na ovaj put.

Nemoguće je posetiti manastir Agapiju i ne dovesti ga u vezu sa manastirom Varatekom, koji kao i Agapija broji više od četiri stotine monahinja, i sa njim čini kompleks monaškog sela. Varatek spada u najbrojniji ženski manastir u Rumuniji. Podignut je 1785. godine. U manastirskoj crkvi posvećenoj Uspenju Presvete Bogorodice čuva se ikona Svete Ane i mošti Svetog Josipa iz Varateka. Na samom ulazu u manastir namernike dočekuje rascvetala, velika trešnja, njen se miris oseti odmah po izlasku iz autobusa. Stazicom koja prolazi kroz unutrašnjost vrta dolazi se do fontane nalik izvoru, sa čije česme se može hladnom vodom utoliti žeđ. U centru fontane postavljena je velika bela skulptura anđela s krilima. Stoji poput živog eksponata u ovom rajskom vrtu. Svuda okolo je zasađeno cveće, dostojanstvena su stara stabla, svedoci minulog doba. Uskoro ugledamo mati igumaniju kako sedi na klupici i pogledom pokušava da nam privuče pažnju. Okružujemo je. Daje nam blagoslov i, premda na nama nerazumljivom rumunskom jeziku, pita odakle dolazimo. Jedni se drugima obraćamo svako na svom, maternjem jeziku, i mada ni ona ne zna srpski, to nas ne sprečava da razgovaramo očima i emocijom. Plave, tople, duboke oči mati igumanije..... smirenog pogleda govorile su više od reči. Nosila je u sebi veliko životno i duhovno iskustvo, stečeno u službi Bogu. Mada najstarija žena u manastiru, njeno lice posedovalo je neobičnu mekoću i mladolikost. Privučeni njenom blagošću, toplinom i sjajem kojim je zračila, kao noćni leptiri na svetlosti lampe, okružili smo mati igumaniju Varateka sa željom da je poljubimo i zagrlimo prisno, da je dotaknemo i slikamo se sa njom. Usmerila nas je ka manastirskoj crkvi, kako bi se poklonili moštima Svetog Josipa iz Varateka. To smo i učinili. U manastiru se čuva i kivot sa moštima starine Georgija Lazara.

Zajedničko za sve manastire koje smo posetili, uveravamo se i u Varateku, jeste lepota zdanja i ljubaznost monaštva. Putnik iskreno poželi da ostane dugo, no kako je vreme odmicalo, trebalo je još toliko toga videti pre povratka kući. Seli smo u autobus i nastavili put.

U autobusu je veselo i pevaju se pesme kojima se proslavlja Gospod. Istovremeno, pogledi lutaju predivnom prirodom. Više nas ne iznenađuju srne koje srećemo uz put, niti ovce na ispaši, mirne i nepreplašene na livadama. Divimo se razuđenim kućicama u brdskim selima, nalik brvnarama, podignutim od drveta kojim rumunske šume obiluju. Ljudi vredno obrađujući svoje vrtove, ili sede uživajući u uređenim baštama, okruženi plodovima svoga marljivog rada. Prolazimo pored male rečice, gde se okupila cela porodica na pikniku. Ore se dečiji glasovi dok veselo trčkaraju livadom, kao u pravoj pastoralnoj bajci.

Tako smo stigli do Sihastrije, najbrojnijeg muškog manastira u ovoj zemlji. Samo po svom izgledu sličan prethodnim manastirima, ovaj manastir iznedrio je večno sećanje na čuvenog starca oca Kleopu Iliju, igumana i starešinu manastira, te jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka. U manastiru se čuvaju dve ikone Bogomajke i delići moštiju više svetitelja. Do svoje osamdeset šeste godina, koliko je poživeoo, otac Kleopa podigao je i duhovno obrazovao stotine i hiljade duša –monaha, sveštenika, vernika i običnih ljudi koji su mu dolazili. Budio je revnost kod ljudi i čežnju za Bogom, učeći da je svima nama zadatak da postanemo dobri hrišćani kroz činjenje dobrih dela, uz neprestalnu molitvu.

Ono što smo sa nestrpljenjem i radoznalošću prvo želeli da vidimo bila je kelija oca Kleope. Koračajući uskom stazicom uz brdo, dolazimo do male kućice. Izdiže se iznad šume, obasjana sunčevom svetlošću. Nekoliko stepenika pred samim vratima nalazi se mali trem sa kog se ulazi u skučenu i malu sobu. U njoj i danas stoji njegov krevet, drvena stolica, umivaonik, sto, mnoštvo knjiga, papira i ikonica. Pored ove kelije nalazi se i kelija u kojoj su pohranjeni predmeti koji su pripadali drugom poznatom starcu, ocu Pajsiju Olaruau, duhovnom ocu i učitelju starca Kleope, obojica veliki po svojoj revnosti i skromnom podvižničkom životu.

U drvenoj vitrini pod staklom izložene su lične stvari starca Kleope: monaške kape, čizme, naočari, knjige, olovke kojima je pisao, a odložene tako da posetilac može pomislite kako starac i dalje živi tu. Na zidovima su okačene ikone i fotografije starca sa drugim duhovnicima njegovog vremena. Dirnuti prizorom osećamo da nas prožima trepet i osećanje velikog poštivanja. Ta mala soba, čiji je svaki kutak ispunjen duhom Božijim, pokazuje skromnost, vrlinu s kojom je živio. Sva njegova razmišljanja, misli, molitve, suze, radost, pouke koje je davao rađale su se u toj sobi.

U danima svoje mladosti, stoji u njegovom žitiju, molio se u šumi, po planini, na skrivenim i mirnim mestima, i tako je ovladavao molitvom srca, upražnjavajući je danonoćno, nekad i po petnaest sati bez prekida. Spavao je malo. Ganuti izgledom kelije i dirljivom skromnošću velikog duhovnika, nismo mogli a da se ne zapitamo koliko li je zaista materijalnih stvari potrebno čoveku na Zemlji da bi srce bilo smireno i ispunjeno radošću. Starac Kleopa živeo je u potpunoj harmoniji svojih misli, vere i dela i kroz pouke tu nauku skromnog života ostavio za nadolazeće generacije.

Šumskim putem krenuli smo do njegovog groba u brdu, na monaškom groblju okruženom sa svih strana drvećem. Sunce se provlačilo kroz granje i snopom svojih zraka obasjavalo njegov spomenik. Skrušenog srca napuštali smo ovo čudnovato mesto. Vraćajući se kroz šumu ka manastiru Sihastrije, na umu smo imali reči Starca Kleope: „sve što činite, činite sa ljubavlju i Gospoda Isusa Hrista nosite u umu i srcu svakoga dana.“

Sunce je polako zalazilo, a mi smo se uputili ka poslednjoj destinaciji našeg hodočašća, ka muškom manastiru Njamac, u čijem konaku ćemo prenoćiti. Osećala se seta u dušama putnika. Nahranjeni divnim prizorima i nadahnuti blizinom svetosti, čistoće, skromnosti, pobožosti svi do jednog putnika poželeli smo da tu lepotu što duže zadržimo u svojoj duši. Manastir Njamc, govorio nam je naš vodič, gospodin Milan, kao i većina ostalih četrdesetak manastira u okolini, a prema istoku države, zadužbina je vojvode Stefana Velikog. Stari su između pet i šest vekova i nezamislivo je koliko samo priča u sebi kriju njihove istorije.

Inače, u Njemcu se nalazi najveća zbirka knjiga. Tu se čuvaju i dve čudotvorne ikone Bogomajke, stare oko šest vekova, mošti Prepodobnog Pajsija Veličkovskog, glava Svetog Simeona Divnogorca i delove moštiju drugih svetitelja. Smestili smo se i uz blagoslov jeromonaha koji nas je dočekao ispred manastira večerali u velikoj manastirskoj trpezariji. Potom smo obišli crkvu i prisustvovali molitvi koja je trajalo više od tri sata. Ostali smo zadivljeni prizorima koje do tada nismo imali prilike da doživimo. Crkva se za tren sasvim ispunila, jer su žitelji okolnih mesta došli na bdenije.

Manastir izgledom i uređenjem obiluje tragovima vizantijskog stila, koji su Rumuni obogatili narodnim lirizmom, ugradivši šarolike i žive boje neba, cveća, šuma, livada. Sve te boje i motivi mogu se lako uočiti na freskama, kao i na sagovima ili tepisima koji pokrivaju pod crkve.

Samo bdenje pratilo je prekrasno pojanje i usaglašeno kretanje monaha sa svećama i kandilima u rukama, koji su skupa pružali, pored duhovnog, i veoma visok estetski doživljaj. Mada ni jednu reč molitve nismo razumeli, anđeoski glasovi u horu monaha harmonično su se stapali u jednu ariju i pomogli nam da zajedno uznesemo molitvu, a srca ispunimo ljubavlju prema Bogu i bližljima. Nastupio je trenutak kada su i monasi i narod i mi, dobronamernici, učinili kolenopreklone i u dubokoj predanosti uzneli molitvu ka Gospodu.

Bdenje je završeno celivanjem čudotvorne ikonu presvete Bogorodice, koja podseća na našu ikonu Trojeručice. Ikonu je sa Svete Gore doneo prepodobni Pajsije. Po starom verovanju, koje se zadržalo do današnjih dana, s verom u srcu treba se pomoliti pred ovom Svetom ikonom, celivati lik Bogomajke, potom se provući ispod svoda na njenom metalnom tronu i molitva će biti uslišena. Svi smo pohrlili ka ikoni sa svojim molitvama.

U toploj zvezdanoj noći, zahvalni na gostoprimstvu i ukazanoj pažnji domaćina, doživeli smo i da nam tri monaha, Gabriel, Adrian i Antonio ispripovedaju nekoliko zanimljivih priča o rumunskoj istoriji, o vernicima i narodu, o njihovom manastiru, pa i ljubavi prema srpskom narodu. Monah Gabriel, s neobično lepom bojom glasa, pustio je svoj glas i otpojao neku od duhovnih melodija i naterao nam suze na oči. Monah Antonio, pak, ima prijatelje, braću monahe iz Srbije, pa ga je ta činjenica motivisala da nauči srpski jezik, kojim smo se te noći i sporazumevali. Treći, najmlađi monah Adrian ispričao nam je svoje žitije i razlog za dolazak u Manastir Njamc. Podsetio nas je da nikad ne treba prestati verovati u Božiju promisao.

Bila je to poslednja noć pod nebeskim svodom prekrivenim zvezdama u Rumuniji. Slika koju niko od putnika neće moći da zaboravi.

22. april

Ujutru nas je čekao povratak kući, a pored toga zadržavanje u Beogradu. Sati su se nizali. Pod snažnim utiscima, ispunjeni mirom, zagledani u daljinu, pronalazili smo detalje u prirodi, divili se lepoti sveta, i osluškivali glasove pojedinih putnika koji su sa nostalgijom pominjali svoja sela iz kojih su došli u Sloveniju. Rumunija sa svojim predelima podsetila ih je na Bosnu, Srbiju, Crnu Goru i dane detinjstva provedene daleko od Slovenije i Ljubljane u kojoj sada žive. Naši voljeni koji više nisu u ovome svetu sa nama, u tome času bili su u našim srcima i mislima.

Mesta koja smo pohodili, manastiri koje smo videli mali su deo rumunskog nacionalnog bogatstva. Sa tako velikim brojem duhovnika i svetitelja koji su u njoj živeli služeći Bogu, i onih koji danas žive, svi oni monasi i monahinje što su, uz nas, nezamislivom broju ispunili manastire, uz verni narod koji živi skromno ali uz veliko poštovanje prema crkvi i veri, ovu prekrasnu zemlju čine Svetom.

Ali, još nije došlo vreme da se uputimo u Ljubljanu. Trebalo je da posetimo Beograd, prestonicu naše Srbije, da obiđemo Hram Svetog Save, najveći pravoslavni Hram na Balkanu, i jednu od najvećih pravoslavnih crkava na svetu, podignut na mestu za koje se smatra da su tu spaljene mošti Svetog Save, osnivača Srpske pravoslavne crkve.

Prilazeći parku u kojem se veselo čuju dečiji glasovi, primećujemo da je u Beogradu toplo veče i da se oseća potpuna živost na ulicama grada i oko hrama. U daljini se u svoj svojoj veličini, gracioznosti, otmenosti i lepoti ponosito uzdiže hram izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu sa 4 zvonika. Kako zauzima veliku površinu i može da primi više od deset hiljada vernika, čim smo ušli impresionirani njegovim raskošnom lepotom, vrhunskom umetnošću, ikonama, bogatom galerijom, riznicom i kriptom Svetog Save, uzbuđeni i duhovno ustreptali prosto nismo znali u kom pravcu da se prvo okrenemo, i čemu prvo da priđemo. Njegova bezgranična lepota plenila je i ostavljala nas bez daha. Svaka država ima svoj vredni dijamant, u Srbiji je to Hram Svetog Save.

23. april

Smešteni nadomak centra grada, pre nastavka puta ka Ljubljani, ujutru smo se uputili ka manastiru Rakovici na poklonjenje grobu blaženopočivšeg patrijarha Pavla. O samom manastiru malo je ko od putnika nešto znao, ali jeste svima bilo poznato da je u njemu sahranjen, po svojoj izričitoj želji, Srpski Patrijarh Pavle, čiji je značaj za Srpski narod i crkvu neizmerljivo velik. Ostaju nezaboravne njegove reči uklesane i na belom mermeru njegovog nadgrobnog spomenika: „Budimo ljudi“, koje za sve buduće generacije trajno svetle kao pouka srca punog ljubavi ne samo za narod kome je pripadao. Utolivši žeđ vodom sa izvora Svete Petke u blizini manastira, pozdravili smo se sa ovom svetinjom, našim dobrim patrijarhom i gradom što leži na dvema rekama, Dunavom i Savom, pošli ka Sloveniji.

Posle šest sati vožnje, približili smo se Crkvi Ćirila i Metodija u Ljubljani, odakle je počelo i gde se završava ovo veličanstveno hodočašće. Putovanje koje će ostati sačuvano za večnost i svetliti u našim životim. Poklon kojim smo darovani od Boga, kao nagradu za naše putovanje, koji nema cenu, bila je smirenost duše i radost srca.

Zahvalni smo Bogu, Svetoj Petki, našoj toploj zastupnici, i svim Svetima čijim smo se moštima i svetinjama poklonili, zatim bratu Milanu koji nas je svojim znanjem o Rumuniji i njenim svetinjama pripremao za susret sa istim, i ocima Borislavu Livopoljcu i Aleksandru Obradoviću , koji su nas vodili, te svoj braći i sestrama s kojima smo delili ovo vreme putovanja i koji su utkali sebe u ovu reportažu, bez kojih ona ne bi izgledala ovako.

Hvala Vam, Mihaela Cvjetković.