Владика Кирило преузео управљање Епархијом загребачко-љубљанском

19/08/2023

”На овом мјесту, у овом светом храму, запалио се огањ вјере у православнима да би он прерастао у благодатне силе нестворених енергија Преображења кроз овај свети храм који је испунио више од 150 година свога постојања”, казао је епископ Кирило.

На Преображење Господње, у суботу, 6/19. августа, прослављена је слава Саборног храма у Загребу. Свету Литургију у испуњеном храму служио је Патријарх српски Порфирије уз саслуживање Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила, који је том приликом од Његове Светости и преузео управљање Епархијом загребачко-љубљанском, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора одржаног у мају ове године.

По завршетку свете Литургије прочитана је одлука Светог Архијерејског Синода из априла, којом је госпођи Ингеборг Софији Перца Вуцелић из Калифорније додјељен орден Светог Саве II степена, у ”знак признања за љубав, пажњу и сва доброчинства учињена према Српској православној општој гимназији ‘Кантакузина Катарина Бранковић’ и њеним ученицима. Орден су од Његове Светости патријарха, у име госпође Вуцелић која је у Сједињеним Америчким Државама преузели њен син Александар и унук Никола Вуцелић.

Светој Литургији присуствовали су и монсињор Златко Корен, изасласник загребачког надбискупа Дражена Кутлеше, Јелена Милић, амбасадор Републике Србије у Хрватској, Милорад Пуповац, предсједник СДСС-а и заступник у хрватском Сабору, Момчило Вуксановић, предсједник Српског националног савјета Црне Горе, Будимир Дубак, бивши министар вјера Црне Горе, Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе, Јелена Боровинић Бојовић, предсједница Скупштине Града Подгорице, Веселин Драшковић, почасни потпредсједник Европске шаховске уније и многи други који су се окупили да прославе храмовну славу загребачке Саборне цркве и пожеле добродошлицу новом управитељу наше Митрополије.

У наставку доносимо говоре патријарха Порфирија и владике Кирила који су слиједили отпусту Литургије.

Говор Патријарха Порфирија

”Браћо и сестре, велика је радост што смо сабрани данас овде у престоном Загребу Републике Хрватске, у Саборном храму који је, слава Богу, посвећен Преображењу Господњем. И данас управо славимо тај један од највећих празника хришћанске вере, вере хришћана, јер у том празнику ми славимо један од најважнијих догађаја у животу Христовом. То је догађај Преображења Његовог на Гори Тавор. Знамо сви јеванђељску причу и знамо да је то историјска чињеница, што је веома важно, као и многи други догађаји из Христовог живота, који нису митови и легенде него историјске чињенице.

Чињеница је да је Господ на гори Тавор показао своју божанску, нетварну, непролазну светлост и да је том светлошћу показао не само да се преображава Он као такав, него твар, Његова људска природа и све око Њега. Све што је створено једино се може преобразити благодаћу Божјом, нетварном светлошћу Божјом. Сви смо ми позвани на преображај, на промену на боље. Да будемо бољи – то је позив данашњег празника. Ја први да будем бољи! Свако од нас себи да каже: Да будем бољи! и да то буде његов допринос у простору у коме живи, у заједници у којој живи, а будући бољи, успињући се на гору Тавор, успињемо се на место на коме дејствује благодат Божја и од нашег напора и од нашег труда доноси плод, доноси резултат који јесте заједница са Богом и истинска заједница међу нама људима.

Данас смо заиста обрадовани том чињеницом да славимо Преображење Господње. Лично ћу рећи само то да љубав нема законе овог света, да се не понаша и не функционише по логици овог света. У љубави нема много рационалног, што не значи да је љубав ирационална, да је нелогична. Љубав је надлогична баш зато што је она преображавајућа, што је она Христос. Та надлогична, надумна, луда љубав – како један велики од светитеља Божјих, Свети Симеон Нови Богослов, назива љубав Божју у односу на нас – која нема своја правила, јесте нешто на шта сам ја недостојан наишао овде у Загребу.

У Загребу сам наишао на надлогичну и надумну љубав православних, али и оних који то нису

Љубав свих вас у односу на моју маленкост – ја бих рекао, али вуче да кажем на нашу смерност – од првих тренутака па све до данас, љубав која нема разлоге, која ничим није заслужена, јесте нешто у чему сам ја боравио свих ових протеклих година и то не само, да нагласим, љубав оних који су православни Срби или православни хришћани, него и љубав оних који нису ни исте вере, а ни не припадају истом народу, али љубав оних који припадају у најсуштинскијем смислу истом народу, а то је народ Божји. То је народ који је проистекао из руку Божјих.

Љубав и једних и других је нешто што је мене обогаћивало, инспирисало и дало ми истинску и праву снагу и подстрек да и на овом месту на којем се налазим, уздајући се у благодат Божју пре свега, али опет у љубав многих, у љубав коју не заслужујем, да ће Бог дати да на том мом месту не чиним макар штету, а и ако има штете да то не буде превелика. Ако би Бог дао да буде нечега доброг онда је то искључиво и само Његовом благодаћу и само је од Њега и само од љубави свих вас. Та љубав, треба да знате, јер љубав је таква, није нешто што може да стане и престане, него мора да живи. Она је гаранција.

Од овог тренутка не значи да ја нећу бити овде, напротив – у Цркви нема граница

Ево, од овог тренутка не значи да ја нећу бити овде. Напротив, у Цркви нема граница, сви смо једни другима потребни и сви очекујемо подршку једни од других. Сигуран сам да ћемо се не само у молитвама, него истински и лицем у лице, често сусретати и молити Богу за спасење света, за мир у свету, за добро у свету, а за све то пре свега у нама и међу нама.

Љубав не може да стане, него мора да живи. Она је гаранција.

Наш Сабор на свом последњем заседању је одлучио, сагледавајући потребе Загребачко-љубљанске митрополије да треба да постоји епископ који је стално овде и да ради оно што је основни призив и послушање епископа, а то је да служи свету Литургију, да се моли Богу, да сабира људе, да свима сведочи Крст и Васкрсење Христово. Наш Сабор је дакле одлучио да постави Епископа буеноајреског и јужно-централноамеричког господина Кирила да администрира Митрополијом загребачко-љубљанском.

На први поглед неко ће помислити како су то велике дистанце и велика удаљеност од Аргентине или од Јужне Америке до Хрватске и Словеније. Међутим, баш та чињеница да је у далеком свету као епископ служио и служи, да је тамо имао и има прилику да се сусреће са људима који су по много чему, када је реч о култури и по предању вере, другачији од оног на шта смо ми навикли и што је наш контекст живота, чини нам се да се њему даје велика могућност да управо овде – где такође као Црква нисмо већина, иако овде постојимо као историјска Црква, где није ни дијаспора нити је ово мисионарски простор, већ напротив – на простору на којем наша Црква вековима живи и са свима дели и добро и лоше, али при том се и обогаћује и духовношћу и културом и свим вредностима које красе већинску веру и народ овде, успешно управља епархијом.

У исто време и наша Црква и наш народ може да буде поносан чињеницом да је он и вером и културом искључиво доприносио и обогаћивао и оно што је веће и што је већина овде. На крају крајева, ево и сам догађај доделе ордена Светог Саве госпођи Вуцелић показује, с обзиром да је њен муж велики научник који је радио у НАСИ, да је неко ко је православне вере и српског рода, рођен и потекао овде, допринео бољитку свеопште светске науке и напретка. Ја се радујем што данас могу да вам овде представим владику Кирила и радујем се што је наш Сабор препознао у њему оног који ће моћи достојно да води ову епархију као и сви његови и моји претходници, а сигуран сам да ће то много боље чинити него ја у славу Божју заједно са вама служећи и молећи се Богу на спасење и ваше и читавог света и свих људи. Сигуран сам да ће допринети бољем разумевању најпре нас међусобно, а онда и са свим другима. Честитам владици Кирилу, молим се да му Бог да снаге и заједно са вама кличем: Достојан!” казао је патријарх Порфирије, на шта је народ ускликнуо новом администратору ”Достојан!”.

Говор Владике Кирила

Након уобичајених поздрава владика Кирило казао је да је Господ Исус Христос, поред других својих врлина, и најсавршенији учитељ који је ходио овом земљом. ”Он je својим ученицима и народу говорио на разноврсне начине. Говорећи у причама о сијачу, о добром пастиру, о виноградару и другим, да би их приближио народу, Он је употребљавао обрасце из наше видљиве природе и њима објашњавао духовну природу и законе. То је радио и због тога што је духовни свијет различит од нашег свијета, у једном дјелу и супротан нашој палој природи, да га је и немогуће описати само ријечима.

Специјално jе својим блиским ученицима говорио детаљније и давао им објашњења тих прича које је проповиједао народу. Некада jе Господ говорио ученицима и народу кроз творење чудеса, чудесних исцјељења, хођења по води, утишавања буре на мору, васкрсење Лазара и других и на тај начин им приближавао својства своје Божанске природе. Народ и међу њима Његови ученици, су то примали на различите начине, од усхићења и одобравања до потпуног одбацивања.

Са којим циљем jе Господ све то говорио и радио? Са циљем преображаја и спасења наше пале природе и људског рода, и не само наше пале природе, него сваке појединачне људске личности. Господ Исус Христос персонално јесте друго лице Свете Тројице и у своју ипостас није примио неку посебну људску личност, него jе у своју ипостас, персону – личност, примио цијелу људску природу и преобразио jе и осветио jе. Зато, да би ми, сваки понаособ, примили те Христове дарове потребан је непрестани наш труд на самопреображају – наше ја, наша личност треба да се отвори за те Христове дарове, јер свака личност има своју слободу избора, али наравно опет и само уз помоћ силе Божје.

Христос је обрасцима из видљиве природе објашњавао духовну природу и законе

Видимо у Светом Писму колико је напоран био пут преображаја и Христових ученика, пун падова, сумњи, одрицања, али и кајања. Да, ето још једног неопходног услова преображаја – покајање, јер без покајања није могуће уопште ни почети пут према Богу. За неке посебне догађаје Господ је узимао са собом само мали број ученика који су били најбољи, не обавезно најумнији, или најјачи, или најљепши, него ученике који су науку усвајали боље од других, усвајали не само разумом или когнитивном силом, него и умом, срцем, осјећањима и свим својим бићем. Тако је Господ, као и у многим другим ситуацијама, повео на гору Преображења своје набоље ученике: Петра, Јакова и Јована. Господ се пење на гору да би и нас научио да jе за преображај потребан труд уздизања срца према горе. Он се пење да би се помолио, дакле и молитва je неопходан услов нашег преображаја.

Ученици су били присутни када је Христово лице засијало као сунце, а хаљине Његове су постале бијеле као свјетлост или као сњег (Мат. 17.2). Ученици су били толико обузети тим виђењем да су попадали на земљу, а Петар је заборавио и на породицу и на пријатеље и желио да остану ту вјечно са Господом (Мат. 17,4). Сјетимо се да Свети апостол Петар у својој посланици од свих чудеса и виђења – ту посланицу смо чули данас, којима је он био свједок наводи управо Преображење као највећи доказ Божанства Христова, како каже свети апостол Петар: Он прими од Бога Оца част и славу када му дође ова глас од величанствене славе: Ово jе Син мој љубљени, који jе по мојој вољи (2 Пет. 1, 16,17).

Зашто је Свети апостол Петар баш тај догађај највише запамтио? Зато што је кроз то искуство осјетио предукус будућег вјечног живота и уједно искуство несавршености његове људске природе. Царство Божје није у ријечи него у сили (1 Кор. 4,20) и апостоли на Тавору су осјетили заиста и силу божанске природе која им се открила. To je још очигледније у једном другом свједоку силе и свјетлости Христове, Светом апостолу Павлу, чији jе глинени сасуд, како је он називао себе и своје тијело, обневидео у сусрету са Христом на путу за Дамаск. Заправо сви они су у свим тим догађајима били свједоци тог дијалога који се одвијао, обузети силином благодати Божје. Каже се у данашњем Јеванђељу ‘а послије шест дана узе Исус Петра, ована и ]акова…’ (Мат. 17,1).

У овом храму запалио се огањ вјере још крајем 18. вијека

А што се догађало прије тих шест дана како се тамо каже? Тада чујемо ријечи Јеванђеља: Заиста вам кажем: Има неких међу вама што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Сина Човјечијега гдје долази у Царству своме. Те ријечи нам још једном доказују да jе у празнику Преображења откривена тајна будућег живота, а ту тајну нам открива и апостол Павле, јер сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити (преобразити), или како се још каже у Светом Писму – Праведници ће се засијати као сунце у царству Оца свога небескога. Празник Преображења нарочито jе био и остао омиљен оцима пустињацима, особито исихастама. Они су хитали у пустињу, остављајући свијет, трудећи се на свом преображају и чекајући преображај све твари. Далеко би нас одвела проповијед о теолошкоі установи исихастичког покрета и Светом Григорију Палами, зато ћeмо то разматрање остати на маргинама ове ријечи.

Опростите што ме jе занијела благодат празника, па сам се удаљио од теме. Овдје на овом мјесту, у овом светом храму, у овом граду се излила иста та благодат, особито нетварне енергије Божије. Прво још крајем 18. вијека кроз капелу Свете Маргарите – или у нашем православном предању то би била света великомученица Марина или Огњена Марија, овдје се запалио огањ вјере у православнима ових простора да би он прерастао у благодатне силе нестворених енергија Преображења кроз овај свети храм који је испунио више од 150 година свога постојања.

Није случајно што је управо, по први пут у историји, један митрополит ове славне и мученичке митрополије Српске Православне Цркве постао и Патријарх српски. Зар није бијела пана Патријарха символ чистоте Цркве, чистоте душа вјерних, али и знак преображењске свјетлости Христове? Желимо нашем Светејшему многе и благе и плодне пастирске године на трону Светог Саве! И одмах журим да утјешим све оне који су данас тужни због тога што наш Патријарх предаје функцију администратора ове митрополије мени. Да нико не буде тужан на данашњи празник радости и свјетлости! Омофор Патријарха српског се простире свуда гдје су канонске територије и гдје су вјерници наше свете помјесне Цркве Српске. Дакле, Његова Светост остаје са нама и ми ћемо бити слободни да га често позивамо да нас обрадује својим присуством и својим поукама.

Његова Светост остаје са нама и ми ћемо бити слободни да га често позивамо

Ваша Светости, желим да Вам посебно заблагодарим на указаном повјерењу да баш мени повјерите администрацију овом важном епархијом – митрополијом наше Свете Цркве. Посебно ме jе гануло што је Ваш приједлог Свети Сабор наше Цркве једногласно подржао. Ваша Светости, Ви сте кроз Ваше црквено дјело овдје показали да се и у времену и околностима и друштвеним приликама, које су обремењене многим сјенкама из прошлости, могу градити мостови приjатељства, али и праве благодатне заједнице у Богу. Ми вјерујемо, драга браћо и сестре, зато и говоримо (2 Кор. 4,13) и доносимо благослов и мир Христов свим људима и свима народима, имајући посебно старање свакако о нашем српском православном бићу ма гдје да наш народ живи. Обећавам пред свима да ћy се трудити да наставим путем Његове Светости и да продужим Његово дјело у Господу док год сам од Патријарха и Светог Сабора одређен да управљам овом епархијом. Моје искуство као Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког мислим да ће ми у томе бити од помоћи.

Дозволите ми, Ваша Светости, да изразим посебно задовољство због присутства моје уже родбине, а посебно због најстаријих – моје мајке Зорке и пријатељице Мирјане и најмлађих мојих братанића Филипа, Павла и Рада. Такође, поздрављам и моју снаху Јелену која има и званичну функцију градоначелника главног града Подгорице, и ако је овдје у родбинској посјети. Наравно, захваљујем браћи свештеницима и вјерном народу ове митрополије који jе у оволиком броју дошао на овај велики празник, уједно честитајући славу овог светог храма Вашој Светости, оцу настојатељу протојереју-ставрофору Душку Спасојевићу и свим парохијанима и поклоницима ове светиње. И за крај да напоменемо ријечи великог учитеља Православне Цркве које је пред своје блажено упокојење изговорио: Горе, Горе ка свјетлости!

Молитвама Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светог Духа да буде са свима нама. Амин”, казао је владика Кирило.