ARHIJEREJSKA LITURGIJA
POVODOM VIDOVDANA U VUKOVJU

U sredu, 15./28. juna 2017. godine, kada naša sveta Crkva slavi pomen Svetog velikomučenika kneza Lazara Kosovskog i svih Svetih mučenika srpskih, Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski g. dr Porfirije služio je Svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Svetog apostola i jevanđeliste Luke u selu Vukovju.

Njegovom Visokopreosveštenstvu sasluživali su protojerej-stavrofor Marko Nogić, arhijerejski namesnik grubišno-poljski, jerej Milomir Gvojić, paroh u Velikoj Bršljanici i đakon Dragan Radić. Posle Božanstvene Liturgije usledio je litijski ophod oko hrama koji je završen blagosiljanjem slavskog koljiva i pomenom svim stradalim vojnicima koji su svoje živote položili braneći svoju veru i svoj narod od Kosova do danas.

Po završetku bogosluženja okupljenom narodu se obratio Mitropolit Porfirije poučivši narod o smislu praznovanja Vidovdana govoreći da mi danas slavimo uspomenu na Kosovski boj tj. na one koji su na Kosovu postradali. Mnogi ljudi, koji su telom vezani za zemlju i koji smatraju da je isključivo ovozemljski uspeh nešto što je vredno i što se može uračunati kao uspeh, smatraju da je to besmisleno, da je nekrofilno ili malodušno slaviti nekakav poraz, žrtve i pogibiju. Međutim, mi, kao i oni koji su pre nas stolećima dolazili na ovo mesto, znamo da istorija ima svoj početak i da ona ima svoj kraj, ali da taj početak i taj kraj ne proishode iz samoga sveta. Početak i kraj svega što se vidi i svega što postoji jeste u Isusu Hristu, Sinu Božijem. Bog je taj koji je vladar istorije. Bog je Onaj koji ljubavlju svojom stvara svet i kao krunu sveta stvara čoveka i tom ljubavlju postavlja i kao cilj čovekovog postojanja ljubav. Zato kao jedini i pravi uspeh može se meriti samo onaj uspeh koji je izraz ljubavi, koji je natopljen ljubavlju i koji je potvrda ljubavi. Može čovek postići sve, zadobiti čitav svet, ali ako ljubavi nema onda gubi dušu svoju i gubi sve što ima, ali ako postigne ljubav zadobio je sve, jer po ljubavi sve postaje njegovo. Zato su i oni koji su na Kosovu postradali znali da je Bog gospodar istorije i da sve biva po Njegovom promislu. Znali su i da ne idu da brane samo zemaljsko carstvo nego su znali da idu da potvrde i posvedoče veru u Hrista govoreći da se bore za Krst Časni i slobodu zlatnu. Znali su da Carstvo Božije započinje već sada i ovde i da se ono zadobija našom vernošću Hristu i da se ne može ničim drugim kupiti. Otuda su se, pre nego što su pošli u boj na Kosovo, svi najpre pričestili Telom i Krvlju Hristovom i time posvedočili šta je to što ih motiviše da brane slobodu i šta je to što ih motiviše da brane Krst Časni. Znali su da je poslednji sud upravo sud Božiji i da, ako se odreknu Hrista, zapravo se odriču samoga sebe i svega što imaju, ali u isto vreme znali su ako zadobiju Hrista da su zadobili Život večni i Carstvo Nebesko.

Govoreći o Kosovski zavet nama Mitropolit je kazao da taj zavet jeste upravo ljubav prema Hristu i vera u Hrista, a ljubav prema Hristu i vera u Hrista ne može drugo nego da u nama razvija isključivo i samo otvoreno srce, ljubav, razumevanje i prihvatanje svakoga drugoga bez obzira na to kakav je. Naročito onoga ko je dobre volje, a onoga ko nije dobre volje uči nas Crkva da se za takve molimo da i njih Gospod probudi te da se odobrovolje.