150 godina od osvećenja mostarskog Sabornog hrama

U nedjelju, 24. septembra, u Sabornoj crkvi Silaska Svetog Duha na apostole u Mostaru, a povodom obeležavanja sto pedeset godina od osvećenja tog hrama, Svetu Liturgiju služio je Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije.  

Predstojatelju Srpske Pravoslavne Crkve sasluživali su mnogi arhijereji, među kojima i vladika Kirilo, episkop buenosajreski i južno-centralnoamerički i administrator Eparhije zagrebačko-ljubljanske.

Monumentalni mostarski hram posvećen Svetoj Trojici podigli su mostarski Srbi 1873. godine na brdu Brankovcu, a zabeleženo je da su značajne priloge za izgradnju tada turski sultan i ruski car. Hram čija je obnova započeta 2010. godine, granatiran je, zapaljen, a potom i miniran u posljednjem ratu, 1992. godine.

U nastavku donosimo integralni tekst liturgijske besjede koju je izgovorio Patrijarh Porfirije.

”U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,

Braćo i sestre,

danas se izlio veliki blagoslov Božji na grad Mostar. Blagodat Njegova se spustila na ovu svetu zemlju hercegovačku. Sam Gospod je sa nama u ovome svetome hramu, na svetoj Liturgiji. A mi smo radosni jer Gospod je dao da posle padova, posle stradanja, raspeća i krsta imamo, opet ovde na Bjelušinama, mostarskom Sionu, hercegovačkom Sionu, gotovo obnovljen hram.

U ovome hramu je Gospod sa nama u svetoj Liturgiji i mi postajemo jedno sa Njim ali i jedno međusobno. Svaka svetinja, svako mesto gde se čovek obraća Bogu,  jeste svedočenje i ispovedanje istine i činjenice da nismo samo telo, da nismo samo biološka bića. Mi smo i duhovna bića, ili bolje reći da smo, pre svega, duhovna bića i da sve ono što je opipljivo, što je materijalno, što je biološko je pozvano da Duhom Svetim bude prožeto, da našim podvigom i ljubavlju u Duhu Svetome postane duhovno. Zato je najveći pad svih nas, svih onih koji su živeli u ovom gradu i žive danas, onaj trenutak kada su rušene svetinje, kada su rušena mesta na koja smo pozvani da se molimo Bogu i da vidimo bližnjega svoga kao samoga sebe, da ga istinski tako poštujemo i volimo. I taj trenutak kada smo rušili svetinje jedni drugima, mesta na kojima se sabiramo, mesta na koja smo pozvani da se sabiramo i molimo se Bogu, taj trenutak je bio najveći poraz za sve nas zajedno.  Najveći mogući stid i pad pred Bogom.

Braćo i sestre, nema divnije stvari, nema većeg blagoslova nego kada se zidaju svetinje a naročito kad se porušene svetinje obnavljaju. Blagosloveni smo stoga jer imamo obnovljenu svetinju a obnovljena svetinja i jeste mogućnost i početak i našega obnavljanja, samoobnavljanja, mirenja sa Bogom i mirenja međusobnog uz molitve da Bog da svoj mir svakome od nas. Svi to znamo, da nema mogućnosti da uspostavljamo mir spolja ako nemamo mir u sebi. Ali isto tako nije moguće da obezbedimo mir sebi i u sebi ako se ne trudimo da obezbedimo i mir bližnjem, mir onome koji je pored nas.

Patrijaraškom Liturgijom proslavljeno je 150 godina od osvećenja mostarske Saborne crkve

Čovek je tako sazdan i stvoren – da je biće zajednice. Bog je ustanovio kao vidljivi okvir zajednice bračnu zajednicu. I svako ko je u braku, svako ko ima decu, ko ima braću, sestre i roditelje zna da ne može da bude miran ako isti mir nemaju brat, sestra, muž ili žena. I dobro zna svaki muž, ako hoće da stekne mir u sebi, ako mu je uznemirena i nemirna supruga, žena, da je taj mir samo spolja zavodljiva realnost i da  istinskog mira nema. Tek onda kad se izbori muž za mir svoje žene i on će se smiriti. To važi i obrnuto. Mogu li roditelji biti mirni kada deca nemaju mira i mogu li deca biti mirna kada roditelji nemaju mira? I tako redom, braćo i sestre.

Dakle, u hramu Božjem mi hoćemo da se mirimo sa Bogom, da steknemo taj unutrašnji, najvažniji duhovni mir. Međutim, u našem životu ništa nije samo u vertikali, kao što ništa nije samo u horizontali. Istinski mir kao mir koji je dar Božji, imamo onda kada se trudimo da i onaj koji je pored nas, naš bližnji -ima mir. I to važi za svaku vrednost za koju se borimo i kojom hoćemo da ukrasimo i ulepšamo svoj život.

Ovaj hram braćo i sestre, jeste dar Božiji. Nekada najveći hram na Balkanu, pravoslavni, jeste mesto na kojem se sabiramo. I sabiraćemo se na Svetoj Liturgiji, da bismo videli Boga i videli sebe, da bismo upoznali Boga i upoznali čoveka. Zato služi sveta Liturgija, zato postoji hram. A evo, hvala Bogu, pokazali su istu brigu i osećanja, iste potrebe za mirom i pripadnici drugog naroda i drugih vera. I oni su u skladu sa svojim mogućnostima, ali što je još važnije, u skladu sa potrebom da iskažu potrebu za mirom, učestvovali u obnovi ovoga hrama, obnovi zvonika i obrnuto. I mi smo učestvovali u obnovi njihovih svetinja. Zapravo u obnavljanju onog bližnjeg jer svako suštinski, dubinski obnavlja sebe i spoznaje istinu i činjenicu – da niko ne može reći po rečima apostola Pavla, da mu drugi nije potreban.

Niko ne može reći da je sam sebi dovoljan i niko ne može reći da on sam, u sebi, sobom stiče mir, ljubav, radost, lepotu. Sve to, braćo i sestre, postoji kao dar Božiji i dato nam je. Ali nam nije dato, kako to današnja Jevanđeljska priča pokazuje, da bismo prisvajali za sebe. Sve je dar Božji! Ima li išta da nismo dobili? Svoj život smo dobili. Čega smo mi gospodari? Ne gospodarimo ni sobom. Nismo vlasnici ni svoga života, na svet smo došli ne pitajući se kada će to biti, u kojem vremenu i prostoru. I Bog će nas pozvati u svoje naručje opet, ne pitajući nas. Mi smo vlasnici i gospodari po današnjoj priči, braćo i sestre, samo onoga što smo dobili i razumeli da je dar Božji u koji smo uložili  napor da ga uvećamo i da ga podelimo sa drugima.

Videli smo priču u kojoj jedan čovek deli darove, talente. Jednome pet, drugome dva, trećem pet i tako redom. I naravno da je to metafora, slika Božjeg odnosa prema nama ljudima. Nema čoveka koji nema svoj dar, svoj talenat, svoju neponovljivu vrednost. I ne postoji vredniji čovek od nekog drugog koji je manje vredan. Svako je najvredniji pred Bogom, sa svojim talentima, svojim sposobnostima i mogućnostima. Jer je svako neponovljiv. I svako je dobio svoj dar, ne da bi ga prisvojio, ne da bi ga ukrao od Boga, ne da bi ga sakrio, nego da bi se trudio. A prvi i osnovni duhovni trud je molitva, braćo i sestre. I post, i milosrđe, i praštanje, i pokajanje,  sve ono čemu nas uči Sveto Jevanđelje. Taj trud treba da uložimo kako bismo ono što smo dobili od Boga, imali kao mogućnost da Njega sve više upoznajemo i s Njim se sve više sjedinjujemo ali i da kroz darove, koje smo umnožili i uložili, darujemo sebe drugome. Kako kaže apostol Pavle i pevamo u troparu Svetih Besrebrenika: Badava ste dobili, badava i dajete. Naše je samo ono što smo podelili sa drugima. I najlepši je, najbogatiji je, najvrlinski je onaj koji je najviše umnožio svoje talente. To je kao u školi. Ne ocenjuje se samo ko koliko zna i neće na isti način učitelj oceniti svakoga đaka. Od onoga koji je inteligentniji i talentovaniji učitelj će tražiti više. A od onoga, koji naizgled i formalno ima manje sposobnosti, recimo za matematiku, ako je uložio napor i maksimalni trud, učitelj će jednako njegov trud oceniti istom ocenom kao što je ocenio onoga koji je sposobniji za matematiku. A možda ponekad i većom ocenom, ukoliko je onaj sposobniji manje truda uložio tj. nije se trudio uopšte. I u ovoj priči imamo dvojicu koji su umnožili sve što su dobili, duplirali i jednoga koji je sakrio svoje talente. Od onoga koji je sakrio talente ili ih prisvojio i ljubomorno čuvao, oduzeo je Gospod što mu je dao i dao onima koji su se više trudili. Dakle svako ima svoje talente i svi smo jedni drugima potrebni.

Patrijarh Porfirije na doksologiji u Mostaru

I ova današnja priča uklapa se i oslikava i potrebu svih koji žive u ovom divnom, blagoslovenom Mostaru, potrebu da se svi potrudimo da razumemo glas Božji. Poruku Njegovu da razumemo, da nismo samo materijalna, biološka bića. Makar i čitav svet zadobili, spoljašnji, ako smo iznutra prazni, lišeni blagodati Božje, uzalud nam, ništa nam to ne vredi. Idući tim putem i sabirajući se u ovom svetome hramu, moleći se Bogu, mi ćemo znati tu istinu. I mi ćemo onda činiti ono što je Bogu ugodno, ispunjavati Njegov zakon i Njegove zapovesti i znaćemo da je poslednji, konačni sud Božji u Carstvu Njegovom, gde će nas Bog pitati šta smo mi činili da budemo bolji. Ne da nam bude bolje, nego mi da budemo bolji, pa onda kao plod našega popravljanja biće i sve blagotvorno od nas, oko nas i biće među nama bolje. Bog će, dakle, u nama tražiti trud i napor, pitaće nas šta smo mi činili unutar svojih porodica, svojim bližnjima, unutar svoga naroda, svojim bližnjima. Da li smo postajali jedno u veri, u Hristu, u Crkvi, i kao jedno svesni sebe i da li smo bili sposobni da snažno, bez kompleksa, bez straha budemo u komunikaciji i opštenju sa svima drugima – da  poštujući sebe, voleći sebe i svoje bližnje, sve druge ljude doživimo kao bližnje i svaki narod kao dar Božji.

Neka bi Gospod dao braćo i sestre, kao što smo danas imali i krštenje u ovome hramu, da se ovde krštavamo, venčavamo, dolazimo pre svega na svetu Liturgiju, da se snažimo duhovno, da nalazimo smisao svoga postojanja, da nam Hristos bude na prvom mestu, kako bi onda sve ostalo došlo lagano na svoje mesto. Neka Gospod da mir svima vama, i ljubav i radost svim ljudima koji žive u ovome gradu u čitavoj Hercegovini. Molitvama Svetoga Save, molitvama Svetoga Vasilija Ostroškog, molitvama Mučenika Prebilovačkih, molitvama svih hercegovačkih mučenika, da budu mir, radost i ljubav a vi se molite za sve nas arhijereje koji dolaze sa svih strana, kao što ćemo i mi za vas. Jedno ćemo uvek u molitvi i u Gospodu Isusu Hristu biti i Njega jednoga slaviti ovde na zemlji, ali i u Carstvu nebeskom, i sada i uvek i u vekove vekova. Amin!”, kazao je Patrijarh Porfirije u Mostaru.

Dan ranije, u popodnevnim časovima, u čast dolaska Njegove Svetosti u Mostar, služena je svečana doksologija u Sabornom hramu.

Izvor: spc.rs