Вјерници из Загреба посјетили светиње
Горског котара

Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија остварили смо поклоничко путовање православних вјерника из Загреба светињама Горског котара: манастиру Гомирје, цркви Светог Пророка Илије у Врбовском и парохијској цркви Светог великомученика Георгија у Српским Моравицама. Наше поклоњење је било замишљено, и остварено је, као духовно охрабрење и надахнуће пред почетак Великог и Часног поста. На овом благословеном путу са нама је била и Њ. Е. амбасадор Републике Србије у Загребу госпођа Мира Николић са својом пратњом, као и протосинђел Венијамин, сабрат манастира Свете Петке у Загребу, и монах Амон, сабрат манастира Ковиља.

У суботу, 23. фебруара, у 9:30 часова стигли смо у манастир Светог Јована Претече - Гомирје, наш најзападнији манастир у бившој нам држави. Свету Литургију служили су високопреподобни архимандрит Михајло (Вучковић), духовник манастира Гомирја, и високопречасни протојереј-ставрофор Јеленко Стојановић, парох српско-моравички. Чтецирали су ђаци српске гимназије у Загребу. За пјевницом је складно појала игуманија манастира мати Параскева заједно са сестрама и нашим поклоницима. Са благочестивим народом из околних мјеста било нас је преко стотину душа. Многи су приступили и Светој Тајни причешћа. Након свете Литургије отац Михајло нам се обратио пригодним словом добродошлице те јеванђелском поуком, говорећи и о историји манастира који у Горском Котару чува нашу православну вјеру више од 400 година, одолијевајући тешкој судбини заједно са својим народом. Отац Михајло, и мати Параскева, која овде живи 40 година, приредили су нам богато послужење и топли пријем као чин велике хришћанске љубави. Послије много лијепих ријечи и топлих осјећања, али и због наврлих емоција, није било лако да се опростимо од манастира.

Наши аутобуси кренули су према оближњем мјесту, старој српској насеобини Вербовском, у којем је најстарија светиња наша црква посвећена Светом пророку Илији из 1700. године. Касније су ту насељени и остали становници Чеси, Мађари, Нијемци и Словаци. Сада је то општинско мјесто које је мултикултурално и можда нашироко примјерно по суживоту, како нам је то рекао прота Јеленко који се брине за овај храм и народ. У Врбовском је половина становништва православне, а половина римокатоличке вјероисповијести. Вјеронауку у школама равномјерно похађају дјеца римокатоличке и православне вјероисповијести. У овом мјесту су јавне општинске табле исписане и латиничним и ћириличним писмом. Мјесто је лијепо, чисто, живахно, са великом тробродном римокатоличком црквом из 19. вијека. Дон Мате и о. Јеленко су кућни пријатељи. На врху мјеста је наша црква која је темељно реновирана. Око цркве је православно гробље. Ушли смо у цркву Светог Илије, запалили свијеће, и отпјевали тропар. Прота Јеленко нам је детаљно описао историју мјеста, школу, економску перспективу краја. Нажалост, било је много ријечи и о одумирању народа тога краја.

Напустили смо Врбовско (Вербовско) и пошли старом цестом према Ријеци, некада најфреквентнијом саобраћајницом Ријека - Загреб. Пусто, нигдје никога, осим наша два загребачка аутобуса. Пролазимо кроз Хајдине, српско мјесто познатих људи, научника и академика. Пусто, успутне кафане затворене, људи нема нигдје. Недуго затим стижемо до завоја гдје је некада стојала табла „Српске Моравице“. „Више је нема, скинули су је“ - каже нам једна мјештанка. Затим је на десној страни падине велико српско старо и ново гробље. Изнад гробља на самом врху Јакшића заблистала је, обасјана сунцем, предивна црква Светог Георгија, црква у којој наш домаћин прота Јеленко Стојановић богослужи већ 40 година.

Цркву у Српским Моравицама, након двије на другим мјестима, подижу Моравчани 1800. године, уз помоћ великога Епископа Данила Јакшића, трећег по реду на катедри Епископа горњо-карловачких. Црква је предивна како споља тако и изнутра, рекли бисмо права градска црква. У њој смо отпјевали тропар светом Георгију и запалили свијеће за све живе и умрле, убијене и нестале Србе у свим овим временима.

Отац Јеленко исцрпно нам је испричао историју овога краја. Када је примио ову парохију у том је крају живјело више од 400 живих и напредних домаћинстава. У основној школи било је више од 250 ђака којима је он држао часове вјеронауке. Данас у Српским Моравицама, како каже, живи око 400 душа, а у цијелој осмогодишњој школи је око 45 ђака.

Председник СКД Просвјета професор Новица Вучинић, музичар и сликар, примио нас је у изложбени салон Просвјете, показао нам рад тог друштва, говорио о прошлости роднога краја, о давним збивањима и о збивањима садашњим. Углавном, као и у цијелој Крајини, тенденција је изумирање. Млади иду у градове и у далеки свијет, остају старци и немоћни. Таква је судбина и моравичког краја. Остали смо још неко вријеме у разговору и у причама моравичких казивања која све више блиједе и губе слику својих предака.

На овом путовању Бог нам је дао лијепо време, сунчано, али хладно. Ово поклоничко путовање, које доживљавамо као духовно освјежење, успјешно смо завршили око 18 часова.

У току цијелог путовања вођа пута је говорио духовну поуку о уводу у великопосни период као и о историји настанка Војне Крајине и о њеној недавној пропасти.

Архимандрит Данило (Љуботина)