Човјек је увијек чезнуо за вјечношћу
14/11/2021
Владика Сава: Понесимо муку и тескобу ближњих
21/11/2021

Годишњица упокојења
патријарха Иринеја

Патријарх Порфирије служи Литургију у крипти храма Светог Саве, на годишњицу упокојења патријарха Иринеја

Покојни патријарх је показао да је сваком човеку потребно више разумевања, више отворености једних према другима и више спремности да праштамо једни другима, казао је патријарх Порфирије

 

На прву годишњицу од упокојења блаженe успомене патријарха Иринеја, 20. новембра 2021. године, Његова светост патријарх српски Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у крипти Саборног храма Светог Саве у Београду. Патријарху је саслуживало више епископа, а по завршетку Божанствене литургије служен је годишњи помен блаженопочившем патријарху.

У наставку доносимо бесједу коју је Његова светост изговорио након парастоса над гробом свог претходника:

”У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, часни оци, уважени господине министре иностраних послова Републике Србије, браћо амбасадори, представници православних земаља: Русије, Кипра, Румуније, Бугарске и Белорусије. Браћо и сестре,

Данас смо служили свету Литургију и годишњи парастос нашем блаженопочившем  патријарху Иринеју. Прошле недеље смо служили 12-годишњи парастос патријарху Павлу, у манастиру Раковици, и ево, данас овде, у храму Светог Саве, у заветном Саборном храму свих православних Срба, ма где се они налазили, помолили смо се још једампут за покој душе блаженопочившег патријарха Иринеја. Он је и први предстојатељ Српске Цркве чији су земни остаци положени овде, у крипти овог храма.

Патријарх Иринеј је био дубоко укорењен у Цркви Христовој

Парастос јесте молитва за упокојење оних који су од нас отишли у наручје Божје, али та молитва је пре свега израз наше вере у љубав и промисао, силу и моћ великог Бога  и Спаса нашег, та молитва је израз оне исте вере којом је живео блаженопочивши патријарх Иринеј, сви претходни патријарси, али изнад свега и пре свега наш благочестиви народ од најранијих времена свога постојања као крштени народ. Наравно, та времена сежу и дубље од времена Светога Саве, који је уобличио и веру у нашем народу, али и уобличио и етос, природу, начин постојања и начин живота и веровања у нашем народу. Утемељио је веру међу Србима тако да је та вера увек била заједница, чврста, непоколебљива, органска веза са живим Богом, али у исто време и веза која нераскидиво везује народ у једно. Зато Свети Сава није раздвајао оно што је спољашње у животу појединца и народа од онога што је унутрашње.

Патријарх Иринеј

Патријарх Иринеј

Бринуо се, наравно, о унутрашњем поретку, о изграђивању унутрашњег духовног бића, о духовној оријентацији, која је увек била окренута ка Христу. Истовремено, уређивао је и спољашњи начин постојања. Зато никада у нашем народу није било вештачке поделе између такозваног секуларног, спољашњег, државног, народног са једне стране и црквеног, верског, са друге стране. Исти је народ који верује у Христа и зна да све у Њему и од Њега почиње, у Њему се завршава. Исти тај народ је Црква и исти тај народ конституише спољашњи живот кроз друштвену организацију и кроз државну организацију. То што је Свети Сава давно утемељио преносило се са колено на колено, од једног до другог предстојатеља наше Цркве и, ево, све до блаженопочившег, часног, великог патријарха Иринеја. У њему је – у његовој речи, у његовом делу, у његовом односу према животу – све било једно и јединствено: један човек, један народ, али и једна Црква, која тај народ уобличава у словесни народ. Црква је та која народу даје јасну смерницу, мотив и циљ.

Покојном патријарху није било тешко и компликовано да каже истину, макар она била и опора за уши оних којих се тицала 

Патријарх Иринеј је био дубоко укорењен у Цркви Христовој, у Христу, на најбољи могући начин, без много сложености и компликација, без много философирања и људског умовања. Све му је било једноставно у Христу, јер му је било јасно, а јасно му је било јер је вером у Христа био везан за Христа. Зато је, са једне стране, могао бити на чврстом темељу Христовом, а у исто време чврсто укорењен и испреплетан са својим народом. Једно је био са својим народом као што је био једно са Христом. И зато сви успони, све радости, сви успеси свога народа били су не само његов доживљај радости него и лични доживљај личног узрастања. Наравно и сва распећа, сваки крст свога народа, не само једнако, него много пута више, носио у себи и са собом. Био је, дакле, једноставан човек, што можда данас није најпопуларније, али ми знамо да не постоји једноставније од Христа. Он је најједноставнији, ако хоћете најпростији, јер је недељив, јер је беспочетан и бескрајан, јер је вечан. Само онај који расте у Христу може све сложености и све компликације да развија  и да разуме и ко је он сам, и шта је свет, и ко је човек, шта је живот, али и шта је вечност.

Црква је та која народу даје јаснe смерницe, мотив и циљ

Међутим, када говоримо о патријарху Иринеју, у његовој личности најјасније постају речи Христове: По чему ће вас познати свет да сте моји ученици – по томе што љубите, што волите једни друге. Ко је имао један једини контакт са патријархом Иринејем, могао је да види ту једноставност, спонтаност, непосредност, али у исто време и срце широко, широко да се не могу поставити границе. На исти начин је општио и са носиоцима високих функција, са краљевима, онима који управљају државама, као и са онима који су најједноставнији, обични људи. Са свима је разговарао са истом пажњом, са истим разумевањем и потребом да може да допринесе и једном и другом. То није ништа друго него љубав као израз вере и послушања у односу на реч Христову која каже: Познаће вас људи по томе да ли волите једни друге. Показао је покојни Патријарх да је могуће оно што је најпотребније свакоме човеку где год се налази, а живи у наше време, а потребно је и нама и међу нама: више разумевања, више отворености једних према другима, више спремности да праштамо једни другима, а то значи спремности да примимо једни друге у своја срца, а када тако поступамо онда ништа није компликовано, како није било компликовано ни нашем покојном Патријарху. Њему није било тешко и компликовано да каже истину, макар она била опора за уши оних којих се тицала. И ма колико била та истина опора и горка некоме, у исто време још већа и дубља љубав је постојала у срцу блаженопочившег патријарха Иринеја у односу на оне којима је та реч била упућена. Све је то било могуће само због тога што је сав његов живот био у Христу и сав је био окренут добробити Цркве. Да бисмо то могли да разумемо неопхнодно је да и сами будемо на путу Христовом, да узрастемо до мере вере којом је живео и којом је делао блаженопочивши Патријарх.

У спомен патријарха Иринеја стипендије за најбоље студенте

Лично знам да је имао велику бригу за наше образовање, црквено пре свега, али и за образовање уопште. Из тога разлога у спомен на његову личност ми смо одлучили да објавимо конкурс за годишњу стипендију за најбољег студента факултета који су оснивачи Универзитета београдског, а то су Правни факултет, Филозофски факултет, Технички факултет, Медицински факултет и Богословски факултет. Многи од вас знају и ми наравно желимо да живимо по принципу што чини левица да не зна десница и обрнуто. Знамо и да сила и снага Божја, истина Божја се пројављује само онда када не промовишемо себе, али у времену дезинформација, антиинформација, у времену измишљања и лажи, дужни смо да не сакријемо да ће ово бити почетак стипендирања студената са оних факултета који су основали Универзитет и шире. Међутим, не од јуче, вољом и љубављу добрих људи, али и црквеним ангажовањем, и, немојте замерити, скромним учешћем наше маленкости, деценијама водимо и организујемо хуманитарни фонд Привредник, који је на хиљаде младих људи стипендирао од свог реоснивања од 2003. године, а и сада неколико хиљада младих људи су субјекти љубави и пажње тог фонда. Затим смо, такође, на челу Фондандације Сима Игуманов, где, такође, на стотине младих људи стипендирамо. То је израз љубави добрих, благочестивих људи и бриге Цркве. То је дупли патронат: да помогнемо онима који су жељни знања, који су жељни посла, а који не жале труда да што пре дођу до могућности да своја знања и свој труд претворе у добробит за друштво у коме живе.

Дакле, данас објављујемо у спомен блаженопочившег патријарха Иринеја годишњу стипендију за најбоље студенте завршне године са факултета који су оснивачи Универзитета београдског. То су, дакле, Правни факултет, Филозофски факултет, Технички факултет, Медицински факултет и Богословски факултет. Тиме не чинимо ништа друго него настављамо баштину Цркве. Одувек је Црква водила рачуна да се наш народ образује. У Отоманском царству или ропству манастири су били извор образовања. У њима су постојале школе, а и преко Саве и Дунава Црква је, у исто време, оснивала богословске и секуларне школе. Прве школе у Карловцима зидао је патријарх Стефан Стратимировић, средствима Германа Анђелића. Тим средствима сазидана је Карловачка гимназија, подигнуте су школе и у Сомбору, Новом Саду… Црква је оснивала и универзитетске установе.

Патријарх Иринеј показао да је сваком човеку потребно разумевање, међусобна отвореност и спремност да праштамо једни другима

Желим да кажем још једампут, молећи се за покој душе патријарха Иринеја – али немојте замерити, молећи се и да се он моли за нас, јер сада је ближи Богу него ми, али сигуран сам да је у Његовом наручју и друштву свих својих светих претходника, као и толиких светитеља Божјих – молећи се за њега и њему, његовим и молитвама свих светих молим се да Господ образује наш народ у лику Христовом, али исто тако да се васпитавамо и растемо у свим знањима која се стичу у школама управо на начин о којем се бринуо и какав је спроводио и желео блаженопочивши патријарх Иринеј. Нека му је вечан помен и Бог да му душу прости”, казао је патријарх Порфирије.

Подсјећамо и на текст који је поводом патријарховог упокојења написао тада митрополит загребачко-љубљански Порфирије: Поводом упокојења у Господу патријарха Иринеја

Животопис Патријарха Иринеја

Блажене успомене патријарх Иринеј рођен је 27. августа 1930. године, у селу Видови код Чачка. На крштењу је добио име Мирослав. Завршио је гимназију у Чачку, а потом и богословију у Призрену. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду. По завршетку војне службе постављен је за суплента (професора) Призренске богословије. Прије ступања на дужност професора октобра 1959. године у манастиру Раковици га је замонашио патријарх Герман и дао му монашко име Иринеј. Исте године, на спомен Свете Петке, у цркви Ружици на Калемегдану потоњи патријарх српски рукоположен је у чин јеромонаха.

Док је као професор предавао у Призренској богословији, послат је на постдипломске студије у Атину. За управника Монашке школе у манастиру Острогу постављен је 1969. године, а убрзо и за ректора призренске богословије. Са те дужности је 1974. изабран за викара Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. За Епископа нишког изабран је 1975. године.

На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 22. јануара 2010. године изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.

Патријарх Иринеј упокојио се у Господу 20. новембра 2020. године, у Војној ковид болници „Kарабурма“ у Београду, а сахрањен је два дана касније, у крипти храма Светог Саве на Врачару.