Badnje veče u Zagrebu
07/01/2020
Liturgija i rukopoloženje u Zagrebu
09/01/2020

Božićna Liturgija u Zagrebu

Veliki praznik Rođenja Hristovog proslavljen je u zagrebačkom Sabornom hramu Božanstvenom evharistijom koju je služio Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski gospodin Porfirije uz sasluženje sveštenika, sveštenomonaha i đakona.

Okupljeni narod je pristupio svetoj tajni pričešća i tako se, na najprisniji način, sjedinio sa Gospodom i postao saučesnik događaja Rođenja Hristovog na jednak način kao što su to bili i vitlejemski pastiri i mudraci sa istoka.

Božićnu poslanicu Patrijarha srpskog G. G. Irineja pročitao je arhijerejski namesnik zagrebački protojerej-stavrofor Duško Spasojević.

Obrativši se na kraju Liturgije sabranom narodu Mitropolit Porfirije je govorio o potrebi prevazilaženja distance među ljudima, o sticanju mira i o praštanju.

- Danas su svi pravoslavni ljudi ispunjeni velikom radošću, jer se rodio Onaj koji od večnosti postoji, jer se rodio u telu Sin Božji. Došao je među nas, ušao u sami centar našeg postojanja i u samu maticu našega života. Ne bismo imali šta da dodamo od velikog i prebogatog bogoslovskog smisla tom tajnom događaju, koji nam se na današnji dan otkriva, od onoga što je Njegova Svetost u svojoj poslanici izrekao. Međutim, dužni smo da uputimo i lični pozdrav i čestitke svom pravoslavnom vernom narodu ovde u Hrvatskoj. Da poželimo da ova godina bude bolja od prethodnih godina koje su iza nas. Da mir i radost uđu u naša srca i u naše domove. Da po reči svetog Serafima Sarovskog mi steknemo mir u sebi i da onda budemo sigurni da će svi oni koji sa nama budu dolazili u kontakt prepoznati taj mir i dobiti taj mir, blagodaću Božijom, preko nas. „Steci mir u sebi i hiljade će naći mir oko tebe“. Taj mir nije posledica naših ljudskih napora. Nije rezultat naše pameti, naše lepote i naših pozicija. To je mir koji ne dolazi od ovoga sveta. To je mir koji se zove Hristos. I upravo taj mir, koji se zove Sin Božiji, jeste ono što je potrebnije od svega drugoga nama ljudima koji živimo u ovom vremenu.

- Na svakom koraku ljudi se i dalje sukobljavaju. Na svakom koraku gaze se ljudska prava. Svuda oko nas se vrši nasilje. U krajnjoj liniji, svuda oko nas, a nažalost i u nama, caruje egoizam, caruje sebičnost, a tamo gde to postoji može li biti mira? Nema mira tamo gde nema blagodati Božije i tamo gde nije prisutan Bog. Kada nema Boga ne može biti ni istinske ni prave ljubavi. Ne može biti ni istinskog i pravog prepoznavanja bližnjeg kao svoga brata. Ne možemo spoznati istinu da je svaki čovek naš brat. A šta smo mi? Jesmo li mi hrišćani? Da, braćo i sestre, mi smo hrišćani i zato današnji dan koristimo da otvorimo u sebi istinske i prave vrednosti. Jeste, sebični smo i nećemo da podelimo sa drugima ono što imamo, misleći da nas to može spasiti i osigurati nam život bez bola, agonije i brige. Danas Gospod dolazi da nam pokaže šta su to raj i pakao. Znamo mi dobro šta je to pakao. Zar ga svako od nas ne prolazi gotovo svakodnevno? Koliko puta, kada smo se naljutili na bližnje svoje, u sebi osećamo nemir? Zar nismo tada porobljeni i veći robovi nego kada robujemo ljudima? Nema većeg robovlasnika nad nama od našeg egoizma i od mržnje.

- Evo Gospod danas pokazuje da je On došao da učini život, ne samo lepim, nego ispunjenim smislom. Da nam pruži mogućnost da nam ovaj život bude radosno stanje i predokus raja. Onda, kada okove egoizma razbijamo, kada lance samoljublja kidamo, idemo u zagrljaj i u susret drugome, zato što smo primili istinu Božiju u sebe. Bog je došao na zemlju tako što je prevalio distancu koja nas je delila od Njega i došao je da sve ono što je Njegovo podeli sa nama. Treba li nam snažnija pouka i poruka? Da, postoji distanca među nama. Ne samo na nivou odnosa država, naroda i partija nego, nažalost, zacarila se distanca i u našim porodicama. Zato što je mužu važniji on nego njegova supruga, a on treba da voli svoju ženu kao Hristos Crkvu. Kako voli Hristos Crkvu? Tako što se za nju raspinje. Daje život za nju. I roditelju nisu spremni da čitav svoj život stave na uslugu deci, nego trguju. Čine dobro svojoj deci zato što očekuju da će im biti uzvraćeno, a deca, po pravilu, zahtevaju da im roditelji služe. Sve je to naopako, a sve to Gospod u Crkvi ispravlja i daje nam mogućnost da mi ispravimo sebe. Da, u porodici se uči da volimo, da prepoznajemo da je drugi naš smisao. Dar koji sam dobio dat mi je kao dar od Boga, a onda moje uzdarje treba da bude da ja, kroz taj dar, pokažem svoju ljubav prema drugom čoveku, prema bližnjem, najpre u porodici. Naravno da ću onda biti spreman da i u društvu u kojem živim praštam i da tražim oproštaj. Naravno da ću onda svoju porodicu doživeti kao vežbalište za ljubav kroz koju sve porodice ovoga sveta treba da budu moja porodica. Naravno da onda kroz ljubav prema svome narodu neću taj narod obožavati, da mi on postane bog umesto Boga, da mi on postane idol. Nego, učeći se ljubavi prema svom narodu osposobiću sebe da prepoznam da su svi narodi sveta moj narod. Da! Da prevaziđemo distancu i da podelimo ono što je naše sa svima. Jeste, možda sam te uvredio pa te to boli. Oprosti, ako sam te uvredio. Ako si ti mene uvredio neka ti je Rođenjem Hristovim prosto. Oprostimo da bismo mogli da idemo dalje ruku pod ruku. Zar ne govorimo svakoga dana molitvu „oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“? Nemojmo biti sudije. „Ne sudi da ti se ne sudi“ i „kakvim sudom sudiš, onakvim sudom i tebi će biti suđeno“ reči su Gospodnje. To je Božić.