Банијци, годину дана од земљотреса: ”То ту је наш живот” 

За секунду је нестало све, али, Богу хвала, нека су сви живи и здрави, присјећа се једна од наших саговорница са Баније. 

На сат времена вожње од Загреба, свега 13 километара од Петриње, недалеко од епицентра земљотреса који су прије годину дана, 28. и 29. децембра 2020. године, у великој мјери разорили Банију, налази се село Лушчани. И након годину дана, посљедице катастрофе видљиве су на сваком кораку. 

Нема куће покрај вијугавог пута којим стижемо у Лушчане без оштећења на конструкцији. Многе су сравњене са земљом. Тако је и са помоћним објектима, који су мјештанима подједнако важни као и куће за становање. Благо, како се у овом и у многим другим крајевима назива стока, њима живот значи. Због оштећења на помоћним објектима сточни фонд сваког домаћинства сведен је на минимум. Људи живе у привременим смјештајима – контејнерима. Покушавају да сачувају ведар дух, али, како вријеме пролази, све им је теже.

Многи Банијци и даље живе у привременом смјештају – контејнерима и камп приколицама

Епархије горњокарловачка и загребачко-љубљанска, као и бројне организације, помажу обнову Баније. На годишњицу земљотреса, у Лушчане су, у оквиру хуманитарне акције ”Банија је наша кућа” Српског народног вијећа, стигла два шлепера са грађевинским материјалом. Он је намијењен обнови штала и других помоћних објеката три породице у том селу. На Банији су тог дана били Милорад Пуповац, предсједник СНВ-а, отац Богољуб Остојић, архијерејски замјеник Епархије загребачко-љубљанске, парох петрињски Саша Умићевић и бројни волонтери.

Епархија загребачко-љубљанска наставља да прикупља помоћ 

Једна од породица које су добиле грађевински материјал за обнову једног објекта за благо је породица Милана Врањанина. Стојимо испред његове велике породичне куће сазидане између 1983. и 1989. године.

Током посљедњег рата породица Врањанин избјегла је у Србију и тамо провела пет година у једном мјесту код Шапца. По повратку у свој дом на Банији, Врањанини су затекли опљачкану не само кућу, него и шест помоћних објеката са којих су недостајали чак и кровови. Стево, Миланов син, каже да су тада остали само зидови, а да су рогови и летве, па и кровне плоче биле однијете. ”Ово је сад горе, до земље кад ти све потрга. Мораш ићи одоздо, нема више ни костура. Пропаст жива”, каже Стево. И заиста, разорена кућа, натапана падавинама током цијеле године, дјелује као да би се могла сваког тренутка урушити.

Не дај Боже никоме

Домаћин истиче да је добро што се земљотрес догодио по дану. “Нас је задесило у кући. То је љуљало. Маму ми је бацило са столице у кухињи и по соби је баца. Ја њу ватам, ал не можеш је ухватити. Оно руши. Регали су попадали по креветима. Да је то била ноћ, сви би били мртви. Благо је било потрпано у штали. Није их побило, ал’ их је осакатило, па сам то све био ријешио. Немам ђе држати. Није било струје. Краве нисам имао на што мусти. Дао сам краве по што по то. Дао сам их по 450 евра, које су вриједиле по хиљаду. Било их је тринаест”, казује нам Милан. 

Штала – један од шест помоћних објеката на имању који није за употребу

Врањанини су захвални на контејнерима у којима живе, али и сагласни да то не може бити дугорочно ријешење. ”Ту ти је живот никакав. Не дај Боже никоме”, каже Милан.

Миланова супруга Босиљка препричава нам догађај од прије неколико дана, када је због квара на инсталацијама струја ушла у металну конструкцију контејнера који се у тренутку нашао под напоном. ”Замало бака и ја нисмо изгориле. Догодило се петком око поноћи. То је пуцало, то је пун контејнер струје. Моја баба каже мени – шта је то? Кажем јој – ћути, не мрдај, струја! И сад ми лежимо и чекамо Божју милост, шта ће се са нама догодити”. Убрзо је дошло до прекида напона и остали су без струје, а тиме и без гријања.

Дјеца би хтјела да одемо к њима у Сисак, али не можемо се макнути

Стево нам говори да ће, уколико се овакво стање настави, људи обољети и полудјети. ”Више нам неће требати ни Петриња ни наше куће. Требаће нам болница за живце, психијатрија. Знамо да се не може то лако направити. Потребно је пуно радне снаге, а држава нема радне снаге”, каже Стево. Прича нам како је дошао прије три мјесеца из Швајцарске и планира да поново оде на рад, овај пут у Њемачку. Отвара му се и могућност да ради у Шведској и истиче да то гдје ће отићи зависи од висине понуде. 

Отац Богољуб Остојић из Загреба и Саша Умићевић, парох петрињски

”Ко дâ више, њему идем. Сада ме само новци задржавају и ћерају ме, ништа више”, говори нам Стево. 

На повратку за Загреб застајемо код срушене куће Зоре Јовев и њеног супруга. ”За секунду је нестало све, али Богу хвала, нека су сви живи и здрави. Нама су и штала и штагаљ, свих пет објеката срушени у потресу”, рекла нам је Зора. Она и њен супруг добили су камп приколицу и контејнер у којима су провели готово годину дана. Показује бор у даљини поред ког је била кућа у којој се родила: ”Остала је штала, а имамо овце па их ту затворимо. Дјеца би хтјела да се преселимо код њих у Сисак, али не можемо се макнути. То ту је наш живот”, каже Зора.  

Подсјећамо да Епархија загребачко-љубљанска наставља да прикупља помоћ страдалима у земљотресима на Банији и позивамо све људе добре воље да, у мјери својих могућности, донирају средства која Банијцима омогућавају да остану на својим вјековним огњиштима.

Донације можете уплатити на рачун:

Srpska pravoslavna crkva u Hrvatskoj, Eparhija zagrebačko-ljubljanska

Sberbank d.d.

Varšavska 9, 10000 Zagreb, Hrvatska

SWIFT/BIC: VBCRHR22

IBAN: HR09 2503 0071 5100 0060 0

Naznaka: Pomoć stradalima u potresu

ФОТО и текст: Ђакон Петар Козакијевић